Ма шта кажеш

ЈАО, МОЈ МЈАО!

На крају је долијао, полиција је после годину дана безуспешне потере ушла у траг провалнику који је оробио тридесет две куће. Незапослени Јапанац из Изуме, града у западном делу Земље излазећег Сунца, болећив је на мачке. Једну држи у кући, двадесет храни у непосредној близини, али још око сто уличних мјаукала навикао је на уредне оброке. Лопов коме се не открива име све ствари које би украо из нечијег дома продавао је и од тога куповао углавном свежу рибу или пилетину. Процењује се да је за годину дана присвојио робу у вредности од готово двеста хиљада долара. Полицајцима је изјавио да су његове четвороножне миљенице заслужиле само најбоље оброке. Помисао да ће вероватно завршити у затвору нимало га не плаши, напротив, имаће редовне оброке и сигуран дом, али страхује како ће мачке да се снађу без њега.

            И ЊИХ ИМА КО ДА ЧУВА

Шта се ради с ислуженим плишаним играчкама? Уместо да их, као што то углавном већина ради, баци у смеће, Тибор Марко наменио им је другачију судбину. Овај седамдесетогодишњи Словак, пензионисани грађевински радник, на идеју је дошао сасвим случајно. Преврћући по гаражи куће недалеко од Братиславе, где живи са супругом, набасао је на великог плишаног лава, некадашњег „љубимца” њиховог сина. У дворишту, испод наткривеног трема, направио је мали кавез и у њега сместио лава. Убрзо су у овај необичан зоолошки врт за ислужене играчке почеле да стижу и друге плишане животиње, змија, диносаурус, слон, неколико мајмуна и медведа. Тибор Марко прочуо се у земљи, о њему се већ пише и у светској штампи, полако почињу да му стижу „животињски пензионери” са свих страна, а све су учесталије и посете врту. За сада је у кавезима седамдесетак плишаних.

      СЛАДОЛЕД ОД СВИЊСКИХ ПАПАКА

Ако сте љубитељ пустоловина Харија Потера и његових пријатеља, сигурно сте некада пожелели да пробате Бертијеве бомбоне свих укуса. Пристанете ли на договор замене бомбона за сладолед и пут у Венецуелу жеља може да вам се оствари. Мануел де Силва Оливеира, досељеник из Португала, отворио је посластичарницу која нуди деветсто различитих укуса сладоледа. На срећу, никада нећете наићи на арому повраћке или ушне масти, али су зато ту приближно фина задовољства попут укуса сардина у брендију, макарона са сиром или куваних јаја. Стигавши у Јужну Америку, Мануел је годинама радио у фабрици сладоледа док се није одважио да почне сопствени посао. Бацио је педесет килограма сладоледа у покушају да направи нови укус авокада док није био сасвим задовољан. У почетку је његова радња нудила класичне воћне и млечне укусе, са специјалитетом од авокада као атракцијом. Успех га је надахнуо да истражује даље, па се у фрижидерима његове посластичарнице данас налазе и сладолед од говедине, свињских папака, разних алкохолних пића и црног пасуља, држећи при том Гинисов рекорд посластичарнице са најразноврснијом понудом сладоледа на свету. Она свакодневно прода стотине кугла сладоледа, а најпродаванија је она с укусом рума.

                 МОБИЛНА СЕРЕНАДА

Једног пролећног јутра Вишњу је пробудила звоњава будилника. С муком је отворила очи и угасила га. На екрану мобилног телефона стајала је препознатљива иконица коверте и испод ње обавештење: „Имате седамдесет девет порука”. Убеђена да сања, окренула се на другу страну и наставила да спава. Када се разбудила пола сата касније, онај натпис још је стајао на екрану. Само се бројка повећала. У телефону је сачекало још изненађења. Све поруке стигле су од непознатих пошиљалаца и све су садржале само једну реч. Током дана телефон је наставио да пишти. Вишња је пила кафу, купала се, возила градским превозом, отишла на посао, а поруке су само стизале. Када је бројка достигла сто деведесет један, телефон се умирио. Није прошло много док није укачила трик. Када су се читале обрнутим редоследом, поруке су постајале писмо, и то љубавно. Ипак, последња реченица била је недовршена. Реч која је недостајала стигла је са броја који је већ неко време био у телефону. Један Игор је тог дана зауставио сто деведесет једног човека на београдским улицама с молбом за малу помоћ у извођењу великог пројекта. И – упалило му је.

                         УМРИ МУШКИ

Пацијент је, блед као авет, успаничено дотрчао до главне сестре која је дежурала те ноћи у шефилдској болници, у енглеској покрајини Јоркшир. Требало му је неколико минута док није успео да јој објасни шта га је толико узнемирило. Кад се, негде око два ујутру, пробудио у болничкој соби, погледао је на зидни сат, и? У средишњем делу сата угледао је реч „DIE” и смрзао се: да ли је могуће да му неко поручује „Умри” (значење на енглеском). Сестра је из истих стопа одјурила у собу и видела да је пацијент у праву, на сату је заиста писало „DIE”. Убрзо се испоставило како је дошло до тог сасвим случајног поигравања с пацијентима. Сат је увезен из Немачке, оно „DIE” заправо је скраћеница од „DIEnstag” – уторак. Сатови су из истих стопа скинути са зида и немачке скраћенице замењене су енглеским.

               ПРОМУЋУРНИ СКИТНИЦА

Кад је у једну сиднејску банку ушетао човек с препознатљивим шеширом и брчићима, привукао је поглед свих присутних. Шта Чарли Чаплин, у познатој улози скитнице из доба немог филма, тражи у банци? Незнанац је очигледно рачунао да ће се сви збунити кад га виде, те је муњевито пришао једном од шалтера, од забезекнуте службенице затражио (и добио) новац и исто тако брзо нестао. Сви, укључујући и обезбеђење, били су толико затечени да нису ни покушали да га зауставе. Полиција сад трага за лажним Чаплином који је успео да побегне са, тако бар тврде из банке, „само” пет хиљада аустралијских долара (око 3200 евра).

Илустровао:

Душан Рељић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту