3320 25. 9. 2015.
Турци у нашем језику
3000 РЕЧИ ИЗ
Кревети са душецима, јастуцима, чаршавима, јорганима и ћебади! Колио у овој реченици има турских речи? СВЕ!
апош капија (варошка врата) део је старог Београда близу Калемегдана (трг са тврђавом), тачно изнад Савамале (четврт Сава). То је одувек било средиште града заједно са четвртима Јалија (обала), Зерек (видик), Лиман (пристаниште), Дорћол (раскрсница) у којима су се у турско време налазиле прве кафане и механе, безистани, Чукур чесма и себиљи, конаци, каравансараји и ханови, џамије и турбета. Одатле до Теразија (вага – висок резервоар као кула одакле се разводила вода), па преко Ташмајдана (каменолом) све до Ђерма (полуга за извлачење воде из бунара) и Булбулдера (славујев поток) волим да шетам, купим неку ситницу у чаршији код Фишеклије (набојњача), а сладолед да поједем код Пехливана (рвач). Викендом идем у Топчидер (артиљеријски поток) или на Авалу (надтврђава; утврђење са погледом на околину), одакле се спустим у насеље Карагача (брест) или у кафану Мајдан (гостионица „Рудник”).Најрадије и најчешће одлазим код нане и деде који живе у кући мог чукундеде у насељу Ћалије (грмље, шикара) на Карабурми (црни рт), близу Миријева (државно земљиште којим поседник има ограничено право располагања). Нана је била и моја дадиља кад сам била мала. Сокак у којем живе бака и дека још је прекривен турском калдрмом. Кад отворим капију и уђем у њихову авлију, прођем кроз капиџик и одјурим право у башту да уберем коју кајсију, вишњу и џанарику, а ако су у близини мердевине попнем се и на стари дуд. Башта је најлепша када дрвеће обехари, а тада има и највише цвећа: јоргована, каранфила, шебоја, јасмина, зумбула, лала и зеленкада. На старој чесми, где је некада био бунар, напуним кофу водом и залијем цвеће, а у другој башти патлиџан, боранију, кромпир и бостан. Кућа има више одаја, подрум и каратаван. У предсобљу је чивилук на којем висе нанин јелек и марама и дедина џока за рад у башти. Ту стоје и дедине старе чизме са излизаним ђоном, вунене чарапе и папуче. У собама се налазе кревети са новим душецима, јастуци, чаршави, јоргани и ћебад. На поду су ћилими, а у највећој соби виси дуварски сат.
Два ћупа и чунак
Кухиња је старомодна. У њој се налази фуруна са обојеним сулундаром на коју се греју зими. Сваке године долази оџачар да им очисти оџак. Пење се басамацима до тавана и одатле излази на кров. Сто је прекривен мушемом. На рафовима су поређане калајисане тепсије поред којих стоји један стари бакарни ибрик, бакрач, два ћупа, један дрвени чанак, аван, оклагија, ренде, земљани ђувеч и једна кутија са старим дугмадима и ибришимима.
Моја нана и деда воле да слушају народне и староградске песме. Омиљене су им „Мој дилбере”, „Ајде Јано”, „У ђул башти”, „Црвен фесић” и „Јесен у мом сокаку”, док се мени допадају новије као што су „Муштулук”, „Мерак” и „Алал вера”. Кад нам сврате комшије моја баба скува турску кафу у џезви. Она је пије без шећера, ја слатку као шербе, а деда са једном кашичицом шећера. Он уз кафу воли да попије једну ракијицу, а она да се заслади ратлуком. Моја баба је одлична куварица. За доручак ми пржи кајгану, кува качамак, развија јуфке за бурек, прави ђевреке и погачице, а за ручак кува чорбе, прави сарму, пилав, пихтије, шкембиће, ћевапчиће, ћулбастију, ћуфте и прави је мајстор за источњачке посластице. Никада јој није тешко да нам спреми баклаву, сутлијаш, тулумбе, гурабије, суџук, кадаиф, пекмез, којекакве шећерлеме, па чак и ћетен-халву. Нана чува хлеб у посебној торби да се не би убуђао. Када седнемо за софру увек је весело. Често ломимо јадац и терамо шегу.
Близу њихове куће налази се једна бакалница која се зове „Ружин дућан”. Ту увек нешто пазарим, па сам им већ постала стара муштерија. Ставим паре у џеп, зембиљ у руке и сабајле купим све што им треба: тазе хлеб, шећер, пиринач, зејтин, бибер, јогурт, кајмак и свашта још. Када купујем на велико моја баба то зове бакалук. Она ми увек да кусур који остане и још који динар да бих имала да купим неке џиџа-биџе за себе.
Мој деда је био занатлија. Некада је имао шегрте и калфе, а данас само чува свој алат у једном великом орману у малој дворишној згради коју ја зовем дедин ћумез. Тамо је неописив џумбус, али у орману можеш да нађеш сав алат који ти треба: маказе, чекиће, ексере, бургије, турпије, тестере, кесере. Мој деда је некада држао коње. Посебно је волео једног дората и једног ђогата, па је сачувао њихове (ј)уларе (поводац), узенгије (стремен), самаре, мутапе (покриваче), канџије (бичеве), кајасе (ремене), ђемове (метална пречага на узди) и један синџир (ланац) којим их је понекад везивао.
Добар комшилук
Моји стари имају добар комшилук изузев једне шашаве наџак бабе и једног баксуза и бадаваџије који стално задева кавгу. Не можете да замислите какав је тај мангуп инаџија и угурсуз. Вала баш ми га је доста!
Све речи које су исписане курзивним словима у овом тексту, а претпостављам да сте их разумели, називамо турцизмима. Мада су неке од тих речи арапског, персијског, латинског и грчког порекла, ипак су турцизми – „турске ријечИ” како их је звао Вук Стефановић Караџић. То су позајмљене речи, не само из турског језика, већ и из арапског, персијског, латинског, грчког, италијанског, немачког, мађарског и других језика, које су се укорениле у турском, а затим су током ширења османске власти на Балкану ушле у српски језик. Пре продора Турака Османлија на Балкан половином 14. века, Словени су још од 7. века долазили у додир са турско–татарским народима – Хунима, Аварима, Узима, Печенезима, Кипчацима и Куманима, када је и дошло до првих језичких утицаја. Тада је ушла у наш језик, на пример, реч кадуна (главна жена код Авара звала се катун, угледна жена, госпођа), коју бележи Вук у свом „Рјечнику”. Руководећи се етимологијом речи неки научници су предлагали да се све туђице оријенталног порекла зову оријентализми, османизми, па чак и арабизми, али је ипак преовладао став да не треба мењати општеприхваћени назив, то јест турцизми.
Вук и Турци
Иако није био много наклоњен турцизмима, Вук је у први „Српски рјечник” из 1818. године унео и турске речи које се говоре или певају у народу и обележио их звездицом, а где год је могао, замењивао их је српским речима. У првом издању „Рјечника” од укупно 26.270 речи било је 2.209 турцизама (1.259 речи и 950 изведеница), а у другом издању из 1852. године, на опште изненађење, уместо да се број турцизама смањи, повећан је за 500 нових. Прикупљајући „турске и друге источанске речи у нашем језику” за „Велики српски речник” крајем 19. века, Ђорђе Поповић се уверио да је „крајње време да се прикупе речи које су нам дошле од Турака, и преко њих. Уступајући Турци са српских земаља, уступа с њима и њихов језик, и зацело није далеко време, кад у свим српским земљама Турака нигде бити неће. Од речи, које су нам с њима дошле, хоће некоје остати у употребљењу, као што то видимо на пр. у Срему, Бачкој и Банату; али далеко већи број заборавиће се и истиснуће се. Ово по себи не би никаква штета била, кад с тиме не би напоредо ишла и опасност, да Срби с временом неће моћи разумевати своје народне песме, у којима је толико турских речи”.
Турци су одавно напустили ове просторе, али турцизми су остали и стекли право грађанства у лексици српскога језика. Србисти никада нису настојали да српски језик очисте од турцизама, па су они тако нашли сигурно ухлебљење у народној поезији, књижевности, култури, историји и свакодневном говору. Док је у некадашњој Југославији било у употреби око десет хиљада турцизама (због бројног муслиманског становништва у Босни и Херцеговини, као и турске народности на Косову и Метохији и у Македонији), процењујемо да се у савременом српском језику данас користи око 3.000 турцизама с тежњом опадања њихове употребе, нарочито међу млађим генерацијама. У данашње време примећује се да се англицизми увлаче у наш језик брзином као некада турцизми, када је турски језик био важан колико данас енглески. Некада је на нашим просторима турски био званичан језик освајача и његова употреба ширила се посредством власти и управе, војске, насељавањем турског становништва, исламизацијом словенског живља, а значајан утицај вршили су и млади људи који су се школовали у Цариграду. Турцизми нису подједнако заступљени у свим социо-културним срединама. Више се користе у сеоским срединама, Санџаку и на југу Србије.
У свакодневном говору, савременом књижевном и новинарском језику највише се користе усвојени турцизми у које спадају они за које не постоји одговарајућа замена у српском језику као што су алва, амбар, арпаџик, бакар, барут, боза, боја, будала, бут, димије, душек, дуван, ђон ексер, јастук, јатак, јелек, јорган, јоргован, калуп, кашика, катран, кавез, кафа, копча, кула, кундак, кутија, лала, леш, либада, лимун, мајмун, марама, памук, папуче, пиринач, ракија, сапун, сат, сирће, сунђер, ферман, фес, торба, тамбура, топ, туткало, ћебе, ћела, чамац, чарапе, чаршав, чаршија, чекић, чесма, чобанин, чорба, џеп, џигерица, џин, шал, шатор, шећер, шимшир и друге речи.
Неки турцизми су у српском језику добили друго значење
Иако за многе турцизме постоји замена у српском, они су се толико одомаћили да се употребљавају упоредо са српским речима: авлија/двориште, ада/острво, бадава/бесплатно, басамак/степеник, вала/богме, дилбер/драган, дунђер/градитељ, столар и тесар, ђозлуци/наочаре, ђубре/смеће, ђувегија/младожења, зејтин/уље, инаџија/свађалица, јагма/отимање, јуриш/напад; кавга/свађа, кавез/крлетка, каиш/ремен, казан/котао, кајмак/скоруп, капија/врата, касаба/варошица, касапин/месар, кирија/закупнина, комшија/сусед, лакрдија/шала, маја/квасац, мајдан/рудник, мамурлук/дремеж, минђуша/наушница, обашка/посебно, осим тога, оклагија/сукаљка, ортак/сарадник, пара/новац, парче/комад, пенџер/прозор, перчин/кика, пешкир/убрус, сабаиле/зором, сијасет/мноштво, сокак/улица, тазе/свеж, таман/добро, потпуно, управо, тезга/банак, пулт, теразије/вага, терзија/кројач; тефтер/свеска, рачунска књига, туршија/укисељено воће и поврће, ћар/зарада, ћебе/губер, ћорав/слеп, ћорсокак/слепа улица, ћошак/угао, ћуп/врч, ћуприја/мост, угурсуз/несретник, ушур/ујам, фајда/корист, чанак/дрвена здела, шашав/луцкаст, шејтан/ђаво, шкембе/желудац, трбух и др.
Велики број ових турцизама сматрамо архаизмима – старим речима за које у савременом језику постоје нови изрази – неологизми. Често их користе писци у књижевном стваралаштву, као и новинари, ради постизања изражајности. Дела наших књижевних великана као што су Ђура Јакшић, Алекса Шантић, Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Борисав Станковић, Меша Селимовић, Иво Андрић, Зуко Џумхур, и много других књижевних стваралаца обилују мајсторски употребљеним турцизмима који дају обојеност језичком изразу. Да ли вам боље звучи „На Дрини ћуприја”, или „На Дрини мост”? „Проклета авлија” или „Проклето двориште”?
Дневна штампа врви од турцизама, поготово у насловима: „Премијер узео муштулук припаднику Жандармерије”, „Утврђен јавашлук у ‘Галеници’”, „Сахрана на вересију”, „Шта радите, бре!”, „Пази, ђубре једно”, „Нема пара!”, „Змија у џепу!”, „Рат у чаршији!”, „Не разводим се, то је будалаштина!”, „Халва за банку, хрт за џаба”, „Мераклија: Раде Шербеџија дочекао јутро у кафани”, „Власт на Косову и Срби у тамном вилајету”.
У историјским књигама и уџбеницима, лирско-епској поезији и старијим књижевним делима сусрећемо се са историзмима. Историзми су оне речи које смо престали да употребљавамо пошто су престали да постоје предмети и појаве који су у турско доба њима означавани. За такве речи обично се даје тумачење у тексту или на крају књиге (берат/декрет, повеља, бујрулдија/наредба, ферман/султанов указ, нахија/жупа, харач/главарина, и др).
Дрина и Ђердап
Звучи помало чудно а и невероватно, али иако смо били петсто година под турском влашћу ми се нисмо трудили да учимо турски језик. Само смо усвајали одређену лексику и наставке чији је начин употребе остао до данашњих дана. Најчешћи су џија/-чија, -лија, -лук, и -ана, а има и других: -џик, -суз, -дар/-тар, -баша, -и, -иле, -ли, који се ређе користе за творбу речи. Осим што се ови предмеци јављају у изворним турским речима (барутана, бећарлук, диванхана, дућанџија, душманлук, кавгаџија, кафана, кириџија, мамурлук, мераклија, ортаклук, рабаџија, хапсана) ми их често додајемо на српске речи и тако правимо хибридне речи – речи чији су саставни делови преузети из различитих језика као што су: безобразлук, гурманлук, дугајлија, електрана, јавашлук, мајсторлук, млекаџија, Нишлија, новајлија, парајлија, рачунџија, солана, теретана, филмаџија, шаљивџија, шећерана и друге.
Наставак -џија посебно је омиљен код грађења жаргонских речи. Често чујемо да је неко тупаџија, дркаџија или табаџија. У широкој употреби су и изведенице са наставком -ана: за заборавну особу кажемо да је кречана, за гужву мувана и тарапана. У жаргонској лексици присутни су и прави турцизми који понекад имају неко друго значење. За доброг друга кажемо да нам је добар ортак (компањон) или пајташ/пајтос (друг), брат нам је буразер, за стаситог момка кажемо да је баџа (пашеног, паша), за утицајну и богату особу да је буџа или буџован (дубока јама), за ружну особу да је акреп (шкорпија), неупућен, неотесан човек нам је чобан или шабан (осми месец муслиманског календара), за пијану особу да је пијана као ћускија (алатка за дизање терета, гвоздена мотка), за уличног пса авлијанер (пас за двориште), за бензин чорба, за наочаре ђозлуци, за документ ћага, службеници су нам ћате, ако је нешто џабалук значи да је јефтино, кад хватамо џаду (улица) значи да бежимо, излазимо у буљуцима (скупина, гомила), понекад смо у бедаку (лоше расположен/глуп човек), верни мушкарци су папучари, а олако олешимо или истамбурамо душмана.
Топонимија Србије такође је богата турцизмима. Овде ћемо навести неколико топонима и микротопонима: Дрина (дубока), Ђердап (вртлог, вир), Ириг (шљивик), прелаз Кадибогаз (кадијин кланац), Куршумлија (олово), Мајданпек (рудник на реци Пек), Мерћез (центар), Миљаковац (државни посед), Текија (зграда у којој се обављају дервишки обреди), Торлак (несикусан, невешт младић), Ћуприја (мост), Хисар (тврђава) Чаир (ливада, пашњак), Чивиринтија (вртлог).
Многе узвике, речце за истицање и прилоге преузели смо из турског. Користимо их свакодневно не размишљајући о њиховом пореклу. М/а/рш напоље!, Иш!, Аман више!, Вала, свега ми је доста!, Завежи, бре!, Јок, ти ћеш да ми кажеш!, Ајде, кидај!, Чик погоди!, Барем да ћутиш!, Остави ми бар један залогај!, Баш сам гладна!
Османлије су доласком на Балкан шириле нову веру, ислам, и самим тим у наш језик су ушле и многе речи и изрази који се односе на верски живот муслимана и верске обичаје. Приликом преузимања турцизама обично је долазило до неких гласовних промена како би се речи лакше изговарале и деклинирале. Међутим, верски појмови су се преносили у наш језик скоро без икаквих измена у изговору. Они се обично не преводе и прихватају се у изворном облику. Речници турцизама обилују исламском верском терминологијом. У Београду се налази чувена Бајракли џамија (муслиманска богомоља са заставом) са једним минаретом (високи торањ са кога мујезин позива вернике на молитву) на којем се налази један мали балкон звани шерефе/шерефа. У џамији се налази михрап (ниша у зиду окренута ка Ћаби - исламски свети храм у граду Меки) и мимбер (проповедаоница). Света књига муслимана се зове Куран. Чије је ваше име
Да ли знате шта значи Ваше презиме? Можда је турцизам који упућује на порекло, занимање или телесну особину неког вашег претка. Распитајте се, све има своју причу. Немојте бити сасвим сигурни да је Ваше презиме чисто српско. Госпођа Нада Ванлић ме је једном упитала да ли је њено презиме турског порекла. Имајући у виду етимологију речи одлучно сам одговорила да није, а онда ми је она испричала своју причу. Њен прадеда је почетком 19. века у потрази за послом дошао у Србију из Вана, града на крајњем истоку Турске. Одмах су га прозвали Ванлија. Касније је прешао у православље, оженио се и постао чувени трговац Тома Ванлић. Сигурно и ви познајете некога чије је презиме изведено од турцизма: Абрашевић (човек пегавог лица), Амиџић (стриц), Барјактаревић или Бајрактаревић (заставник), Борозан (трубач), Булут (облак), Вермезовић (који не даје), Делибашић (најбољи јунак, заповедник одреда делија), Делић (јунак; стражар код везира и паша), Диздаревић (управник тврђаве), Дунђерски (столар и зидар), Јарамаз (непристојан, несташан; који не вреди), Каракашевић (црних обрва), Караџић (црномањаст), Лагумџија (минер), Малбашић (старешина махале или села), Мутавџић (занатлија који прави простирке и покровце од козје длаке), Субашић (надзорник имања или градски назорник, „градски менаџер”), Пешкир (убрус), Терзић (кројач), Топаловић (хрома особа), Туфегџић (пушкар). Узунмирковић (високи Мирко), Шебек (павијан; ружан и дрзак човек), Шишмановић (дебео).
Са турцизмима није се играти. Ако знате турцизме не значи да ћете моћи да водите чак и најједноставнији разговор на турском. Ако идете у Турску треба да имате у виду да су многи наши турцизми у турском архаизми и да се више не користе у савременом језику. Кревет је јатак, јок значи нема, ексер је ћиви (ћивија). Неки турцизми су у српском језику добили друго значење. Папуче су у турском терлик, а пабућ су ципеле, торба је кеса, полако се каже јаваш.
Током вишевековног суживота са Турцима попримили смо многе турске навике и обичаје, а и нарави су нам сличне. Волимо да се инатимо, уз кафицу водимо аброве; бадаваџишемо и џабалебаримо кад год можемо, дајемо и примамо бакшиш, прија нам да се буџимо, а бунаримо где треба и не треба, кад год имамо прилику тезгаримо, олако баталимо посао, јавашлука нам никада није доста, стално гледамо где ћемо нешто да ућаримо, а кад нам се ћефне радимо шта хоћемо. Зато ћу сада да баталим овај посао и да се мало башкарим на отоману. Џаба ти било све!
Аутор:
Мирјана Теодосијевић
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
