Ма шта кажеш

ИЗ ВОЗИЋА У ЧЕЉУСТИ
Посетиоци зоолошког врта у њујоршком Бронксу били су запањени када је мушкарац искочио из возића за обилазак. Управо су пролазили поред станишта тигрова, када је Дејвид Виљалобос прескочио ров који дели јазбину од шина и хрупио право пред животиње. Неколико тигрова га је прво загледало, а онда је највећи мужјак навалио на оно за шта је помислио да је ненадани оброк. На сву срећу, сапутници из возића дозвали су чуваре, који су нагрнули наоружани пушкама за омамљивање, мрежама и свом припадајућом опремом. Некако су успели да зауздају једанаестогодишњег тигра тешког 180 килограма, а Виљалобоса је нагло прошла жеља да се огледа с великим мачкама. Прошао је само с полуоткинутом ногом, коју су хирурзи успели некако да спасу, а говорио је да је хтео да постане једно с неком великом животињом. Мало је недостајало да му то пође за руком, право кроз чељусти тигра .

СЕНО КОЈЕ ХОДА
Амерички сељак из Ајове управо је завршавао жетву, преостало је само да се покупе бале сена разбацане по њиви. Како је радио од ране зоре, звезда упекла, а у близини није било живог чељадета, човек решио да се мало охлади, и у ту сврху поскидао све са себе. Лежи он тако, мало се сунча, мало у хладовини одмара, да би одједном дунуо неки ветар који му је однео одећу, која се до тада сушила од зноја, разапета преко комбајна. Убрзо је схватио да је јурњава за стварима узалудан посао, и крене да мисли како ће тако наг да се врати. И тада је доживео просветљење. Како су бале сена биле једино што је имао при руци, реши да се обуче у то. Некако је то чудо навукао на себе, па пешке кренуо ка кући. Како то обично бива, успут га је видео свако ко није требало да га види, саобраћај на сеоском путу постао је густ, а захваљујући камерама на мобилним телефонима, бала сена која хода и из које вире глава, руке и ноге постала је хит на интернету .

ОСТАЛИ САМО ШРАПНЕЛИ
Када је деведесетчетворогодишњи британски ветеран из Другог светског рата умро, извршена је кремација. Породица је дошла по урну с пепелом покојника, добили су и пуну шаку неке извитоперене гвожђурије. Гробари су им објаснили да је то остало у пепелу, а породица се онда сетила да је ветеран стално причао о свом доживљају из рата, када је близу њега експлодирала граната. Осетио је бол у нози, срушио се и једва некако довукао до пољске болнице. Када су га ставили на сто, лекари су схватили да нема шансе да му изваде комад гранате, а нису желели да врше ампутацију, па су ствар оставили да мирује. Занимљиво је да војник није имао неке велике проблеме, живео је скоро седамдесет година после тога, једино га је колено понекада болуцкало. Није ни био свестан да живи са скоро 200 грама олова у телу, пошто у питању није био само један шрапнел, већ пуна шака гвожђа. На крају ишчепркана из пепела... .

ПИВО УМЕСТО СВЕТЕ ВОДИЦЕ
Ни часне сестре нису што су некад биле. Једна жена, обучена у препознатљиву мантију римокатоличке опатице, снимљена је сигурносном камером у продавници у Њујорку како прилази фрижидерима са пивом. Прво се осврће око себе, а када се уверила да је нико не гледа, отвара фрижидер и једно пиво ставља под мантију. Онда је продужила до другог фрижидера и поновила исту ствар, само с другим пивом. Ваљда да испроба више врста. Ствар се понавља и са трећим фрижидером. Онда је мирно прошла поред касе, вратила празну корпу и поред обезбеђења, које ју је још и поздравило, напустила радњу. Ако запослени нису приметили, свевидеће око камере јесте. Наравно, права или лажна опатица није нађена. `Ајд што краде, ал` што краде алкохол... Ваљда уместо свете водице.

С МОНИТОРА НА ТЕРЕН
Двадесетогодишњаку из Бакуа у Азербејџану остварио се сан вероватно сваког играча компјутерских игара. Овај је био толико добар у такозваним фудбалским менаџерским симулацијама, побеђивао је на разним такмичењима, био за пет копаља испред своје сабраће по мишу и тастатури, да би на крају добио позив од фудбалског клуба „Баку”. Наиме, неко у управи био је такође љубитељ дотичних игара, испратио „каријеру” овог младића, и на крају предложио управи да га прими као саветника. Ови из управе су се малкице двоумили, замисао им је звучала сулудо, што у суштини и јесте, али како младић није тражио новац, решили су да пробају. Убрзо се осетио напредак, екипа је почела да побеђује, а новопечени менаџер почео је да добија и плату за свој рад. Можда и овдашњи клубови могу да пробају нешто слично? .