3320 25. 9. 2015.
Ма шта кажеш
Ове године у свету се обележава двестота годишњица рођења славног немачког композитора Рихарда Вагнера. Писао је драмске поеме користећи сва средства оркестарског звука и људског гласа, како би постигао највећи степен уверљивости и снаге у изразу и стварајући нови музички облик који је сам назвао музичком драмом. Своју замисао опере изградио је у романтичној трилогији „Холанђанин луталица”, „Танхојзер” и „Лоенгрин”, а образложио у теоријском спису „Опера у драми”. Најпознатије дело, поред „Тристана и Изолде” и „Мајстора певача”, јесте четвороделни оперски опус „Прстен Нибелунга”. Вагнерове музичке драме почивају на митолошком садржају а, осим по обиму, посебне су и по честој употреби лајтмотива и по томе што је оркестар носилац драмске радње. У Бајројту је 1876. године изграђено посебно позориште у коме се на Вагнеровом фестивалу изводе његова дела.
Рођен је у Лајпцигу 1813. године, а умро је у Венецији, 1883.
НИ ЗА ПЕТ ПАРА
„Знак је плитке музичке културе вишег сталежа што његови припадници касне на Вагнеровог ’Лоенгрина’ само зато јер почиње у осам часова, а не пола часа касније. Друштво које није спремно да жртвује свој сир и слаткиш да би чуло уводну музику за ’Лоенгрина’, прво Вагнерово дело које је заиста освојило свет и изменило лице музике, можда је отмено друштво за игранку, али је белај у музици.Г-ђица Нордика је Елзу из Барбанта претворила у Елзу из Бонд стрита, појављујући се у корсету. Она тако вешто емитује свој глас да су његова безбојност и њена неспособност да изражајном радњом испуни дуге периоде које је Вагнер зато и оставио, били утолико више за жаљење. Г-ђа Фриш-Мади имала је тешке нападе грчевитог напрезања и посртала је у емоционалним кризама своје деонице.(...) Негодујем што се чланови хора деру, уместо да певају. Истина, то је напредак у односу на некадашње чланове хора који нису ни могли да се деру, али дерање не сме да буде домет амбиција чак ни оперског хора. И желео бих да даме из хора, за које се г. Херис постарао да добију пажеве и раскошне хаљине, науче да ходају на прави начин великих дама, а не да својим држањем направе смешном свадбену поворку. И волео бих више прецизности и финоће у оркестру. И, начелно говорећи, не мислим да су у Ковент гардену способни да направе ’Лоенгрина’ који вреди пет пара. И то је све.”
(Музичка критика Џорџа Бернарда Шоа у листу „The Star”, 31. маја 1889. године)
КОМПЛИМЕНТИИако је био протестантске вере, Рихарду Вагнеру била су блиска будистичка уверења. Додуше и анархистичка. Упамћен је и као антисемита због есеја „Јеврејство у музици” који је под псеудонимом објавио 1850. године. Када би писао музику, увек је то чинио у свиленим кућним огртачима (којих је имао бар двадесет пет), окружен миомирисом егзотичних свећа и штапића. Док је писао „Парсифала”, купао се неколико часова дневно у млеку с додатком мириса етарског уља ириса.
Требало би имати на уму да нису баш сва Вагнерова дела одмах била прихваћена с једнаким одушевљењем. На изведби „Танхојзера” 1861. године, пред Наполеоном III у Париској опери (и то после 164 пробе!), 1861. године, публика је извиждала дело.
Амерички писац Марк Твен, чувши Вагнерову оперу, рекао је у шали: „Вагнерова музика је боља него што звучи!”
А Ђоакино Росини је приметио: „Вагнер има дивне тренутке, али ужасне четврти часова”.
ПОЧНИТЕ!На молбу познаника, Рихард Вагнер је једном приликом примио у оркестар почетника. На првој проби младић није почео да свира када му је диригент дао знак. Вагнер је био стрпљив. Још два пута је покушао да младом виолинисти да знак, али овај је оба пута закаснио. Тада је славни композитор праснуо:
„Забога, ако сте почетник, зашто не почнете већ једном?!”
ГДЕ ИДЕ ГЛАВА?Млади диригент који је први пут стао испред оркестра упитао је Рихарда Вагнера шта мисли о његовом умећу вођења симфонијског оркестра. Вагнер му је дао кратак савет:
„Упамтите једно, млади човече. Ко хоће да диригује, мора да има партитуру у глави, а не главу у партитури”.
И ПРОСЈАК И УЧЕНИК
Када је једном приликом Вагнер шетао улицама Минхена, срео је просјака верглаша. Занимљиво је било што је просјак верглао управо једну Вагнерову мелодију.
„Добро сте одсвирали моју композицију”, рекао је Вагнер, шалећи се. „Премда, могли сте да одсвирате и мало брже!”
Просјак је обећао да ће упамтити композиторову примедбу.
Неколико недеља касније композитор је опет спазио истог верглаша на улици. Испред посуде где је требало спустити новчић, на великом комаду картона писало је: „Вагнеров ученик”.
ПРЕПОРУКАМлади немачки композитор кренуо је 1839. године у Париз у потрагу за признањем и славом. Тако је стигао и до угледног Ђакома Мејербера (1791–1864). Овај је љубазно примио младог композитора и стрпљиво га саслушао. Пажљиво је прочитао његове партитуре. Онда је ћутке написао писмо препоруке директору Париске опере.
У писму, нађеном више година касније, стајало је:
„Молим вас, преузмите ову досадну будалу па га се решите како знате и умете!”
Рихард Вагнер, главом и брадом, био је тај досадњаковић.
СВИ ТРЕБА ДА ГА ВОЛЕ Могло би можда да се каже да се Вагнер „превртао у гробу”, али познато је да се Адолф Хитлер на известан начин поистовећивао с њим и његовом музиком. Сматрао је да је једино Вагнер схватио колико велика музичка поставка може да делује заводљиво и на тај начин да управља народним масама. Али, авај, ни његови најближи сарадници нису могли да се навикну на ову фирерову страст према музици. На представу „Мајстора певача” 1933. године дошао је тако мали број чланова Хитлерове партије, а и најближих сарадника, да је вођа, веома љутит, послао озлоглашене патроле да по улици пресрећу пролазнике, а посебно чланове партије, и приведу их на представу! Момци с кукастим крстовима упадали су у станове и пивнице и водили право на оперску представу чији је почетак одложен док није било довољно слушалаца на броју.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
