Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Задаци за 21. век


ЈАБУКА ИЗ РАЈА ИЗАШЛА

На граници Средње Азије расту шуме дивљих јабука које потичу још од времена диносауруса. Врло разноврсне и изузетно отпорне, оне су предак свих јабука које данас једемо. Њихово изучавање помогло би да се савремене врсте спасу од пропадања


Слатке, накиселе, црвене, жуте, природно отпорне на болести... Тјан Шан је дом јабука чија разноликост нема премца.

а ли волите да једете јабуке? А лењу питу? У пекарама по свету могу да се нађу различити производи добијени од јабука, а њихова годишња производња вреди на милијарде евра. Сигурно сте чули да би јабуке требало јести и да „једна јабука на дан држи доктора далеко од куће” (An apple a day keeps doctor away).      
   И поред тога, вероватно не знате одакле тачно потичу. Као и многе биљке које користимо у исхрани, настале су из дивљих врста. Нажалост, о њима се мало водило рачуна, иако су можда једини спас кад савремене врсте почну да пропадају, губећи битку с разним штеточинама. А то је већ почело да се догађа с јестивим сортама јабука.

                           Разноликост боја, мириса и укуса

    Замислите леп, сунчан дан у мају. На тренутак затварате очи, док стојите усред велике шуме од јабукових стабала у цвату. Омамљује вас мирис њихових цветова док слушате оркестар хиљада пчела које лете од цвета до цвета и скупљају полен. Ако би се у шуму вратили у јесен, затекли бисте такође очаравајућу слику – стабла окићена зрелим јабукама са зачуђујуће разноврсним мирисима и укусима.
   Овако нешто заиста постоји. Шуме дивљих јабука расту на обронцима планине Тјан Шан (Небеске планине) у Казахстану, на надморској висини између 1200 и 1800 метара, изнад казашког града Алмати. Разноврсност јабука у њима је запањујућа. Ниједно стабло не личи на суседно, могу да достигну пречник од два метра, да буду висока 30 метара и да живе преко 300 година. Величини плода, јабука, креће се од оних сличних кликерима, до великих као што су најбоље десертне јабуке из наших продавница. Тешке су од 20 до 230 грама, понекад и више. Јабуке су различитих боја: потпуно су црвене, жуте, зелене или су шарене, двобојне. Некима је кора сјајна, другима је мутна, трећима груба. Што је посебно занимљиво, поред укуса уобичајеног за јабуке, неки плодови имају укус малине, други нара, трећи руже, четврти банане. Неке јабуке замирисаће вам на анис, друге на кокос, поморанџину или лимунову кору. 
   Постоје и јабуке са укусом јагоде, ананаса, крушке, кромпира. Неке чак подсећају на кокице!

          На граници Казахстана и Кине, у планинама Тјан Шан, расте Malus sieversii (лево),  
        изузетна врста дивљих јабука отпорна на паразите. Ради се о претку свих данашњих 
                                                                 јестивих јабука.                                               

    Прошлост ових јабука повезана је са историјом наше планете. Шуме праисторијских, дивљих јабука, појавиле су се пре око 65 милиона година, на почетку ере терцијара. Током издизања Хималаја, у овом делу Средње Азије стабла јабука остала су заробљена насталим планинским рељефом. Издвојене од остатка света, оне су се савршено прилагодиле постојећим условима и температурама које су се кретале од –40° (зими) до + 40° (лети). Тако је настала нова врста јабуке – Мalus sieversii.

                                                 Важан је медвед

    Диносауруси су нестали, али не и медведи. Бирајући најслађе и највеће плодове за своју исхрану, ове дивље животиње одиграле су кључну улогу у селекцији и ширењу најбољих врста јабука. Јер семенке јабуке затворене су у омотач и из њих не може да никне нова јабука кад стара сазри и падне на тло. Али у цревима медведа овај омотач се отвара, а ослобођене семенке, заједно са изметом, доспевају на земљу. Уз то семе је било и нађубрено. Верује се да је сличну улогу имао и редак праисторијски човек.
    Овај предео у коме дивље јабуке расту од давнина не упоређује се без разлога са рајским вртом. Његова јединственост не потиче само од велике старости, нити од плодова који су јестиви, укусни и лепи. Од јабука Malus sieversii потекле су све данашње јабуке у свету! Показало се да су шуме дивљих јабука из Казахстана родно место, колевка савремене јабуке. Током дугог низа година, од њих је постало око 90 одсто свих данашњих сорти.


Многе воћке јабука, које данас цветају по нашим баштама, потичу од врста из Средње Азије, које су до Европе пренете у бисагама трговаца који су се кретали „путем свиле”.

    И то није све. Зачуђујуће је да већина ових дивљих јабука одолева болестима и штетном утицају инсеката! А многе изгледају савршено, као да су узете са полица трговина – као да су савремене сорте прскане неколико десетина пута. Ове јабуке су развиле изузетну отпорност! То се односи и на главног непријатеља свих данашњих сорти јабука – гљивично обољење које се исказује у виду црних пега и озледа на кори јабука. И, ако једном воћњаку треба 20 година да израсте, ова гљива у стању је да мутира шест до седам пута годишње. Зато се стабла савремених јабука прскају фунгицидима и пестицидима и преко тридесет пута годишње. Тако се дошло до бесмисленог стања да јабука, која је корисна за организам, постаје по њега опасно воће.

                            Трагична судбина Николаја Вавилова

     Потрага за тачним местом настанка јабуке потврдила је научну претпоставку угледног совјетског биолога и генетичара Николаја Вавилова (1887–1943) да се извор неке биљне врсте налази на оном географском подручју где је њена разноликост највећа. Казахстанци су значи били у праву када су свој највећи град (дуго и главни) назвали Алмати – „домовина јабука”. У неколико првих деценија 20. века Вавилов је предузео низ научних експедиција по читавом свету и сакупио семење великог броја биљака. У Лењинграду је направио највећу збирку биљног семена на свету, са преко 250.000 семенки, са пет континената. Зато се сматра највећим биљним истраживачем. У његовој банци семена нашло се и семе јабука које је прикупио приликом краткотрајне посете Казахстану 1929. године. Тада је, уочавајући велику генетску разноврсност у врстама Malus sieversii, први претпоставио да су ове јабуке предак свих осталих јестивих јабука у свету.



    Основни циљ овог изузетног научника био је да нађе начин како би могла да се искорени глад – како у Совјетском Савезу, тако и свуда у свету. Вавилов је и сам искусио страхоте неколико криза глади, током царске владавине у Русији. У мислима му је вероватно била и велика глад у Ирској, која се догодила скоро век раније, а однела је преко милион живота и довела до масовног исељавања становништва. За све је било криво једно обољење кромпира, али и погрешна одлука (сиромашног) становништва да се у исхрани искључиво ослони на (јефтин) кромпир.      Вавилов је веровао да би коришћењем више различитих врста семена, поштујући искуства сељака и знања научника, број породица које су патиле или умирале од глади могао знатно да се смањи. Међутим, ову замисао није успео да оствари. Вавилов је изгубио битку са неким утицајним колегама, супарницима који су идеолошки били прихватљивији за Стаљина. Не желећи да се одрекне Менделовог погледа на генетику, нашао се у затвору под тешком оптужбом да подрива темеље пољопривредне производње у својој домовини. И, да иронија буде већа, током ратне 1943. године умро је у затвору – од исцрпљености и глади.
    У међувремену, ствари су се промениле. Вилов је рехабилитован и слављен. А све је више стручњака који упозоравају да је сазнање одакле тачно потиче наша храна – географски, културолошки и генетички – од највеће важности за сигурност исхране, за нашу будућност. Поготово што се број биљних врста које користимо све више сужава. Разноврсност врста којима се хранимо, које гајимо на њивама, подижемо по воћњацима или чувамо по банкама семена, предуслов је за добру заштиту хране од разних болести, напада инсеката или катастрофалних временских услова.
   

Данашњим тржиштем јабука влада само петнаестак сорти, као што су, на пример, златни и црвени делишес, грени смит, ајдаред, јонатан... Исход: коришћење пестицида је „експлодирало” – а то је битка која је унапред изгубљена.  
  
   Што се јабука тиче, сматра се да је пре око четири века постојало око 16.000 врста. До 1907. године тај број се смањио на око 7000. Данас, на само 15 сорти јабука отпада око 90 одсто свих јабука које се налазе у продаји. Сужавајући тако генетски базу на само 15 врста, доспели смо у незавидан положај (поготово ако се појави слична штеточина као она која је изазвала „ирску кромпирску глад”). Савремене јабуке изгубиле су готово сву природну отпорност, а код сваке нове сорте она је још мања!  То је један од главних разлога зашто су јабуке из Казахстана толико важне.

                                          Од стаје до академије

    Када су 1929. године Николај Вавилов и његова експедиција први пут крочили на тло Алма Ате (данас Алмати), Ајмак Ђангалијев (1913–2009) био је само висок и мршав петнаестогодишњи младић. Радио је у једној стаји и од газде је чуо за долазак великог научника, који је остао без два коња. Тада у крају није постојао никакав пут у правом смислу, железница још мање.
    На опште изненађење, Вавилов је учтиво одбио коње које су му понудили из стаје. Јер, већ му је било послато моторно возило, које је могао да користи за локално истраживање, пре него што настави пут ка Кини. Али зато је од газде стаје затражио дозволу да са собом поведе младог Ајмака, који би му помогао при споразумевању са становништвом, а добро је познавао и терен изнад Алма Ате, покривен шумама дивљих јабука. Био је први септембар, право време за њихово сазревање.
    „Могао сам да се уверим властитим очима да сам налетео на средиште порекла јабука”, записао је тада Вавилов, „где су дивље јабуке такве да их је тешко разликовати од оних које смо узгајали. Неки од дивљих екотипова у тим шумама били су толико надмоћни по квалитету и величини, да би из воћњака могли право да се однесу на тржницу – а да нико не примети разлику...”
    „Све је одмах схватио, за непун дан”, присећао се касније Ајмак  Ђангалијев. И његово властито истраживање ових јабука, које је после школовања за агронома започео 1945. године и наставио наредних више од пола века – било је предодређено овом посетом Вавилова.
    „Одбио је наше коње, али је посветио самог себе нашим јабукама. Постало ми је сан да будем уз тог ученог човека, уз тај ум. Иако сам по природи миран, тада сам се узбудио. Зашто су, запитао сам се, наше јабуке изазвале пажњу таквог генија?”
    Преко шездесет година Ђангалијев је изучавао јабуке Казахстана – јабуке које и даље поседују ген отпорности – ген који се код осталих јабука по Европи и остатку света изгубио. Овај казашки агроном и академик посветио је цео живот дивљим јабукама и, нажалост, њиховој одбрани од све убрзаније изградње, урбанизације. Заједно са својом женом Татјаном Салов пописао је више од 56 дивљих облика Malus sieversii, од којих за 26 може да се каже да су основни дивљи екотипови.


Алмати (раније Алма Ата) највећи је град у Казахстану са око 1.226.000 становника (попис из 2005. год.). Био је главни град Казашке ССР и Казахстана од 1929. до 1998. године. Сада је то Астана, али је Алмати остао главни трговачки центар земље. Име је добио по казашком називу за јабуку (алмати значи „домовина јабука”), која је и симбол овог града.
   
   „Није чудно што је Вавилов”, приметила је Салова, „при свом првом доласку у Казахстан био толико задивљен. Јер више нигде у свету јабуке не расту у виду шума. То је разлог зашто је тако брзо закључио да је ово то место где су јабуке рођене.”
    Године 2010, само годину дана после смрти Ајмака Ђангалијева, то је и непобитно доказано. Испитивање генома домаће јабуке показало је да су казашке Malus sieversii преци свих данашњих јабука. Како би Ђангалијев за њих рекао: „Оне су живи фосили.”

                                    Стари гени за нову јабуку

   Невероватно је сазнање да казашка Malus sieversii нуди могућност да се, уз природну хибридизацију са овим дивљим и отпорним врстама, добије таква сорта „органске” јабуке која би могла да се узгаја без било какве употребе пестицида! На томе данас раде стручњаци са универзитета Корнел у САД, Оксфорда у Енглеској и Инра у Француској.
   Један од важних задатака је и да се постојеће шуме ових дивљих јабука сачувају од уништавања. Од времена када их је Вавилов посетио уништено је 70–80 одсто ових шума, а тамо где су некада расле дивље јабуке данас се уздижу стамбене зграде, модерни хотели, шопинг молови или стаклена здања банака. Јер, нафта и уранијум сада гурају Казахстан напред. Ипак, под утицајем стручњака, и влада ове државе схватила је и одлучила да ово преостало благо мора да се сачува.
    Заправо, готово у целој Средњој Азији, а као резултат издвојеног, планинског рељефа – биљне врсте показују изузетну генетску разноликост. Неки ову област називају и „Рај 2” јер, поред дивље јабуке, Средња Азија је домовина и више од 300 других врста дивљих воћака, укључујући: шљиву, трешњу, вишњу, кајсију, орах. Међутим, око 90 одсто њихових шума у Киргистану, Узбекистану, Туркменистану, Таџикистану и Казахстану уништено је у последњих пола века. А тешко је навести било коју другу врсту природне шуме која је важнија за очување.



Аутор: 
Г. Војиновић
број: