3320 25. 9. 2015.
Кајаком до Аустралије
7 ГОДИНА
Није имао посла, а волео је путовања и пустоловине. Два добра разлога да млади Немац пропутује пола света и заврши у – затвору!
ад сам већ стигао у Грчку, зашто не бих отишао и до Аустралије?”. Овако је, по причи, Оскар Шпек, двадесет петогодишњи власник малог електричарског предузећа из Хамбурга, на северу Немачке, одлучио да направи готово немогуће. Кренуо је на пут који му је променио живот.Немачка после Првог светског рата није била држава за коју је могло да се каже да је лагодна за живот. Вајмарску републику (названу по граду Вајмару у коме је 1919. године и основана) тресла је велика економска криза, посла и новца није било, а и они који су радили свакодневно су стрепели да ће остати без радног места. То се догодило и Оскару.
– Запошљавао сам 21 човека, али сам морао да затворим предузеће, више није било посла. Чуо сам да га на Кипру има, у рудницима бакра. Могао бих тамо да окушам срећу – рекао је пријатељима.
Имао је довољно новца да опреми кајак, натовари га на воз и крене на југ, 13. маја 1932. године. Сишао је у Улму, граду на Дунаву и граници између покрајина Баден Виртемберг и Баварске. Ту, на обали велике реке, саставио је пловило донето у деловима и завеслао у правцу Средоземља.
Ко год је икад мало боље загледао кајак, знао је да он није прављен за воде мора. Ако би се поредио с копненим видовима превоза, то је бицикл у воденом свету – на њему морате увек да окрећете педале и држите равнотежу, а у кајаку је неопходно да стално веслате и пазите на струје, да не бисте завршили у води.
Вардар, прва невоља
Почетак пута текао је без невоља, све док није стигао до југословенско-бугарске границе на Дунаву. Одатле је копном, с кајаком опет у деловима, стигао до Вардара, реком којом до тада, колико је њему било познато, нико није прошао на тај начин.
До Велеса је стигао с више од пола сломљених ребара на чамцу и ту је морао да стане. Није могао да га поправи, па је делове наручио из Немачке. Док је чекао да стигну, река се замрзла и тек у пролеће, пет месеци касније, могао је да настави.
Код Солуна је упловио у Егејско море, а за Ускрс 1933. године стигао је до острва Андрос, недалеко од Атине. Домаћини су га дочекали с офарбаним јајима, и ту му се у глави учврстила замисао с почетка текста. Зашто не Аустралија? То би био пут који би заувек остао упамћен у круговима свих који плове! Посао на Кипру више није деловао занимљиво.
Слично као и код Неготина, кад је Дунавом ишао ка Вардару, помислио је: зашто не копном преко Сирије и Ирака до Еуфрата? Суецки канал довољно је познат и лаган за пловидбу...
Аутобусом преко пустиње, то је био једини пут ка митским рекама Месопотамије. Успут, одмор на земљаним подовима у кућама гостољубивих Арапа. Уз оброке на бакарним тањирима у кругу многобројних породица. Хлеб, прелив и овчије или козје месо. То је било све што је могло да се поједе.
Стигао је на Еуфрат где је једне ноћи, док се спуштао низ струју, чуо два пуцња с обале! Уплашио се, побегао у сенку ближе копну и веслао узводно. Пуцњи су га толико пореметили да није приметио да весла у погрешном правцу. Ипак, склонио се на време и убрзо је све утихнуло.
На излазу из Персијског залива решио је да се одмори на једној пешчаној плажи и пошао около да нађе нешто за јело. Када се вратио – кајака није било! Заједно с њим ни пасоша, новца и свега што је имао.
У очају, попео се на литицу изнад плаже и угледао село. Отишао је тамо, нашао двојицу полицајаца који су га одвели до претпостављеног. Кад се нашао пред њим, који није показивао много жеље да му помогне, тврдио је како је лични пријатељ шаха и да путује за Техеран. Ни ово није уродило плодом. Тек кад му је рекао да му је сав новац у чамцу и да ће добити половину ако га пронађе, овај се одлучио на акцију.
Сутрадан ујутру нашли су кајак привезан за један брод. Морнар на палуби тврдио је да су пронашли чамац како плута морем и да су га прихватили. Како год, Шпек је полицијском капетану дао око 80 фунти и наставио пут.
У заробљеништву
Док је даље пловио уз обалу Азије његова прича већ се пронела светом. Од уста до уста, приповедало се, готово као легенда, о човеку који већ годинама плови рекама, морима и океанима сам у чамцу. Тринаестог маја 1935. године пристао је у Коломбо, највећи град Сри Ланке, тачно три године од поласка из Улма.
У Сингапуру је добио нови кајак. Кад се отиснуо ка индонежанским острвима, дрмала га је маларија, али је, упркос њој и морским струјама, стигао до острва Кисар, северно од Источног Тимора. Аустралија више није била далеко.
Те вечери је од људи из тамошњег племена сазнао да је за пловидбу најбоље рано јутро, негде око пет сати. Отишао је на починак.
– Тражили су ми празне флаше од воде, хтели су да их имају, као сувенир. Оне су ми, међутим, биле потребне за путовање и нисам могао да им то дам. Сат касније пришли су мом шатору – причао је касније. – Издвојила су се петорица или шесторица, један ме је дограбио за врат и бацио на земљу. Ускоро су негде однели чамац а мене везали за стуб.
Током ноћи чувари су некуд отишли, а Оскар је приметио да је чвор којим му је била везана лева нога постао лабав. Успео је некако да се ослободи, пронађе кајак и одвуче га до воде. Није било времена да тражи пртљаг. Завеслао је кроз лагуну и после пет минута видео да су се на обали окупили домороци с бакљама...
Некако се докопао Сурабаје, града на острву Јава, где су му у војној болници оперисали уво повређено на Кисару. Опоравак је трајао четири месеца. Уследила је последња етапа пута.
Тик јужније од Папуе Нове Гвинеје налази се оствро Саибаи, део Аустралије. У септембру 1939, седам година и четири месеца од почетка путовања, Оскар Шпек стигао је до циља. Чим је својим кајаком дотакао аустралијску обалу, пришла су му двојица пограничних полицајаца.
– Свака част, момак – рекли су му и честитали стиском руке – Успео си да у томе стигнеш од Немачке до Аустралије! Међутим, имамо за тебе лоше вести. Наше две земље су у рату и ти си овде на непријатељској територији! Идеш у затвор.
Оскар није знао да је почео Други светски рат. Провео га је иза решетака у граду Татура, у држави Викторија, недалеко од Мелбурна!
* * *
По изласку из затвора почео је да ради у рудницима опала, изузетно цењеног минерала. Кад је дошао до новца, преселио се у Сиднеј и почео трговину драгим камењем. Ускоро је упознао Ненси Стил, с којом је провео остатак живота. Умро је 1995, у 88. години. Никада више није посетио Немачку.
Аутор:
М. Јеринић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
