3320 25. 9. 2015.
Ma šta kažeš
ЈЕЛКЕ УМЕСТО РАДИЈАТОРА?
Људи умеју да сакупљају којешта. Све те поштанске марке, новчићи, слике, књиге знају да заузму прилично простора. Ипак, не толико као збирка новогодишњих јелки. Управо то сакупља Брендон Смит из Гринвуда у Индијани. Његова збирка до сада броји 86 примерака, од оних класичних, зелених, у свим могућим величинама, до црвених, плавих, онда неких са темама из познатих филмова и тако даље. Када се приближе празници, цела збирка мора и да се окити, на шта оде обично месец дана. А кад су већ окићене, ваљало би их и осветлити. У ту сврху послужиће више од 52.000 сијалица. Овај чудан хоби Смит је наследио од родитеља. Додуше, они су имали три јелке, за сваку собу по једну. Он их је наследио и наставио даље. Једина невоља је што не уме да стане, па се збирка увећава. Бар не мора да брине око грејања, јер кад упали све лампице на свим јелкама, температура у кући буде око 40 степени изнад нуле. ДЕДА, АЛ' БЕЗ МРАЗА
Ко чека Деда Мраза да му донесе поклоне, обично се нада дебелом весељаку беле браде обученом у црвени костим. Не и деца Мексиканаца с обе стране границе САД–Мексико. Овај тексаски зове се Деда Панчо, и нема ни трага беле браде. Биће да се ради о Деда Мразу из млађих дана, будући да још није стигао да оседи, па има или црну браду или, чешће, баш мушке црне брчине. Не носи црвену капу већ огроман сомбреро. Уместо општепознатог црвеног костима, ту је шарени пончо. На крају, и они ирваси никако не би могли да се снађу по топлој клими, па је Деда Панчо принуђен да се довезе на мотору. Овај обичај је новијег датума, развио се током педесетих година двадесетог века, када су Мексиканци у Америци почели да се боре за своја права. Углавном доноси поклоне сиромашнијој деци, иде по домовима и социјалним установама. И нико се ни не сети да пита где је онај белобради деда са севера.
ПРОПИС ЈЕ ПРОПИС
Обучен у костим Атли је почео да га вија по улици, да га преклиње да поништи казну – није ту паркирао зато што је бахат, него зато што је чекао да истовари санке. Свеједно, саобраћајац је остао срца каменога, иако се већ окупила гомила која је почела гласно да негодује. Стратешки се повукао, а казна је остала. Да ли ће њему стићи поклони ове године?
ПРАЗНИЧНА ГОЗБА
Заборавите сарме, руску салату, прасетину и све оно што се обично подразумева под празничним оброком. Право са Гренланда, и то његовог најсевернијег шпица, стиже можда малчице необично јело које мештани обавезно једу о празницима. У питању је кивијаки, и већ на први мирис немогуће га је помешати са било чим до тада познатим. Да би се овај деликатес направио, прво се улове фока и неколико десетина морских птица, што ситнијих то бољих. Фока се одере, месо се искористи за штогод друго, а кожа с танким слојем сала напуни поменутим птицама. Све се још лепо зашије, додатно премаже лојем, стави под неки камен и заборави неколико месеци. Када се камење подигне, добије се дивотно јело, ферментисане птице. Једу се са све костима које се успут истопе. Једино се перје очерупа, али је то део обреда. Још једна напомена: обавезно јести напољу, мирис уме да буде мало јачи. Пријатно!
ЈЕСТИВА АМАЈЛИЈА
На западу постоји традиција прављења божићних колача. Била је јака поготово у ратним временима, када су војници на фронту добијали посебно упаковане колаче који би их подсећали да тамо негде неко мисли на њих, док они, прљави и изгладнели, мисле да ли ће дочекати следећи дан. Један такав колач из 1941. године продат је на интернет аукцији за нешто више од 500 долара. Представник аукцијске куће која је продала колач претпоставља да је купљен као инвестиција, будући да би се тешко нашао неко довољно луд да проба нешто старо више од 70 година, ма како добро упаковано било. Вредност може само да му скаче, пошто би се тешко негде нашао још један тако добро очуван примерак, врло цењен међу сакупљачима.Ипак, одао је тајну да је колач код њих доспео из пекаре која га је тих давних дана направила. У пекару га је седамдесетих година вратио ветеран, коме је колач служио као амајлија, са њим је прошао ратиште на Тихом океану, и никада није зарадио ни огреботину. Да све буде у духу празника, пекара је зарађени новац дала у добротворне сврхе.
Илустровао:
Стефан Тодоровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
