3320 25. 9. 2015.
Мокрањац своме народу
ЈА БИХ ХТЕО
Ти ћеш радити без обзира на то да ли ти се труд материјало награђује или не; награда за твој рад биће онако исто идеална, као што су и побуде за рад...” – писао је композитор Стеван Стојановић Мокрањац о томе шта му говори његов унутрашњи дух
иромах сам, зараде никакве немам. И старао сам се и заузимао, не бих ли какву год зараду нашао; но сво старање и заузимање оста безуспешно. Моје бедно и јадно стање нагони ме, те се обраћам Одбору Београдског певачког друштва, да ме, као свог члана, помогне, док се у мени и последња искра не угаси за сваки даљи могући рад за се и за општност. Ја држим да сваком моралном друштву ваља, а и мора лежати на срцу опстанак појединих чланова својих, а нарочито оних у којих се види, ако не силна даровитост, оно бар воља за рад. Надам се да и Одбор Певачког друштва неће сметнут’ с ума то старо, али важно правило.С поштовањем Ст. Стој. Мокрањац
7. фебруара 1877. Године Београд
Ове редове написао је двадесетдвогодишњи младић из Неготина, даровити музичар, потоњи највећи српски композитор – Стеван Стојановић Мокрањац (1865–1914). Због мајсторских вођења гласова у његовим духовним делима, те њиховог сливања у хармонски богато ткање, упоређивали су га с великим Палестрином. Ове године навршава се век од како је творац „Руковети”, петнаест вокалних рапсодија – сплетова песама на народне мотиве, Литургије Светог Јована Златоустог и Опела у фис-молу, умро у Скопљу после дугогодишњег боловања.
Кућа на углу Господар Јевремове и Доситејеве улице где је своје београдске дане проживео велики композитор пореклом из Неготина
Редовно априлско подневно дружење грађана у центру Београда, почело је недавно у Јевремовој улици – улици сусрета, управо испред куће у којој је током прегалачких година живео Стеван Мокрањац с породицом. На том месту, 13. априла тачно у подне, свечаност су почете уз тонове Мокрањчевих композиција: ставова из Литургије Светог Јована Златоустог и Друге „Руковети”. Певао је староградски хор „Обилић”. Потом су наступили млади музичари из основне школе „Скадарлија”.
Баштина као надахнуће
На углу Доситејеве и Јевремове улице и даље стоји здање, велика кућа где је Стеван Мокрањац живео са супругом Маријом и сином Момчилом. Крај улаза, код броја 16, спомен-плоча обавештава пролазнике да је један део живота ту провео највећи српски композитор. Спомен-музеј Стевана Мокрањца смештен је у његовој родној кући у Неготину, где је и рођен 1856. године и где се сваке године одржава музички фестивал „Мокрањчеви дани”. Иначе, с унутрашње стране београдског пребивалишта композитора налази се поплочано двориште које би могло да послужи као својеврсни концертни простор на отвореном, током летњих месеци. За сада није тако. Двориште је тренутно приступачно само станарима куће.
Стеван Стојановић Мокрањац у Београду био је дугогодишњи хоровођа Београдског певачког друштва, музичког друштва „Корнелије”, професор музике у гимназији, Богословији, оснивач Српске музичке школе као и Гудачког квартета, те Савеза српских музичара. Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1911. године за дописног члана Француске академије уметности. За многе, Мокрањчева музика друго је име за црквену молитву, духовно понирање, за музику уопште. Упркос неразвијеним музичким приликама и у бурном раздобљу у којем је живео, Стеван Мокрањац ипак је успео да се искаже као велики музички стваралац особеног израза, премда се држао изворног мелоса као надахнућа.
| РУКОВЕТ Руковети Стевана Стојановића Мокрањца његова су најпознатија световна дела. Лексички означавају оно што се при жетви може обухватити једном руком. Музички облик руковети представља повезивање неколико мелодија у заокружене целине. Ове вокалне рапсодије нису само израз богатства народних мелодија и хармонија. Текст и музика се у руковетима дубоко прожимају. |
Ништа од обећања
Из редова писма супруге Марије Мокрањац, рођене Предић, које је написано после композиторове смрти, избијају горчина и незадовољство. Наиме, после штампаног првог дела Црквеног српског певања – Осмогласника, требало је чекати још читав низ година да би изашао други том. Објављен је тек две деценије после смрти Стевана Мокрањца, 1935. године. У писму се, између осталог каже:
„... На наваљивање Стеве Веселиновића, Стева је тражио шестомесечно одсуство из Богословије да би рукопис могао средити и преписати на чисто и предати маја месеца 1911. године када је била скупштина Архијерејског сабора. Најзад је завршио, али је био до крајности изнурен тим ноћним бдењем који пут до пет сати изјутра, да би се одморио два-три сата, па у Музичку школу ишао. Држала га је вера да ће бити достојно награђен за свој двадесетогодишњи рад и издатак који је имао због тога.
--------------------------------------
ТВОЈЕ ПИСМО, КАО МОЦАРТОВА СОНАТА... писао је супрузи Мици, тешећи је што их здравствене и друге прилике понекад осуђују на одвајање
У десетом тому Сабраних дела Стевана Стојановића Мокрањца, у књизи посвећеној његовом животу и делу (приредили Дејан Деспић и Властимир Перичић, издање Завода за уџбенике), у одељку који говори о „интимном лику композитора, преписци са члановима породице”, Татјана Марковић, између осталог, говори и о венчању Стевана Мокрањца и Марије Предић. Младенци су ступили пред олтар фебруара 1898. године у Саборној цркви у Београду. С Маријом Предић, Мокрањац се упознао док је био хоровођа певачког друштва „Корнелије”, још 1892. године. Она је потицала из имућне грађанске породице.
Већ прослављени диригент и композитор и његова две деценије млађа супруга добили су после свадбе велики број телеграма пријатеља, поштовалаца, певачких друштава, културних посленика. Годину дана доцније родио им се син Момчило. Занимљиво је да је Урош Предић (1857–1913), стриц Марије Мокрањац, био чест гост породице своје братанице. Чика Урош, како су га звали, премда годину дана млађи од Стевана, био је композиторов пријатељ-сапутник током боравка у Карловим Варима, односно, Карлсбаду. Болестан од бубрега, Стеван Мокрањац и његов пријатељ и таст славни сликар, ту су тражили лека својим болестима.Из бање је вољеној супрузи, само пола године после венчања Мокрањац писао:
„Драга Мицо,
Оно што сад овде треба да буде исписано, и сама осећаш, за то Те молим да то место допуниш сама, јер, ако бих ја почео, бојим се, изгледао бих ти сањалица, а то не доликује озбиљном човеку. (...) Са висине од 636 метара над морском површином, кроз дурбин нишаним, где је све моје мило и драго. Чика Урош ми секундира. Будите сви здрави и весели. Твој
Стипан”
Ученице ОШ „Скадарлија” певају испред Мокрањчеве куће, априла 2014. године
Млада Мица Мокрањац по свој прилици није била баш задовољна што је њен супруг толико далеко од ње и одмара се у друштву младог чике Уроша Предића. Новаца да обоје проведу у бањи једноставно није било. Посао музичара није доносио богатство. Било како било, Мокрањац је жени писао свакодневно. Понекад и више пута дневно. Њено писмо мужу није сачувано, али је ту врло занимљив композиторов одговор:Оно што сад овде треба да буде исписано, и сама осећаш, за то Те молим да то место допуниш сама, јер, ако бих ја почео, бојим се, изгледао бих ти сањалица, а то не доликује озбиљном човеку. (...) Са висине од 636 метара над морском површином, кроз дурбин нишаним, где је све моје мило и драго. Чика Урош ми секундира. Будите сви здрави и весели. Твој
Стипан”
Ученице ОШ „Скадарлија” певају испред Мокрањчеве куће, априла 2014. године
„Ти си у таквоме расположењу дошла и до тог закључка, да са браком престаје појезија, а настаје проза.... Али, душо моја, то је само фраза, и то погрешна фраза. Видиш душо, ја сад мислим обратно. У браку има појезије, и то оне праве, узвишене појезије. Само треба је наћи. На првоме месту, ваља осећати љубав, а уз њу стрпљивост, пожртвовање и самопрегоревање, па појезија сама собом долази. Када сам казао љубав, требало је све остале врлине да не споменем. Јер љубав обухвата све што је узвишено. Ако љубав имамо, онда ону свакодневну прозу никада нећемо осетити.”
Карлсбад, 25. VIII 1898.
И две године касније, после операције у Бечу, Стеван Мокрањац обрео се у Карловим Варима. Одатле је својој вољеној написао нежно писмо којем су свакако претходили и нежни редови забринуте жене:Карлсбад, 25. VIII 1898.
„Твоје писмо, које сам данас примио, утицало је на мене као каква Моцартова соната. У њему су два главна мотива. Један је невин, несташан, детињски, а други је препун љубави и пажње према првоме мотиву. Мотиви су лепо и храмонично испреплетани, да их је милина слушати. Први мотив, кад му је ћеф, брбља, жубори, пева, паузира (спава), а други вазда лебди над првим. Па кад би овај уморан хтео да се одмори, да паузира, (спава), онда онај први несташко, својом слатком мелодијом, својим нежним прстићима отклапа очи првоме мотиву, буди га. Овај се буди, па се брижно и смешећи труди да умири несташка. И тако се непрестано развија ова љупка и нежна борба. Ова је музика чиста, ведра и свежа.”
----------------------------------Ректор је казао да тражи 12 хиљада, али Стева је решио да тражи осам хиљада. Међутим, реше да му даду четири хиљаде. Када је Стева чуо за то решење, био је ван себе и отишао у Митрополију и све покупио и донео кући. Када сам га видела онако узрујаног, сав црвен дрхти претећи песницом, говорећи испрекидано јер је тешко дисао, спалићу све’... Сутрадан ме позове, пок. Митрополит (...). Када сам ја узела Стеву да браним и укратко испричам колико је он до сада труда, времена и новца уложио – он ми је рекао: 'Знам ја то све и не мислим да је Стеви том сумом све исплаћено за свагда, јер шта ћете, већа половина архијереја... не знају читати ноте, те им изгледа лакше на кваке и куке, као што је и до сада певано. Али, када се буде штампало – а то ћемо гледати да буде што пре, јер је преко потребно, онда ће бити достојно награђен (...)'
Мокрањчева „Литургија” и „Руковет” век после његове смрти испред куће у којој је својевремено живео у престоници
Али како дође турски рат, па 1913. Бугарски и 1914. година, Стевино здравље оронуло, а од обећања за штампање ништа и са том жељом оде и у гроб – да види своје дело штампано, као и Руковети” – завршила је овим речима писмо супруга Марија.
Други дух у мени
Четрнаест година пре смрти, која ће га задесити у Скопљу, 28. септембра 1914. године, Стеван Мокрањац, лечећи се од бубрега у Карловим Варима (јула 1900. године) писао је супрузи Мици и сину Момчилу:
„А овако шетам, мислим на вас, па у себи гунђам зашто да српски уметнички џеп није мало дубљи или зашто да ја нисам био мало практичнији, зашто нисам своју струку и време материјално искористио. Па се онда као решим да од сада будем практичнији, да свуда и на сваком кораку гледам само своју корист. Јест, али никакав други дух у мени – да ли зао или добар, ко би то решио, вели ми: Ти нећеш то учинити. Ти ћеш и даље као до сада радити за то што осећаш да треба радити. Радићеш јер мислиш да треба да оставиш за собом видну стазу којом си ишао. Радићеш јер си убеђен да свакоме народу – а колико тек српскоме – ваља посленика, ваља дела. Ти ћеш радити без обзира на то да ли ти се труд материјало награђује или не. Награда за твој рад биће онако исто идеална, као што су и побуде за рад. Ето видиш, овако од прилике говори ми тај унутарњи дух, и ја се срдим на њега, али му се опет повинујем. Ја бих хтео лубендињу. А он ми вели, да се то не може постићи у српскоме народу, код кога је уметност тек у зачетку, и где има тако мало мецена и публике која разуме...”
| ПРЕБЛАГИ УРОШ И СВИРАЦ ОД МОКРАЊА Описујући шетњу по бањи са Урошем Предићем, Мокрањац је написао и следећу духовиту песму: У недељу после јарког сунца, То је било око десет сати - Накани се преблаги Урошу И са њима свирац од Мокрања. Па пођоше, куд их очи воде... Очи воде, танке ноге носе. Па пођоше кроз гору чарну! (26. VII 1898. Карлсбад) |
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
