3320 25. 9. 2015.
Где се родила наша спољна политика
10 СТРАНИЦА ЗА ИСТОРИЈУ
Аустроугарска, чија је шпијунска служба била надалеко чувена, сазнала је за план тек 1883. године, а српска шира јавност неколико година касније – 1888. године. Целокупан текст „Начертанија" у Србији је први пут објављен 1906. године. Ипак и данас, више од век и по након настанка, као да вео неке тајне и даље лебди над пореклом и значењем великог Нацрта.
Какве су све биле везе између неписменог српског књаза, енглеског путописца дипломате, пољског кнеза избеглице, његовог чешког агента пустолова и српског министра полиције? Која је у томе била улога неких мање видљивих ликова, попут једног српског капућехаје, босанских фратара, неколико загребачких „илираца", дубровачког писца и једног српског правника?
Много сенки и ликова лебди над десетак читко написаних страна хартије које су, ко зна да ли и колико оправдано, проглашене тајним планом Србије који је изменио историју Балкана. Историчар и учесник Сарајевског атентата Васо Чубриловић давно је написао да су Гарашанинова „запажања била тако оштра, закључци тако дубоки и свестрани, да их се српска политика држала до 1918. године".
Кнез Адам у кабинету
Порекло „Начертанија" треба тражити далеко од Србије, у раскошном париском здању познатом као „Хотел Ламберт”, резиденцији пољског кнеза Адама Чарториског. С више од седамдесет година, кнез Адам је у време настанка „Начертанија” био жива историја Европе. У младости је безуспешно бранио независну Пољску коју су поделиле Русија, Аустрија и Пруска. Затим је био дворанин Катарине Велике. Као близак пријатељ руског цара Александра I постао је руски министар иностраних дела. Србе је упознао још док је био министар – пре Гарашаниновог рођења.
 |
| Илија Гарашанин на фотографији Анастаса Јовановића |
Верује се да је Чарториском пажњу на значај Милошеве Србије скренуо један Енглез, с којим је кнез одржавао блиске везе. Био је то Дејвид Укварт, једно време енглески дипломата у Цариграду и путописац, који је тридесетих година 19. века обилазио Балкан и више пута посетио Србију. О својим разговорима с кнезом Милошем и о утисцима с Балкана оставио је бројне записе и извештаје. Он, који је утицао да британска влада отвори први конзулат у Србији (1837), истицао је жељу кнеза Милоша да се ослободи руског утицаја (после 1833. године), као и његове замисли о независној Србији која би била стожер окупљања поробљених народа Турског царства. И Енглези и Пољаци тражили су начин да спрече продор Русије на југоисток и у том смислу настојали су да отежају или покваре односе Србије и Русије.
Улога Илије Гарашанина
Чарториски је слао агенте у Цариград, а затим и у Србију, у којој се, након доношења Турског устава (1838), све ускомешало. Уставобранитељи (Вучић, Петронијевић и други) оборили су кнеза Милоша (1839), а затим и његовог наследника Михаила (1842). За кнеза је изабран Карађорђев син Александар, политички слаба личност. Русија, као званична сила покровитељ, није дозвољавала да се у Србији било шта деси без њеног знања и одобравања и тражила је да се избор кнеза понови, а да главни уставобранитељи (Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић) буду протерани из земље. У земљи је као министар (попечитељ) полиције и главни чувар уставобранитељског режима остао Илија Гарашанин, који ће на том положају бити десет година (1842–1852). „Бистар и уман човек, Гарашанин је постао први државник Србије већег стила" (В. Ћоровић).
Беше то доба кад су синови већ почелу да замењују очеве који су подигли Први и Други српски устанак. Илија је био син Хаџи-Милутина Савића из Гараша, трговца, устаничког вође и ортака кнеза Милоша. Гарашанин је учио школе у Земуну и Ораховици (Влашка) а затим га је Милош поставио за цариника у Вишњици на Дунаву. Проницљиви кнез осетио је у даровитом младићу будућег државника чим га је, у двадесет и петој години, изабрао за члана књажевског Совјета (1837). Гарашанин затим постаје и војни старешина с чином пуковника. При крају владавине Обреновића, био је и помоћник попечитеља унутрашњих дела – чувеног Вучића – кога је на том месту и заменио. Породица Гарашанин учествовала је у борбама за власт између кнеза и уставобранитеља и то на страни ових других. У сукобима с обреновићевцима, отац и брат Илије Гарашанина су убијени. Ратни обичаји Истока још су били присутни у Србији: обојици Гарашана одсечена је глава и набијена на колац, као опомена побуњеницима. Ипак, ни ово није помогло кнезу Михаилу који је морао да напусти власт.
Гарашанин је био „један од оних људи који је здравим разумом и сталним радом успео да постане добар и практичан државни администратор" (С. Јовановић). Био је врло вредан и „заражен политиком", једином темом која га је занимала. По цео дан проводио је у канцеларији пишући писма, указе и наредбе. У једном писму из 1844. године Гарашанин се правда зашто нема времена да чешће пише: „Ако не радим, а оно је свет код мене где непрестано једног по једног морам примити. Да ми ноћу не долазе, то бих могао ондај писати вам, али верујте да до једног сата после поноћи свагдар посјештеније имам; јер кога не могу дању да примим, тога ноћу примам..."
„Трезвен, разложан, с великом моћи суђења", као министар полиције био је изузетно строг – потпун примерак „старог бирократског државника, који сматра да држава живи од реда а не од слободе и који влада ауторитетом, а не омиљеношћу” (С. Јовановић). Физички, био је врло висок, „кракат, кошчат”, у лицу сув, мрк, богињав, с намргођеним погледом и јако дубоким гласом, „при свему том у разговору и понашању пријатан толико да свакад занесе свог сабеседника” (М. Милићевић). Гарашанин је сматрао да се политика, било унутрашња или спољна, не може водити од данас до сутра, него да треба да буде заснована на неким дугорочнијим начелима и плановима. У једном писму објашњавао је: „Нема код нас никакве положене системе по којој се ми у државним дјелима управљамо, но само тучемо овамо, онамо, као путо о лотру, ни сами ништа незнајући куд и камо тежимо, и ово су узроци који многа наша дјела отешчавају... ако ми што скорије не увидимо на каквој се точки налазимо.”
Ове речи пружају јасне разлоге израде „Начертанија”.
Чех међу Србима
Иако попечитељ унутрашњих дела, Гарашанин се бавио и међународним питањима. Код малих и зависних земаља, унутрашња и спољна политика врло су блиско повезне и испреплетане. Почетком четрдесетих година, Гарашанин посредством агената у Цариграду здушно размењује писма и скривене поруке с пријатељима, како је називао своје пољске и мађарске везе. Стари полицајац Никола Христић све то дописивање сматрао је практично мало корисним: „Ове везе нису биле од стварне користи, остајале су при простим комбинацијама, а нису захватале озбиљне планове. Гарашанин је имао за цељ да он код Мађара и Пољака стече о себи лепог гласа, а они емигранти - тиме су умложавали себи уплива код својих присталица.”
 |
| Тома Вучић Перишић |
Године 1843. кнез Чарториски упућује српском кнезу документ с насловом „Савети за политику коју би Србија требало да спроводи”, за који ће Илија Гарашанин касније рећи да је право политичко ремек-дело. Савети садрже препоруке око спољне и унутрашње политике. У спољним односима, Чарториски полази од чињенице да је Отоманско царство у распаду и да Србија треба да користи прилику да у оквирима Турске јача свој положај. Због тога треба да Русију држи на одстојању што „ваља у тишини радити”. Према Аустрији треба „образителним бити” (бити опрезан) „јер њен интерес је тај да против дејствује народности Славјанској”. Аустрија одавно има план „у удобно време присвојити себи Србију”. С друге стране, Србија треба да тражи подршку и помоћ у даљим силама, „Францији и Англији” (посебно оној првој). Чарториски указује да је „Србија окружена сродним народима” на које треба „да дејствује” ради „развитка народности Славенске” и како би привукла себи прво Црногорце, а да „у пријатељска сношенија ступи са Славенима Илирије, Далмације, Хорватске и Граничарима” (то јест са Србима и Хрватима у Аустроугарској), као и да развија везе с Бугарима, Бошњацима и Херцеговцима. У суштини, Савети Чарториског већ су садржали чиниоце које ће у својим текстовима и раду развити Гарашанин. Занимљиво је да је Чарториски дао и низ савета који су се тицали унутрашњег развоја Србије: да се заведе војинство (стална војска), да се изграде фабрике оружја, ливница топова, фабрике за барут којима би управљали „искусни Славени”. Осим тога, било би корисно створити официрску школу, да се доведу инжењери и хемици, да се устроји полиција, оправе путеви, отворе гостионице у варошима, како би се привукли странци.
Недуго након израде Савета, Чарториски шаље у Србију новог агента – Францишека (Фрању) Александра Заха. Овај моравски Чех у будућим годинама и деценијама много је учинио за Србију. Зах је био занимљива личност. Његов лик на фотографијама – с дугим брковима, густом брадом и продорним погледом – као да је узет с неке слике Гарибалдијевих сабораца. Опијен панславизмом, ослобађањем и великом будућношћу Словена, Зах 1830. године учествује у пољском устанку. Након пропасти устанка одлази у Француску, где је завршио војне школе. Од 1843. до 1848. године био је агент кнеза Чарториског за Србију. Пред револуцију 1848. године одлази у своју Чешку да би помогао словенску борбу. У Прагу, уз Вука Караџића, учествује на Свесловенском конгресу. Затим се вратио у Србију где је живео од 1850. до 1882. године. Основао је Артиљеријску школу и фабрику оружја (по саветима Чарториског), постао први српски генерал, био кнежев ађутант и начелник штаба српске војске у српско-турским ратовима 1876. године у којима је изгубио ногу.
Током првог боравка у Србији (октобра 1843. године) Зах је Гарашанину објашњавао циљеве свесловенске политике: Словени би требало да оснују четири царства – руско, пољско, чешко и јужнословенско. У извештају кнезу Адаму из јануара 1844. године Зах је писао: „Моји чести разговори с г. Илијом о Славенима у Турској и Аустрији дали су ми прилику да му постепено изложим своје погледе о тим народима. Он ме је управо ангажирао да му саставим план о начину дјеловања на Славене...”
Маја 1844. године Захов „План за словенску политику Србије” био је на столу Илије Гарашанина. То је подужи текст. Подељен је, систематично, на Увод, поглавље о „Славенској политици Србије”, затим најдужи део назван „О средствима којима би се сједињење свих Јужних Славена издејствовати могло” и на крају кратак закључак.
У ред европских држава
Гарашанин није журио с израдом коначне верзије текста. Тек крајем 1844. године предао је „Програм спољашње и националне политике Србије” (Начертаније) кнезу Александру Карађорђевићу. Уместо револуционарног програма, Захов „План” се под пером српског министра полиције претворио у нешто што може да послужи за спровођење одређене и дугорочне државне политике. Текст почиње овим речима: „Србија се мора у ред осталих европејских држава поставити, створивши један план за своју будућност...” Иако је око 90 одсто текста истоветно нацрту који је урадио Зах, Гарашанин је у суштини садржину документа битно изменио, сузивши његову основну идеју, односно циљеве, како би их прилагодио практичним могућностима и интересима тадашње кнежевине Србије. Избацио је потпуно део Заховог плана који се тиче унутрашњих питања. Међутим, најбитнија промена тиче се чињенице да је Гарашанин мењао Захове (односно Чарториског) напомене око народности Јужних Словена, са речју Срби, односно усмерио план, не на стварање неког не баш могућег јужнословенског царства него на много одређенију могућност деловања у циљу ослобађања српског народа од турске власти и његовог уједињавања с тадашњом кнежевином Србијом (не искључујући, при том, ни могућност каснијег окупљања у једну државу свих Јужних Словена).
 |
| Кнез Михаило Обреновић – снимио Анастас Јовановић |
„Срби су се међу свим Славенима у Турској први собственим средствима и снагом за своју слободу борили... Србима велика будућност предстоји и то је оно што је позорност Европе на Србију навукло.” Србија, дакле, треба, на легитимним темељима постојања некадашње државе – Душановог царства (које су Турци уништили) – да ради на обнови сличне државе, „која ће се моћи међу Аустријом и Русијом одржати”. За разлику од пољских завереника, Гарашанин је налазио да је за Србију савез с Русијом ипак најприроднији, али под условом да и сама Русија увиди да јој више одговара савез са Србијом, а не онај с Аустријом. Међутим, Гарашанин истиче да „Русија не да себи од тако мале државе као што је Србија условија прописивати; она захтева да се њени совјети као заповести безусловно слушају.”
Разумевање међу народима
Највећи део „Начертанија” посвећен је практичним начинима деловања према покореном народу у Турској. Као главна начела ове политике треба да послуже: отвореност српских граница према околном народу, либералан однос (равноправност) према разним верама, напор да Србија ради и у интересу осталих изван Србије („Бошњака и осталих Славена”), образовање младих (узимање у српску службу неколико младих Бошњака – мисли се првенствено на православне и католике из Босне), штампање књига са заједничком словенском историјом и продор Србије ка мору. Пре свега, потребно је послати агенте у српске и јужнословенске области како би се установило право стање и деловало на расположење народа. Према Бугарској потребно је деловати путем образовања, отварајући школе за младе Бугаре, као и путем национализације цркве у Бугарској (која се тада још налазила у рукама фанариотских Грка).
Главне задатке Србија је имала – поред Црне Горе – у Босни, Херцеговини и северној Албанији (тј. Старој Србији). С тим крајевима треба одржавати што ближе везе и неговати љубав и споразум између православних и католика („Треба на то ићи да се два народа, источно православни и римокатолически међу собом о својој народној политики разумеду и сложе.”) Њихово уједињење у облику државног сојуза има се извршити под вођством Србије и наследне династије Карађорђевића. Преко Босне може се онда утицати и на Далмацију и Хрватску. Гарашанин врло далековидо указује да би „неуспјех државног сојуза међу Србијом и осталим сусједима” водио ка „раскомадању Србаља на провинцијална мала књажевства... које би се непремјено туђем и страном упливу биле предале”.
У програму је изнесена и мисао касније српске политике да Србија такође треба да тражи излаз на море (преко Скадра и Улциња) како би се трговачки осамосталила од Аустрије. Гарашанин је, међутим, изоставио поглавље из Заховог текста које се тицало Хрватске. Није се много задржао ни на сарадњи са Србима из Срема, Бачке и Баната, свестан да Србија са својим малим снагама не може истовремено деловати према два царства, нити би било мудро изазвати подозрење Аустрије док се не постигну успеси с Турском.
„Начертаније” је одговарало духу тадашњег времена, добу народних устанака, буђења национализма, либералних револуција – и амбициозних планова. У исто време кад је написан овај план (1844), у Грчкој се јавља Мегали идеа („Велика идеја”) о ослобођењу и обједињењу свих грчких територија, а у Италији Speranza Italia („Нада Италије”) најављује уједињење Апенинског полуострва. Историчар Р. Љушић указује да је „Гарашаниново Начертаније напредан програм српске спољне политике, чији је основни циљ (био) стварање српске државе, а потом и јужнословенске”. Није то, уосталом, био једини српски план замишљен средином 19. века. Већ у току наредне међународне кризе (током европске револуције 1848. године), Гарашанин и српски капућехаја (посланик) у Цариграду (Константин Николајевић) покушавају, неуспешно, да Порту убеде да се Турска претвори у двојну државу (попут касније Аустро–Угарске) чији би балкански део чинило српско вицекраљевство под султановим суверенитетом и које би окупило Србију уз БиХ, Црну Гору и Стару Србију (тзв. горњу Албанију).
Гарашанину је судбина дала време да покуша да бар део свог плана претвори у дело. Након што је дуго био министар полиције, у време друге владе кнеза Михаила Обреновића постављен је за попечитеља иностраних дела (од 1861. до 1867. године). У то време, Србија развија мрежу поверљивих агената по околним земљама (посебно у Босни) припремајући општи устанак. У раздобљу 1866–1867. године кнез Михаило и Гарашанин убрзано раде на стварању балканског савеза – мреже споразума с балканским земљама и народима (Грчка, Црна Гора, Румунија, бугарски и хрватски представници) у циљу припреме општег рата за ослобађање балканских хришћана од турске власти и на принципу Балкан балканским народима. Ипак, Гарашанинова очекивања да ће доћи до рата с Турском тада се нису остварила. Србија је у то време успела да мирним путем ослободи своје градове од турских посада. Убиством кнеза Михаила (1868) идеја балканског савеза привремено се угасила – али не и наде и циљеви за ослобођење српског и других јужнословенских народа који су с толико проницљивости и далековидости изнесени у „Начертанију”.
Аутор:
Душко Лопандић
Илустровао:
Лазар Качаревић 
