На плећима нејаког Уроша

Да није умро тако млад, писац Стефан Стефановић могао је да постане отац наше трагедије

Како међу књижевним ауторитетима са бројним насловима изгледа писац чија сабрана дела стају у књигу не већу од 200 страна? Аматерски? У овом случају не. Изгледа као неко ко разбија предрасуде јер Стефана Стефановића (1807–1828) данас помињемо само због једне драме коју је написао. С њом је успео да уђе у друштво једног Стерије, на пример. Драмски текст тада осамнаестогодишњег Стефана данас изучавају доктори наука, професори универзитета, књижевни историчари. И кажу: то је прва оригинална историјска драма у нашој књижевности.
Прича о Стефану Стефановићу, и биографска и књижевна, веома је кратка. Можемо само да претпостављамо да би, да је поживео, био плодан писац, будући да је рано почео да пише, да се одмах бацио у озбиљне стваралачке подухвате и да је као јако млад промишљао о књижевним приликама. Прерана смрт, међутим, спречила је да сазнамо у каквог би писца израстао.

Први и последњи чин

Стефан се родио у Новом Саду, у породици занатлије Николе Стефановића, који је имао још троје деце. Ту је завршио основну школу и гимназију, чији је директор тада био чувени Павле Јозеф Шафарик. Био је један од многобројних пештанских ђака у нашој књижевности: у овом граду студирао је филозофију, затим права у Јегру, започео и студије технике. Његова кратки животопис могао би да се овде и заврши да младића слатко-горки пориви нису вукли да ствара. Син кабаничара из Новог Сада много је читао.
Сестра Софија га се сећала како је у задимљеној соби цео дан седео уз књигу док га не би позвали на вечеру, а онда би после оброка настављао читање до дубоко у ноћ „и пушио, пушио непрестано”. Сметао му је тадашњи књижевни, славеносерпски, језик, није могао да се помири што неприкосновени часопис Летопис Матице српске објављује много кукоља, називајући то замешатељство од стваралаштва „цинцарско-грчко-њемачко-турско-арнаутско-славеносербинском и вавилонском смесом времена”. Њему су се свиђале идеје Вука Караџића, његово залагање за увођење народног језика у књижевност, окренутост ка народној епици.
У том гутању књига, разговорима са пријатељима који су били у оним годинама када се обичну кују идеје како да се мења свет и успостављају нека нова, боља правила, почео је и сам да пише, да ствара то ново и боље окружење за српске читаоце – и гледаоце. Спевао је оде, похвалне песме уобичајене за тај период. Посветио их је Доситеју Обрадовићу, Србима, Павлу Шафарику. Када му је било деветнаест година, доживео је да тадашњи уредник Летописа, Ђорђе Магарашевић, направи изузетак због њега. Штампао је његову оду посвећену Вуку Караџићу новим правописом, иако он није био званично прихваћен у Матици српској.
Читајући Гетеа, Шилера, Лесинга, Шекспира, користећи обимну историју Јована Рајића и народну епику као одскочну даску, окушава се у драмском роду. Тадашња домаћа драмска књижевност није могла да понуди баш много некоме ко је имао жеље да се испроба у овом жанру. Мада од краја 18. века почиње њен стални развој, у Стефановићево доба то су и даље углавном прераде, преводи страних писаца, посрбљена драмска дела увезена за нашу позоришну сцену.
Године 1825. са својом драмом и својих осамнаест година, Стефановић ће да направи узлет када се пред публиком буде појавило његово дело „Смрт Уроша Петаго, последњег цара србскога”, историјска трагедија у пет чинова. Био је то веома омиљен текст за извођење и представа лепо прихваћена код публике. Тек касније, када буде могао да се боље сагледа драмски низ у српској књижевности, Стефановићева трагедија о последњем Немањићу добиће посебно место као прва оригинална српска историјска драма. Штампана је 1840. године, у време када њен аутор одавно није био међу живима.
Према сведочанствима њему блиских људи, Стефан је замислио још једну драму, трагедију о Стефану Дечанском. Наводно је почео и да ради на њој, али је тај рукопис изгубљен. Недуго пошто је публика почела да аплаудира његовом драмском првенцу, завеса се спустила и означила последњи чин живота и стваралаштва који су тек почињали. Умро је у Новом Саду 1828. године од туберкулозе. „Висок, витак, плав, са малим брчићима, питоме, нежне и благе нарави” стигао је да напише прву оригиналну драму, али не и да постане отац српске трагедије.

Цветови младости

Стефан Стефановић појавио се на репертоару српских позоришта у време када су аматерске дружине по већим градовима изводиле посрбе и преводе Јована Рајића, Емануила Јанковића, Доситеја. Рођена је српска позоришна публика, а после првих драмских текстова ослоњених на страну књижевност, било је време за оригинална дела. Период којем припада и Стефан Стефановић, историчар књижевности Властимир Ерчић назива временом „цветова младости”. Тројица драматичара имали су око двадесет година, неку мање или једва коју више, када стварају прве историјске драме. Осим Стефановића, том драмском пролећу припадају и Лазар Лазаревић (1803–1846) и Јован Стерија Поповић (1806–1856). Са Лазаревићем Стефан је био близак пријатељ. Заједно су и радили на својим делима. Од весника српске историјске драме, први се 1825. године јавио најмлађи, Стефан Стефановић: две године касније Стерија ће написати своју прву историјску драму и први драмски текст, а Лазаревић четири године касније.
Стефановић је материјал узео из историје Јована Рајића и народне епике, што значи да ће као Урошевог крвника означити Вукашина Мрњавчевића, једног од главних негативаца наше епске поезије. По народном предању, он је убио Уроша Немањића, јединца цара Душана, иако је историја утврдила да је последњи Немањић умро неколико месеци после погибије свог савладара Вукашина Мрњавчевића.
Отимање о царски престо, сукоби међу властелом, разједињеност која ће, на крају, довести до пропасти и вишевековног ропства, имају нешто да поруче и Стефановићевом гледаоцу у којем се поново буде мисли о уједињавању и стварању националне државе. Порука је, пре свега, опомињућа. Несрећни, нејаки Душанов наследник прави је трагички јунак кога сопствене одлуке, али и спољне околности неминовно гурају све ближе и ближе страдању. Он је носилац тужне судбине коју је немогуће променити, и која га доводи до несрећног краја када га Вукашин убија својом руком. Погрешним и наивним избором младог владара да му најближи сарадник буде управо Мрњавчевић, а не неко искренији од српске властеле, Урош само убрзава своју пропаст.
Ипак, разлог његове смрти није само у његовој наивности, већ у свесном избору да се жртвује како би окајао очев грех. У једној сцени, Урошу се јавља сен његовог оца (као што дански краљевић Хамлет разговара са духом свог родитеља на почетку Шекспирове драме) и признаје му да не може да се смири у свету мртвих јер је починио грех и убио свог оца: Стефана Дечанског. Слично као што Хамлетов отац тражи од сина да му донесе вечно смирење тако што ће осветити његову смрт, Душанова сен моли Уроша да жртвује свој живот како би окајао његов грех, што млади наследник и прихвата.

Плави брк Марка Краљевића

Умало да и једина сачувана трагедија Стефана Стефановића буде изгубљена. Наводно, она се нимало није допала веома утицајном митрополиту Стефану Стратимировићу јер приказује црквене великодостојнике у лошем светлу. Писац је у једној сцени на позорницу извео игумана Теодосија који спрема богат дочек за амбициозног и на све спремног Вукашина Мрњавчевића. Иако је свестан његових жеља да преотме власт од Уроша не презајући ни од чега, Теодосије га дочекује свечано. Црква, дакле, пристаје уз моћнике, ма како неморални они били.
Митрополит Стратимировић тражио је рукопис драме док су трајале пробе представе, али је, како прича каже, неки ђакон из митрополитског двора упозорио писца да постоји намера да спале рукопис. Не добивши, дакле, текст, митрополит Стратимировић тражио је од Угарског намесништва у Будиму да забрани представу, што су они и учинили. На захтев грађана, међутим, представа „Смрт Уроша Петог” ипак је одиграна. Играли су је аматери под управом Атанасија Николића 1825. године у Крајнеровом театру у Новом Саду. Представа се играла три пута у септембру и октобру.
Вођа трупе, Атанасије Николић глумио је главног негативца, краља Вукашина, док је високи и сувоњави аутор драме Стефан Стефановић, с плавим брчићима и питоме нарави играо његовог сина, чувеног прзницу и јуначину епске поезије, Марка Краљевића. Стефановићева драма била је веома омиљена код тадашње публике и прва српска стална позоришта често су је имала на репертоару. Гледали су је и Београђани у свом првом позоришту, Театру на Ђумруку, затим Панчевци, играла се и у Великом Бечкереку (Зрењанину), Пешти.
Да ли због тога што је умро веома рано, у двадесет првој години, или зато што је у кратком животном веку стигао да остави само једно драмско дело, а можда и зато што ће само коју годину касније српском позорницом суверено завладати Јован Стерија Поповић, пре свега својим комедијама, тек Стефан Стефановић дуго је био закопан под дебелим наслагама прашине заборава.
Његов учитељ и директор гимназије коју је похађао, Павле Шафарик само га кратко помиње пишући о српској књижевности. У утицајној историји српске књижевности Стојана Новаковића нема ни слова о њему, мада је његов пријатељ Лазар Лазаревић добио место у овом делу. Прескаче га и Јован Скерлић реченицом да су све пре Стерије били невешти драмски покушаји. То је, међутим, само једно мишљење. Са њим се нису сложили, на пример, Милан Савић и Божидар Ковачевић, изучаваоци књижевности које се сматрају заслужним за поновно враћање Стефановића „у живот”, односно, ново вредновање његовог дела, ма колико оно по обиму било мало. Ковачевић је чак уверен да би Стефановић, да није умро млад, за нашу трагедију значио, оно што је Стерија био за комедију .