Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Ма шта кажеш



                      ПИТОН ЗА ДОРУЧАК


За двадесетдвогодишњака Џареда Смита из Сиднеја у Аустралији то јутро је почело више-мање као свако. Устајање, умивање, спремање за посао, доручак. Ово последње замало да му дође главе. Не, није појео нешто отровно, него је дохватио кутију да направи уобичајени доручак, кукурузне пахуљице. Приметио је да се кутија некако надула, а када је дохватио, излетела је глава змије. Као чупавац из кутије, само што је уместо луткице у кутији пахуљица био питон. Смит је из кухиње побегао без освртања, а смогао је храбрости да се врати тек када је нашао појачање, оца. Њих двојица су наоружани ашовом полако пришли кутији, да би схватили да се унутра налази склупчани питон. Како змија није показивала намеру да их нападне, нити да се уопште мрдне из скровишта, имали су времена да позову службу за дивље животиње. Ови су уклонили змију, однели је у шуму у околини, и објаснили да је змија вероватно од кутије помислила да је склониште. Здрав доручак, за мало.

            ИМАЛИНОМ ПРОТИВ ПОЛИЦИЈЕ

Хозе Еспиноза из Мадере у Калифорнији се, као и много пута до тада, мотао по паркингу тржног центра, све у потрази за неким који би лако могао да отуђи. Нашао је неко возило откључаних врата, упалио га „на жице” и извезао се с паркинга. На пола пута ка гаражи, где је намеравао да га растури у делове које би продао на тамошњем бувљаку, полицијска патрола покушала је да га заустави. Мало су се јурили по аутопуту, да би Еспиноза на првом излазу оставио аутомобил и изгубио се преко ливаде. Полиција је скинула снимак са сигурносних камера и у тамошњим гласилима објавила потерницу за крадљивцем. Када је Хозе постао свестан ненадане медијске славе, синула му је спасоносна идеја. Тако му се бар учинило. Узео је аутолак и лице офарбао у црно. Наравно, тако намазан, упао је у очи првом полицајцу који га је срео на улици. Позорник га је привео и утврдио да се испод црне боје крије лице с потернице. Скидање аутолака је потрајало, али времена бар има на претек, у затвору.

                    ЈАЗАВАЦ ТЕРОРИСТА



На број за хитне случајеве стокхолмске полиције недавно се јавила усплахирена жена, која је рекла да се налази у једном раскошном хотелу у средишту града. Само је успела да каже да је некакав напад у току и веза се прекинула. Пошто у овом времену свакојаких терористичких напада све полиције такве позиве схватају врло озбиљно, убрзо се на лицу места створила гужва. Стигла је полиција, затворила улице око хотела, стигли су и специјалци, хотел је стављен под опсаду. Све то, а чим су упали унутра, уз дреку и разбијање стакала, затекли су изненађено особље које није било упућено у то шта се догађа. А догађало се то да се на неколико виших спратова незнано како пробио јазавац. Дошао је из оближње шуме, и на спратовима почео да прави хаос. Како животиња није могла да нађе излаз, постала је опасна и напала неколико гостију. Један од њих звао је полицију, не обавестивши особље и цела ствар се закомпликовала. Специјалци су се повукли и уступили место људима обученим да хватају животиње. Они су извршили задатак и јазавац је после целе гунгуле враћен у природно станиште.

               МОЖЕ ГЛЕДА, НЕМА ПИПА

У свим музејима света постоји врло детаљан начин понашања. Зна се шта је дозвољено, а то је углавном само гледање, без пипања било чега, из сасвим разумљивих разлога. То очигледно није баш најјасније америчким туристима, па су многи музеји, прво у САД а после и по свету, били принуђени да забране употребу новотарије зване „селфи стик”, односно штап за снимање мобилним телефоном. На штап се намести телефон, да рука не би морала да се истеже приликом прављења селфија. Запослени у разним музејима приметили су да је та појава узела маха, што уме да буде врло незгодно при великим гужвама, а није био мали број оних који су дотичном мотком покушавали да додирну изложене предмете. Неки су и успевали, па су експресно излетали кроз врата.

                 СИТ ГЛАДНОМ НЕ ВЕРУЈЕ

Предграђе Атланте у САД, куће богаташа. Све мирно и идилично, као на разгледници. Травњаци шишани маказицама за нокте, мир и тишина. Подразумева се да комуналне службе у таквом крају раде као сат, не сме да се дозволи да ђубре више средње класе стоји више од сат-два. То је мислио и ђубретар Кевин Мекгил, када је једног јутра кренуо да празни канте у том крају. Човек ради оно што су му рекли. По природи посла, приликом пражњења канти диже се бука. Становницима је то чангрљање канти, које им је реметило устаљени ред, толико сметало да су у једном тренутку позвали полицију. Како реч ђубретара и неког вишег менаџера свакако не вреде исто, несрећни Мекгил је осуђен на тридесет дана затвора, зато што је „реметио јавни ред и мир”. Пражњење канти вероватно треба да буде потпуно нечујно.


Илустровао: 
Стефан Мркић
број: