Оклеветана бића

Ружне лепотице,
које не живе у бари,
слабо скачу,
а ипак су жабе

еугледне жабе
крастаче чак ни међу жабама не могу да се подиче изгледом. Због њега су код људи одувек изазивале одбојност и гађење и зато су често биле изложене безразложном уништавању. Веровало се да се испод коже ових животиња, веома присутних у иконографији чаробњаштва, крије ђаво. Уз то, по легенди, Сотона им је после пакта с вештицама доделио животињске слуге: мачке, псе и патке. Због тога су их у средњем веку многи доводили у везу с црном магијом, а уз то се веровало и да су опасне по живот и отровне.   
   Што се тиче отровности, то је донекле тачно, јер обична жаба крастача производи велику количину бактерицида и фунгицида, као и халуциногеног буфотенина који, ако се поједе или утрља у кожу, производи халуцинације бестелесног летења. Због тога је однедавно савремен свет поново захватило заборављено лудило – лизање жаба крастача!!!  



   Познато је да су жабе крастаче вековни извор халуциногених супстанци и још је Леонардо да Винчи у својим списима размишљао о учинку жабљег отрова. Многе рецептуре чаробних напитака које су справљале и користиле вештице, управо су садржавале тај халуциногени буфотенин. Неке вештице су признавале да су жабе крастаче држале као чланове своје породице, а неке су их чак и „музле” како би добиле супстанцу неопходну за црномагијске обреде. Знамо сви из бајки да су вештице оне који им нису били баш по вољи претварале у жабу крастачу.
   Историја ових необичности подсећа нас да је у 14. веку један члан јеретичких Валденсијана из Турина (Француска) признао да је његова група поштовала жабу крастачу која је представљала Великог змаја откровења. У поноћним обредима они су пили чаробни напитак помешан с њеним изметом. У прошлости је забележено да су припадници неких окултних група и удружења, који су обожавали ђавола, жабе крастаче љубили у анус (occulum infame) како би доказали своју оданост и како би тим чином добили тајно езотерично знање. Овај црномагијски обред можда је и био основа за романтичну причу о принцу који је био зачаран и претворен у жабу и у људски облик могао да се врати само ако га пољуби принцеза.   
                      
                                               Мале зелене крастаче

    Алистер Кроули, познати свестрани уметник, пре свега књижевник и алхемичар, који је о себи ширио веровања да је Антихрист, једном је у обреду на крст разапео жабу уверен да тиме могу да се остваре најстрашније клетве и проклетства. Све до 1939. године вештице из сеоских крајева Француске управо су у исту сврху користиле измучене и разапете жабе! Столећима су људи веровали да је жаба зачарано људско биће које у глави носи драгоцени „жабљи камен” (окамењено жабље тело које се носило као драгуљ или амајлија), то јест – вредни драгуљ. Због тога су у прошлости многе жабе платиле главом. Краставе жабе користе се и у вуду магији.
    У раздобљима кад би се жабе изузетно намножиле, очекивала се појава неке заразе. Додирујући их, људи су сматрали да се излажу различитим болестима коже, посебно брадавицама. Упала слузнице у устима или упала усне шупљине код беба, обично се називала „жабице”. По веровању, стављање живе жабе омогућавало је противделовање на угриз змије (сматрало се да жаба отров преузима на себе). Нису се користиле само у лечењу већ и у козметичким поступцима, јер, према веровању, „ко жели да има црну косу, треба да је пере у води у којој су се кувале жабе крастаче”. Што се тиче плодности, крастача је била врло корисна и у љубавној магији.

                                    Истина о краставим жабама

    Краставе жабе су копнене животиње које као одрасле само током парења улазе у воду. Живахније су ноћу, када излазе у потрази за храном, док дању мирују у влажним скровиштима, у рупама у земљи, испод камења и на сличним местима. Често можемо да их затекнемо у близини стубова јавне расвете где се хране инсектима који долазе привучени светлом. Обично седе и чекају да наиђе плен, не трагају за њим. За један дан жаба крастача поједе онолико хране колико је сама тешка. Пошто током читавог живота расте, редовно пресвлачи кожу, коју затим обично поједе. Ноге жаба крастача прилагођене су за кретање по копну, прсти задњих ногу само су при основама спојени опнама. Као и код осталих водоземаца на предњим ногама имају по четири, а на задњим по пет прстију.

                                                     Јаја у води                   

   Обичне краставе жабе одликују се незграпним изгледом – тело им је здепасто, широко и пљоснато, а трбух испупчен. Оно што је људима посебно одбојно у њиховом изгледу је кожа, посута многобројним брадавицама које су у ствари кожне жлезде, према којима су и добиле име. Њушка им је кратка и широка, с пространим усним отвором, а обе вилице, једнако као и непце, потпуно су без зуба. Језик је велики и издужен, двоструко дужи него што је широк, позади раван и само предњим крајем прирастао за дно усне шупљине. Уски носни отвори налазе се сасвим напред на глави, а у усној шупљини јасно се примећују унутрашњи носни отвори или хоане. Заушне жлезде развијене су и већином јасно уочљиве. Излучевине ових, као и осталих кожних жлезда, садрже отров непријатног укуса и мириса који им служи као обрана од непријатеља. У близини заушних жлезда налазе се бубне опне чула слуха. Већ почетком октобра жабе крастаче траже топло скровиште у коме ће да преспавају зиму. Ове животиње дочекују зиму у некој подземној рупи или се укопавају у земљу и у зимском мировању чекају топле пролећне дане када излазе и настављају живот.
    Након изласка из скровишта одмах траже стајаће воде (баре, локве, базене за наводњавање) у којима се сакупљају и паре. Често се деси да мужјаци, тражећи женку, у забуни скоче на припадника истог пола. Тада се жабац огласи гласним крекетањем и даје „заводнику” до знања да је погрешио – женке не крекећу. У потрази за што крупнијом женком мужјаци умеју и да претерају: понекад се и десеторица устреме на једну жабу, која се удави у води или угине, пригњечена гомилом жабаца. Жабе крастаче могу да живе и четрдесетак година, колико су доживеле неке које су чуване у заточеништву.


                                               Пуноглавци и...само што није жаба
  
    Недавна истраживања показала су да жабе крастаче за време сезоне парења могу да предскажу неке тешко докучиве појаве као што је земљотрес. Истраживачи су пажљиво проучавали мужјаке жаба крастача и установили да су ти водоземци нагло променили понашање пет дана пред земљотрес у граду Аквили у Италији. Број жаба у проучаваној области изненада је опао за чак 96 одсто. Када се негде појаве ради парења, жабе крастаче обично ту и остају у великом броју све до краја сезоне парења. Истраживачи су приметили да се три дана пре земљотреса у Аквили водоземци нису парили мада је сезона парења била у пуном јеку. Након земљотреса, мужјаци жабе крастаче полако су поново почели да се појављују али не у уобичајено великом броју. Научници још немају објашњење за то како су жабе могле да предосете земљотрес. 
   Према другим истраживањима, краставе жабице заправо доносе срећу јер њихово појављивање значи да неће наступити суша, а то је понекад веома важно.
   У нашој земљи живе две врсте из породица жаба крастача, обична и зелена крастача:

                                     Обична крастача (Bufo bufo)

   Обична крастача је врста жабе веома распрострањена у Европи, с изузетком Ирске и неких острва у Средоземљу. У Европи и читавој бившој Југославији ова врста (коју Шекспир помиње у „Магбету”) позната је по томе да је коришћена као главно средство у вештичјем лонцу за прављење магичних напитака и масти. На истоку, ареал ове врсте простире се до Бајкала у Сибиру. Обична крастача обитава и у северозападној Африци.


                                                     Обична крастача
  
   Одрасли примерци обичне крастаче дугачки су до 18 центиметара и то их убраја међу највеће европске жабе. Она је раширена и прилагодљива копнена врста. Име је добила по томе што на леђима има многобројне испупчене брадавице, у ствари увећане кожне жлезде. Боја коже им варира од зелене до мрке и обично је ишарана пегама. Трбух им је светлосив или жутосив. Очи су златне или бакарне боје с водоравном зеницом. Иза очију налазе се уочљиве накупине отровних жлезда у облику полумесеца – паратоидне жлезде. Мужјаци немају звучне мехурове и мањи су од женки. Од насртања других мужјака бране се испуштањем храпавог високог „квуарк-квуарк-квуарк”, који често може да се чује. Ређе се чује зов, који је дубљи. Хране се бескичмењацима, као што су инсекти, ларве, пауци, црви и пужеви голаћи. Плен хватају лепљивим језиком. Лове обично ноћу и када је околина влажна. Веће крастаче могу да прогутају миша или чак мале змије. Обична крастача углавном се настањује у шумама свих врста, а нарочито у мочварним и четинарским. Може да се нађе и у околини људи као што су паркови, баште и воћњаци, а избегава широко отворене просторе. Већину времена проводи на копну. Раздобље парења је у пролеће и тада путују до воде. Мужјаци увек стижу први. Женка након спољашње оплодње полаже јаја.   
   Укупно положи најчешће до 12.000 јаја. Њихова јаја разликују се од јаја других жаба по томе што су повезана у низ и не чине просту гомилу – црна јаја су у дугачким тракама омотаним око воденог растиња, најчешће послагана у два реда. Из јаја се излежу пуноглавци који пролазе кроз преображај и постају мале жабе. Одрасле јединке најживље су ноћу, и обично ходају, а не скачу. Због излучевина коже одрасли су неукусни највећем броју грабљивица, осим белоушки и јежу. Ова врста налази се на листи Уредбе о заштити природних реткости Републике Србије.


                     Зелена крастача (Pseudepidalea viridis)

    Зелена крастача је распрострањена готово у целој средњој, јужној и источној Европи. Не насељава Пиринејско полуострво. Изван Европе налази се у северној Африци и Азији до Хималаја, Тибета и Монголије. То је велика безрепа животиња робусног тела, дужине до 12 центиметара. Она је и изузетно прилагодљива копнена врста. Настањује разна станишта од мочвара и шума, преко степе до полупустиња и пустиња, може се наћи чак и на слатинама. Честа је и у близини људи, у парковима, градовима, баштама и пољима. Радо долази у баште које се редовно заливају, јер ту налази влагу и довољно инсеката којима се храни.


                                                  Зелена крастача

    Насељава високе планинске врхове до 2000 метара. Њене сребрнастозлатне очи имају водоравну зеницу. Иза очију налазе се уочљиве накупине отровних жлезда у облику кратке пруге – паратоидне жлезде, које луче отрован секрет за одбрану од непријатеља. Задњи удови су им релативно кратки. Квргава кожа је светла с јасно израженим тамним зеленим мрљама, посута црвеним брадавицама. Мужјаци имају звучне мехурове испод грла и мањи су од женки. Они зову из воде, дугачким мелодичним и осцилирајућим „р-р-р-р-р-р...” Паре се у касно пролеће. Женка полаже јаја, а мужјак их при том оплођује. Укупно она положи најчешће до 15.000 јаја. Црносмеђа јаја су у дугачким тракама омотаним око воденог растиња или положеним на дно, најчешће послагана у два реда. Пуноглавци се излегу из јаја после десетак дана, а два до три месеца касније, зависно од температуре воде и количине хране која им је доступна, младе жабице напуштају бару у којој су се излегле. 
   Пуноглавци су репати и безноги, а дишу шкргама попут риба. У облику пуноглаваца у води се задржавају око три месеца, након чега започиње метаморфоза. Најпре почињу да им расту задње ноге, а реп постепено закржљава. Развијају се у жабице, дуге око 15 милиметара које одмах напуштају воду и излазе на копно. Црне су боје, још имају остатак репа, али су им се развила плућа, јер шкрге сасвим нестају. Сасвим су сличне одраслима само што су, за разлику од њих, претежно дневне животиње. 
    Упркос томе што немају много непријатеља, свега ће их неколико достићи полну зрелост и добити младунце. Најживље су у сумрак и ноћу, а крећу се обично ходањем. Полну зрелост достижу за око три године. Обично доживе 7–10 година у природи. Одрасли су део исхране неких врста гмизаваца, птица и сисара. Ова врста налази се на листи Уредбе о заштити природних реткости Републике Србије.                            
    Вечно питање: добијамо ли брадавице због жабе крастаче?
    Не, оне заправо долазе од вируса. Жабе крастаче годинама су биле криво оптужене због изгледа и зато што људи најчешће добију брадавице по рукама.
    Ако случајно имате брадавицу, најбоље је отићи лекару, а ако желите, забавите се и пробајте неке од необичних чини по препорукама и скините „урок”:
– Никад не мислите на брадавицу и не гледајте је.
– Покажите је неком другом, а затим не смете да је погледате девет ноћи.
– Опрезно протрљајте брадавицу и понављајте: Анна, мана, мено, мике, Паро, лоно, боно, стрике, Маре, вар-е, валов-вак.
– Попрскајте брадавицу с неколико суза које пустите док сечете лук.
– Протрљајте брадавицу новчићем и сакријте га, да га нико више не нађе.
– Украдите крпу за судове, идите у шуму, окрените се три пута и десном руком баците крпу иза леђа. Не враћајте се на то место три недеље.
– Прва три дана у мају пре доручка оперите брадавицу јутарњом росом.
– Утрљајте пужа на брадавицу.
    Уколико сте после ових сазнања заволели ове, пре свега корисне, ружне лепотице можете у својој башти да им направите склониште од старе конзерве и наслаганог камења као што је приказано на слици.