3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
ЈЕСЕН У МОЈОЈ
есен је жртва своје лепоте. Годишње доба, које ни криво, ни дужно, дежура у писменим задацима из матерњег језика. Своју способност поређења, описивања и поетског дочаравања, све у комбинацији са зарезима, тачкама, али и ускличницима, на њој вежбају већ генерације ђака, улажући тако у будућу писменост. Свака школска година почињала је немаштовитим насловом првог писменог задатка „Јесен у мојој улици”. И док учитељица са досадом хипнотише прозор, лупкајући као јапанска казна обрнутом оловком по катедри, ђачка братија шмрче, кашље, уздише и из себе, шкрипећи пенкалима, цеди последње количине придева. За то време несрећна Јесен црвени од стида и меканим маглицама брише слинави, кишни нос.
Ја сам, признајем, на дотичну тему царовала. Од писменог за који сам добила тројку. Зато што сам покушала да уобичајену монотонију малтретирања Јесени разбијем описом моје стрина Даре, која у јесен насрће на бурад и мили по бакчи чупајући паприку за туршију, кидајући је са све лишћем, корењем и комадима комшијског поседа. Неостварена књижевница, прерушена у наставницу, мој покушај наивног вербалног сликарства оценила је махом промашеном темом, због помањкања златног, плодног и мирисног у описивању. Тада сам схватила да је реализам на тему Јесени непожељан, а да се романтизам гобленског приступа оцењује одличном оценом. Од тада су се наставнице зарозавале над мојим писменим задацима, дирнуте невиђеним кичем којим сам филовала Јесен у мојој улици, дрхтавом руком ми цртајући петицу величине Вилера од две киле конца.
д тада, како се Јесен испојави у следу године, мени проради Павловљев рефлекс и тражим празан папир, не бих ли на њега сасула гомилу јесенских придева, које годинама подсвесно складиштим. С обзиром на то да је Јесен код нас већ гурнула ногу у врата, мене спопада описивачка сврба.
Даклем, Јесен је стигла у моју улицу. Дрвеће је запрепашћено. Јесте да је лето било килаво и нервозно, али лишћу нико није најавио десет степени ниоткуда. На фото-тапету прозора у дневној соби виде се Камнишки Алпи, чији су врхови већ издајнички покривени снегом. Улицом, брзим кораком штрикају пролазници, модно збуњени температуром. Горе јакне, а доле мразом накострешене длаке на ногама. Јутарњи комшијски клинци, они доколенски, тапкају у обданиште задундани у све што се нашло у летњој гардероби. Обучени као лукац, стискају смрзнуте плишане меде и крпене зечеве, којима уши вену од ненајављене хладноће. За њима цупкају девојке, са бубрезима и јајницима на извол'те, са јакницама чији шнир нема ни пет зуба и које би се праведније могле звати каишем са капуљачом.
есник Јесени у нашој малој заједници, прошле ноћи, био је Жму. За разлику од мене, која сам се опремила са два ћебета, дуксом и чарапицаманикаднезнаш, Жму се спортски, јуначки огрнуо летњим ћебенцетом, дизајнерски врло осмишљеним, али небитним за одржавање пожељне телесне температуре. У зла доба ноћи, без буђења, инстинкт за опстанком лансирао је Жмуа, елегантним шутом, из кревета у орман. Успут је Жму порушио шта се срушити дало, остваривши близак контакт са зидовима и ретким намештајем, осветљен само запрепашћеним флуоресцентним погледом престрављених мачака. После кратке борбе са нетраженом постељином, Жму је стилом Брауновог Шредера довукао за собом тачкасти, нормално брачни јорган. Јесен мора да се кочила од смеха, док се Жму, све у сну, панично замотавао, док није постигао изглед мутиране сарме.
Оно што ми недостаје у јесењој идили, која очито умарширава у септембар, је топли мирис печења црвених паприка. Мирис у који се замотају београдска степеништа, који их загреје и привремено протера латентну мемлу старих зграда. Овде га нема, једини мирис Јесени је мирис хладног, који се срозава са планина и наговештава скору зиму. Од њега се лишће још брже гужва и крцка. Само у селима леденом дисању планина се одупире омаман мирис грожђа. То је време када чворци, као семе мака бачено из руке, насрћу на поцрнеле зрелошћу винограде. Тада пролупају „клопотци”, дрвени чувари грожђа од птичијих алаваца. Клопотци су комбинација млина и ветрењаче, са препреком за вртеће се летвице, чиме се постиже клепетава галама, која у засенак баца све сеоске торокуше. Од тог непрестаног, бандрљивог звука, који ни ноћу не спава, ја лако побрљавим. Зато када видим грожђе и на пијаци, дође ми да запушим уши и извиним се власнику винограда на грешним мислима противправног отуђивања његове покретне имовине, зване грожђе. Како је гладним чворцима и осталим наследницима диносауруса, само они знају.
пак, ако постоји доба када су ови крајеви лепи, лепи до нестварног кича, то је Јесен. Словеначке планине, очупавеле од лета, тада промене боју. Ни ледена јутра, ни хладни дани не могу ништа топлој, злаћаној боји шума, од које и ваздух добије зрелу, топлу боју. Шуме више но икад почну да миришу на праисторијску влагу, лиснати тепих подижу главе печурака, а жбуње се окити перлама црвених и црних капљастих плодова. Над шумама преливеним бојама од црвене до сунчано жуте, преко полудрагог окера до браон чоколадних бомбона, лебде снежне капе планина, са небеском плавом позадином, која зри заједно са ваздухом, све док се једног дана не укочи од великих мразева и постане стаклено плава, као лед. Тада се и јесење маглице, које се праменасто каче по дрвећу, претворе у прво иње, пошећеривши кристалима медене, презреле боје.Е, сад ми је лакше.
Аутор:
Јелица Грегановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
