Ма шта кажеш

ФБИ ТРАЖИ ПОМОЋ
Звучи невероватно, тек ФБИ, Федерални истражни биро Сједињених Америчких Држава, 29. марта 2011. године званично је путем Интернета затражио помоћ јавности у решавању једног случаја, старог дванаест година.
Реч је о лешу тамнопутог Американца Рикија Мекормика, старог четрдесет једну годину, несталног места пребивалишта у савезним државама Мисури у Илиноис, чије тело је откривено у пољу кукуруза у Сент Луису у Мисурију 30. јуна 1999. године. Да је у питању та особа полиција је сазнала на основу отисака прстију и здравствених картона. Месној полицији био је познат тек као ситан преступник, беспосличар, а социјалним службама као плућни и срчани болесник, и отац више незаконите деце. Дакле, речено говором криминалаца, Рики Мекормик био је далеко од било какве зверке.
Његов нестанак нико није пријавио, није било никаквих показатеља да је над њим извршена насилна смрт, разлога за тако нешто такође није било јер Мекормик није имао ни готовине ни било какве имовине.
Ипак, случај није затворен нити проглашен нерешеним јер су у џеповима Мекормикових панталона нађене шифроване белешке писане у два различита рукописа. Наравно, необичне белешке дате су на криптоанализу или, боље рећи, бројна испитивања која нису дала никакве резултате. Ни служба ФБИ није успела да их одгонетне, па су на своју интернет адресу ставили молбу да, ако неко уме, белешке нађене у Мекормиковим џеповима дешифрује.
Могућа решења и даље стижу .


ДА СЕ „СМРЗНЕШ ОД СТРАХА”
Дизајнери задужени за уређење објеката из ланца јапанских ресторана „Georgia Max” не само да су врхунски стручњаци већ су и веома маштовити уметници. У стању су да сваки простор у који уђу напросто преобрате и претворе у чудесну визију.
Тако су у једном од ресторана средили тоалет. Мали простор претворили су у тродимензионални доживљај скијашке скакаонице с WC шољом на врху. Ко год је ушао у тоалет, кажу, „смрзнуо се од страха” јер је имао утисак да је закорачио на неку од двестаметарских белих стартних капија с којих се суновраћује до доскочишта.
Међу гостима, вероватно, поносно изјављују дизајнери, није било правих скакача .


КАКО СЕ ЈА ОНО ЗОВЕМ?
Путујућа позоришна трупа „Синђелић” из Ниша гостовала је почетком прошлог века у Крагујевцу са представом Игоове „Лукреције Борџије”. Тумачење лика Петруча у том комаду била је једна од првих улога касније славног глумца, Добрица Милутиновић (1880-1956).
На представу су дошли Добричини родитељи и његови другови - ученици.
На сцени с Добрицом био је Брана Цветковић, комичар, „велики зафркант”. Добрица је требало да каже:
„Ја сам Асканио Петручи”. Али, он се збуни, и није знао како се зове у комаду, па упита Брану шапатом:
„Брано, како се ја оно зовем?”
Брана то једва дочека, и шапне му: „Добрица Милутиновић”.
Добрица се још више збуни, а шаптач почне да се кикоће. Добрицу то сасвим порази. Није знао где је, и у памети му се све побрка од треме. У једном тренутку шаптач се смири и поче му да му довикује: „Добрице, кажи: Аксанио Петручи”.
Добрица најзад то чује и дрекне:
„Добрице, кажи: Асканио Петручи!” .

УДРУЖЕНА ПАМЕТ
Догодило се случајно. Елизабет Литон бициклом се возила Америком и случајно прошла кроз Боринг. Тад јој је синула идеја да би било занимљиво кад би се овај град у Орегону побратимио с местом у коме она живи у Шкотској. Боринг на енглеском значи „досадан”, а Елизабет Литон живи у селу по имену Дал („dull” је на енглеском „глуп”). Чим се вратила у Енглеску, Елизабет је као једна од чланица Читалачког клуба покренула преговоре с Борингом. Наравно, замисао се свима учинила изузетно занимљивом, али и веома корисном. Иако Боринг има дванаест хиљада становника, а Дал је само невелико село, удружена памет може им довести туристе и донети привлачност на интернету и друштвеним мрежама, што се и догодило. Сад већ увелико многи траже да купе саобраћајне знаке с исписаним именима ова два места, ускоро следе и други сувенири. Кад склопе савез досада и глупост, некад од тога може да испадне и нешто веома паметно .

НОГА У МОРУ
Један амерички рибар био је запањен када је недавно у својој мрежи, после риболова у Мексичком заливу, нашао ортопедско помагало - протезу за ногу. Још се више изненадио када је неколико дана касније, успео да нађе и власника изгубљене ноге.
Наиме, нашавши у рибарској мрежи необичан предмет од кога некоме без сумње зависи свакодневни живот, Мет Вилингем, пажљиво је погледао шта се све налази на протези. Тако је уочио знак Универзитета у Кентакију и симбол школе - дивљу мачку. Кренуо је у потрагу за власником. У управи факултета сазнао је да протеза припада Фреду Робинсону који је пре тридесетак година био славни члан фудбалског клуба Универзитета у Кентакију. Нажалост, пре пет година, нога му је ампутирана. Када је рибар нашао Робинсона на Флориди, где иначе живи, није могао да верује својим очима. Протезу, вредну више од тридесет хиљада долара, изгубио је пре две године док је пливао у мору!.

КО ТО ШУШКА У КОФЕРУ?
Госпођа Кола Мекгарт, педесетогодишњакиња из Орегона (САД), ухапшена је због кршења законске забране када је ухваћена у спаваћој соби свог бившег вереника - у коферу. Наравно, некадашњи вереник није ни слутио да се Кола налази у његовом стану, будући да јој је судски забрањено да му се приближава. Наиме, пре годину дана, док су били у љубавној вези, за време жустре свађе, Кола је уништила вереников стан. Разбијала је, рушила и цепала све што је могла. Од слика на зидовима, до софа и тепиха. Колу су у стану открили радници који су се налазили у верениковом стану док је он био на послу. Чули су шушкање и помислили да је реч о отмици у тренутку када су угледали педсетогодишњакињу како искаче из кофера. Иначе, скривање у коферу Коли није тешко пало, јер није много тешка - свега 43 килограма .