Ма шта кажеш
МАТУРСКА ХАЉИНА ОД ОМОТА ЖВАКА
Средњошколки из Ајове пало је на ум да направи хаљину какву сигурно нико на матурској вечери неће имати. Ова посебна матурска хаљина направљена је од омота жваке и представља право мало чудо, али и доказ колико далеко иде људска машта. Девојка је чак направила и прслук за свог пратиоца, такође од омота жвака који се савршено уклапао уз њену хаљину.
На идеју је дошла прошле године, када је први пут почела да размишља о матурској вечери и хаљини коју ће да обуче за ту прилику. Размишљала је и који модел би желела, као и који би материјал могла да искористи. И упалила јој се сијалица. С обзиром да јој се одувек свиђала боја омота за жваке, дошла је на идеју да би њена хаљина могла да буде баш те боје и баш од тог материјала. Почела је да сакупља омоте још прошлог лето, како би до јуна сакупила довољно. Ни сама не зна колико их је употребила. Како сама каже, када је дошла до броја 200, престала је да броји. Оно што је сигурно јесте чињеница да је заблистала на матурској вечери, да су сви причали само о њој и њеној хаљини, па је чак доспела и до медија.
Леп повод да и код нас матуранткиње већ почну да размишљају о начину како да све задиве на предстојећем матурском балу и да, што је најважније, сви причају само о њеној маштовитости.
АЛБЕРТОВА НОВА МЛАДОСТ
Многи Британци вест су доживели као доливање уља на ватру. Од њих се очекује (и тражи) да се понашају домаћински и да, колико год је то могуће, заврну славине у овим временима свеопште кризе, а онда се испоставила да је влада Уједињеног Краљевства потрошила десет хиљада фунти (око дванаест и по хиљада евра) на „поправку” змије. О чему се ради? У библиотеци Министарства спољних послова окачена је препарирана змија која ту стоји већ сто двадесет година. Ова анаконда, која чак има и име – Алберт, од зуба времена на неким местима почела је да се распада. Одлучено је да се позову стручњаци који су Алберта вратили из мртвих и потом ту услугу богато наплатили.
КРАВЕ У ТРКУ
Краве су познате по млеку, а не по томе што галопирају, зар не? Међутим, то није био разлог да се у Швајцарској не одржи необично такмичење „крава тркачица”. Наиме, у Флумсербергу, алпском селу од осам стотина становника, већ годинама, крајем октобра долазе стотине посетилаца како би присуствовали Фестивалу алпске културе.
Домаћини се за ту прилику облаче у најсвечаније народне ношње и продају рукотворине – од сирева, преко чоколаде, до зидних сатова. Али, врхунац Фестивала алпске културе већ годинама је трка крава музара. Десетине и десетине крава стајале су и овога пута крај означене линије када се зачуо пуцањ који је означио почетак трке. Занимљиво је да је победила шестогодишња крава. Шта је добила уместо медаље? Џак сточне хране и велико, угланцано и звучно звонце!
НОС ЗА ЛАВИНЕ
Чим крену снежне падавине, опасност од лавина у планинским крајевима постаје свакодневна појава. Људски животи често су угрожени и о њиховом спасавању одлучују секунде. Обучени пси трагачи ту играју главну улогу. Захваљујући њиховом истанчаном њуху, многи животи су сачувани.
Нажалост, догоди се да пси не могу истовремено да стигну на више страна и жртве су неминовне. Да би се то свело на минимум, потрудио се Антон Аман, аустријски научник и професор физичке хемије на Медицинском факултету Универзитета у Инсбруку. По узору на нос паса трагача, изумео је „вештачки нос” који ради, како би се то поједностављено рекло, као „јонски спектрометар” и може да на основу зноја или урина открије страдале и испод великих наслага снега.
Уређај аустријског професора је за сада на проби, али велики су изгледи да ће његова примена ускоро да почне.
БОБА У ДИПЛОМАТСКОМ МАГАЦИНУ
Године 1947. у ери обнове земље, када се живело на „тачкице”, истакнути београдски глумци били су привилеговани као дипломати, могли су да се снабдевају у посебном магацину у којем је било најразличитије робе, од намирница до конфекције и апарата за домаћинство.
Једног јутра позната комичарка Љубинка Бобић–Боба свратила у Дипломатски магацин у Чика Љубиној улици и обратила се продавцу:
– Дај ми гајбу парадајза!
– Молим Вас, карту за снабдевање! – одговори јој он.
Боба претура по ташни али не може да нађе карту. Зато каже продавцу:
– Заборавила сам карту у стану, дај ми парадајз. Донећу ти.
– Прво Ви мени донесите карту, онда ћу ја Вама дати парадајз – био је упоран продавац.
– Ја сам Љубинка Бобић, глумица, и журим на пробу. Не могу да се враћам у стан по карту.
– Ти си Љубинка глумица, не верујем ти! Нема ништа од тога – насмеја се продавац.
– Идеш ли ти у Народно позориште? – пита га Боба.
– Идем, пре неко вече гледао сам српске комедије – спремно јој је одговорио продавац.
– Ја сам госпа-Мица из Нушићеве Власти – вели му Боба, а он њој:
– Лажеш!
На то ће Боба:
– Слушај ово, „Пође тако ујутру у канцеларију, па тек мени на прозор: куц, куц, куц! `Добро јутро, госпа Мицо.` – `Добар Вам дан, господине Тозо!` – ја њему. `Може ли бити једна добра кафа?` – он мени. `Како да не може, господине Тозо! Ако за Вас не може, за кога би, извол`те, извол`те!` – ја њему. `Беше ли с једним парчетом шећера или с два?` – опет ја њему. А то зато што господин Срета, кад дође, пије увек кафу с два парчета, а господин Тоза с једним, па то ја увек бркам. `Па извол`те,` ја њему – а он срче кафу и навија разговор на девојку, односно данашњу своју жену, односно Вашу ћерку, пријатељ Милоје. Па распитује о њој све, све до ситница, једва сам кадра да му одговорим. И тако данас, тако сутра, тако прекосутра – па...”
– Доста! Носи парадајз! Не треба ми карта. Стварно си госпа Мица – признао је, најзад, продавац Боби.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре