Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Ma šta kažeš



                      И ОДРАСЛИ СУ ДЕЦА


   На крају су се сви навикли. Али, кад су посетиоци на базену у Портланду први пут угледали сирену, нису знали да ли да се „праве луди” и не гледају у том правцу или да ступе у разговор с неочекиваном купачицом. Недоумице и изненађење трајали су неколико дана, док је разјашњено ко је заправо сирена која уредно посећује различите базене у овом америчком граду у држави Орегон. Полин Лонг, како је уз осмех објаснила у једном телевизијском прилогу, још као девојчица сањала је да постане сирена. Напунила је педесет шест година и схватила да, уколико сама нешто не предузме, никад јој се неће остварити сан из детињства. Сама је сашила костим од материјала за купаће костиме, једну „ногавицу” за обе ноге, а на крај те ногавице прикачила је двострука пераја. Увукла се у костим и, скакућући од кабине до базена, бацила се у воду. Објашњава да свако може да буде сирена, довољно је само мало маште. Важно је да у тој игри Полин Лонг здушно учествује и да има подршку „дечка” који је свуда прати, у костиму гусара. Године их не спречавају да се играју као деца.

     ПИСЦИ НА РАЗЛИЧИТИМ ПОЛИЦАМА


   У књижарама Бостона, главног и највећег града савезне америчке државе Масачусетс, недавно се појавила књига под називом „Животна правила за савремену жену”, списатељице Бороу Филд. За дело књижевној јавности непознате ауторке, могло би да се каже да је необично јер заговара одређена правила понашања у животу. Између осталог истиче да свуда и у свему, па и у кућној библиотеци, треба држати до морала. Шта то тачно значи, објашњава овим речима:
„Пре свега, савремена жена мора да води рачуна о томе да у њеној библиотеци мушки писци буду строго одвојени од женских писаца. Само ако су писци били брачни сапутници, њихова дела могу да стоје једно поред другог на истој полици”.

                  ЧИВАВИН ГЛАС ЗА СПАС

            

    И нека сада неко каже да пас расе чивава има пискутав и непријатан глас. Чивава по имену Бел постала је херој у САД јер је помогла да полицајци нађу две девојчице, петогодишњу Карли и осмогодишњу Лејси Парга када су се недавно изгубиле у шуми Џорџије. Четрдесетак километара од Атланте у густој шуми сестрице су се изгубиле пошто су кренуле у истраживање без дозволе родитеља. Шума се иначе налази недалеко од њихове куће. Међутим, тражећи пут назад, оне су све дубље залазиле у шуму. И полиција и ватрогасци кренули су у потрагу, али без успеха...

                        

   Комшија Карвин Јанг кренуо је у самосталну потрагу. У ствари, није био сам. Повео је свог пса, кују Бел. Као прави пас трагач, Бел се упутила непогрешиво и после једног сата почела да лаје својим пискутавим гласом. Препознавши лавеж пса с којим се често играју, Карли и Лејси почеле су да запомажу и Карвин их је лако нашао.

             ВАЖНО ЈЕ ЗВАТИ СЕ ВАЛТЕР

   Кад је пре много година брачни пар Брандао сазнао да ће добити прво дете, Еротидес је супругу Валтеру обећала да ће беби, без обзира на пол, дати име по њему. Речено, учињено. Овај бразилски пар кћерку је назвао Валтерлусија. Оцу се то силно допало тако да је замолио Еротидес да и друго, потом и сва остала њихова деца буду Валтер. Све у свему, овај пар из Парабије, града у североисточном делу Бразила, био је благословен с девет кћери и шест синова: Валтерлусија, Валтерливија, Валтерленија, Валтерлакаија, Валтерлужа, Валтерлуана, Валтеранхелина, Валтерсилвијана, потом Валтермануел, Валтерлуиш, Валтероливер, Валтермарсело, Валтерлисијано и Валтерфернандо.
   Брачни пар је у међувремену добио и тридесет троје унучади и сви се, да ли треба наглашавати, такође зову Валтер. Та игра им је очигледно постала веома занимљива, а због ње су се прочули и ван граница Бразила. Осамдесетосмогодишња Еротидес, чији је муж умро 2003. у осамдесет првој години, с осмехом је недавно објаснила новинарима да је у почетку мислила да је помало луцкасто сву децу назвати Валтер, али није хтела да разочара мужа. Касније се и њој свидело да се одржи тај несвакидашњи обичај.

                                                                                                                
СТРУЈНИ УДАР

Кристин Харигер гледала је рачун за струју и није знала да ли да се смеје или да плаче. Како је стајало на рачуну, електричној дистрибуцији дуговала је 1.381.783,92 долара. Ова жена, која с оцем живи у Даласу, прво је мобилним телефоном сликала рачун и истог часа га поставила на интернет и друштвене мреже, за сваки случај, а онда се обратила одговорнима. Објаснили су јој да је очигледно дошло до грубе грешке и да су јој по киловат-сату зарачунали хиљаду долара.  Наводно ће јој убрзо послати нови обрачун. Кристин се нада да ће бити у границама очекиваног, око сто долара. Док ово пишемо, други рачун још није стигао.


Илустровао: 
Милан Ристић
број: