Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Живот пише драме


127 САТИ

„Кад сам поломио руку, урлао сам и смејао се у исто време. Онда сам, не гледајући, исекао то труло месо. Био је то тренутак најљућег бола и највећег усхићења”, рекао је Арон Ралстон, према чијој је причи снимљен играни филм

    Колико траје 127 сати? Не у минутима, или секундама, него у односу на осећања? Или само на осећање времена?
Да ли 127 часова дуго траје? Па, то је мање од недељу дана! Тек делић живота.
    На ово питање изгледа постоји мноштво одговора. Доживљај времена у исти мах је и објективан и субјективан. Извесно је само једно: време нас учи да избегавамо грешке.
    Ово је прича о временском науку. О томе како је један младић провео 127 часова пакла. Успео је да преживи не само зато што је жеља за животом највећа сила овога света, већ зато што је жеља за љубављу још јача.

   Арон Ли Ралстон рођен је 27. октобра 1975. године у Колораду (САД). Студирао је машинство и до 2002. године радио као инжењер у „Интелу”, кад је донео одлуку да осваја планинске врхове Колорада. Планинарење је за њега годинама било страст. Без обзира на тешке околности, то је и остало. И данас, с једнаким жаром и задовољством, осваја планинске врхове. У августу 2009. године ступио је у брак с Џесиком Трасти у коју је већ извесно време био заљубљен. Пре годину дана рођен је њихов син Лио.
    Према застрашујућој Ароновој пустоловини која се догодила у априлу 2003. године, енглески редитељ Дани Бојл („Милионер из блата”) снимио је прошле године играни филм чији је назив „127 сати”, кандидован за „Оскара” у шест категорија. Снимање је обављено на истом месту где је младић доживео несрећу, а филм је први пут приказан у новембру. Глумац Џејмс Франко тумачио је лик Арона Ралстона. И то је такорећи једина улога у филму. Остали ликови појављују се тек накратко, као делићи сећања главног јунака.
    На Међународном филмском фестивалу у Торонту посетиоци су „127 сати” испратили уз „стајаће овације”. Публика је бурно пљескала, награђујући редитеља, глумца, а вероватно највише човека о коме филм говори. Занимљиво је да је у више наврата забележено да су гледаоци у биоскопским салама падали у несвест од узбуђења и страха кад је на ред долазила сцена у којој главни јунак решава хоће ли да преживи или не. Иначе, овај филм на програму је овогодишњег ФЕСТ-а.


                   
                     Арон и данас неустрашиво осваја планинске врхове   

    Сунчаног априла 2003. године, пун снаге и одлично расположен, тада двадесетседмогодишњи Арон кренуо је колима до кањона Блу Џон, у Националном парку Моаб у Јути. Журио је да стигне у загрљај предивних црвених планинских венаца кроз које протиче Колорадо. Бројни туристи долазе на ово место. Неки да би фотографисали кањоне и планинарили, а други да би возили бицикл. Одлазећи из куће, Арон никоме није оставио поруку куда је отишао. Паркирао је кола крај кањона и кренуо у брзи обилазак бициклом, дивећи се пределу. Уживао је у вожњи, савлађујући различите препреке. После двадесетак километара одједном је осетио како се стена испод точкова његовог маунтин-бајка померила... У делићу секунде исклизнула је и он је пропао у усек између две стене. Камен од готово четири стотине килограма пао је на његову десну руку, заробивши је испод лакта. Осетио је страховити бол, али је био уверен да ће руку успети да извуче.
    Врло брзо, упркос прибраности, схватио је да ће му рука заувек остати у замци. У ствари, не заувек. Док не буде умро. А то је требало да се деси за неколико дана, кад наступе жеђ и глад, а загађење продре у читав организам. Свега тога био је потпуно свестан. Ипак, штедљиво је пио воду из чутурице и јео оно мало слаткиша које је понео са собом. Нека нада још је постојала, премда помоћи није могао да се нада. Чак и да породица пријави његов нестанак, ко би се сетио куда је могао да оде?
    Први дан, други, трећи... Размишљао је о животу и особама које највише воли. Урезао је име ножићем у стену, као и датум рођења. Хтео је да о себи остави бар неки траг, да људи знају ко је кад једног дана буду нашли његов костур. Последње тренутке живота снимао је малом камером, опраштајући се од родитеља и пријатеља. Пио је сопствену мокраћу.


                 
                  Арон Ралстон с глумцем Џејмсом Франком
   
    А онда, петог дана, у грозници, некој врсти транса, жедан и гладан, донео је коначну одлуку: перорезом ће исећи своју десну руку испод лакта!
    „Још раније, готово одмах после пада, схватио сам да ћу морати да исечем руку како бих се ослободио”, написао је Арон Ралстон у аутобиографској књизи. „Међутим, истовремено, постојао је и отпор.   Нисам о томе желео да размишљам. Нисам желео то да учиним. Већ другог дана осмислио сам како бих могао да исечем руку. Четвртог дана увидео сам да је нож сувише туп да би могао да продре у кост. После очаја, уследило је неочекивано осећање спокоја. Спознаја да ћу ту, између стена, скончати јер не постоји баш ништа што бих могао да урадим. Значи, ништа више није зависило од мене... Онда је дошло просветљење. Синуло ми је како могу да исечем руку! Да је поломим уз помоћ великог камена-стене, а онда је исечем ножем. Део руке испод камена у то време већ се распадао... Кад сам онако избезумљен поломио руку, урлао сам и смејао се у исто време. Онда сам, не гледајући, исекао то труло месо. Био је то тренутак најљућег бола и највећег усхићења. Био сам слободан.”
    Бол је био неиздржив, али нека друга много моћнија сила натерала је Арона да све издржи. Кад се ослободио, уз помоћ марамица и конопца које је држао у ранцу, притегао је језиву рану. Поново је стао на ноге. Осећао је вртоглавицу. Угледао је два зида стене поред себе. Авај, чекало га је више од двадесет километара које је требало да пређе до свог аутомобила! А није имао ни мобилни телефон. Поред осталог, требало је да се спусти низ стену високу двадесетак метара. И то по врелом подневном сунцу.

    Каква је то надљудска воља и каква снага бодрила несрећног Арона, успео је да схвати тек касније. Није знао да ли је већ почео да халуцинира. Стално му се указивала слика дечака. А онда и брачног пара. Испоставило се да је брачни пар стваран. Игром судбине, налетео је на Ерика и Монику и њиховог сина Ендија, туристе из Холандије који су дошли у Колорадо како би обишли природне лепоте.
    Ни туристи нису могли да верују очима: били су запрепашћени кад су видели младића свог крвавог, без руке, у грозници. Напојили су га водом и позвали помоћ. Арон је хеликоптером одвезен у болницу шест сати пошто је сам себи одсекао десну руку испод лакта.
    Шест месеци после несреће, кад се већ сасвим опоравио, Арон се вратио на место несреће и ту просуо пепео руке коју је, после удеса, кремирао.
„Она ту припада”, рекао је.



    Присећајући се касније догађаја, Арон је схватио да је његова највећа грешка била што никога није обавестио куда иде и шта намерава да ради. Јер, помоћ би свакако брзо стигла. Разумео је да се тајна његове огромне жеље за животом крије у жељи за љубављу, у жељи да поправи и обнови односе с особама и више се не понаша саможиво. Тај део опоравка био је много тежи. Физички се потпуно опоравио, али је био склон потиштености. Кад је раскинуо везу с девојком, чак је помишљао на самоубиство. Онда је упознао Џесику. Одмах се заљубио. Љубав је, срећом, била обострана. Џесика је имала веће поверење у Аронове способности од њега самог. Почео је поново да планинари без страха.  Самоуверен и, најзад, срећан.
    „Џесика је одиграла огромну улогу у мом коначном оздрављењу”, признао је Арон Ралстон.
    „Поставила ми је високе циљеве, уверавајући ме да све то могу да учиним. Зато сам уосталом написао књигу, јер сам помислио да би та прича могла да буде надахнуће за многе друге који су у невољи или су преживели сличне несреће. Филм је био следећи корак.”
    Наук који је донело време проведено између стена гласио је:
    „Верујем да је разлог због кога сам се извукао из тог кањона био да бих нашао своју породицу. Лик дечака који ми се у грозници указивао био је мој син. На филмском плакату пише да ниједна снага на целом свету није тако моћна као жеља за животом. А ја кажем, ниједна, осим жеље за љубављу. То је оно што ме је извукло из кањона”.
(„Забавник” је о овоме већ писао у броју 2682 из 2003. године)


Аутор: 
Мирјана Огњановић
број:
qinailili
Слика корисника qinailili's
User offline. Last seen 12 years 43 недеља ago. Није присутан
Придружио се: 06/07/2011
Ugg Boots
In the winter, all kinds of boots show Ugg Boots in the street, boots is not only a scenery, the more important is Ugg Boots Canada to keep warm. Lovely model snow boots can always catch people's attention, its excellent Ugg Classic Short Boots warmth and comfort become many women choose of the important conditions. Fashionable girls can use the same warm performance Classic Short Uggs of good quality boots, show a different collocation.