3320 25. 9. 2015.
Ма шта кажеш
ГУСАР У ШКОЛИДевојчица је села и написала сасвим озбиљно писмо, и то оно старинско, које се не шаље електронском, већ обичном поштом. Није баш најјасније како је то писмо успело да стигне у праве руке. Наиме, Беатрис Делап је на коверти написала само Џек Спероу и „Пирати с Кариба”. Писмо је стигло до филмске екипе која у југоисточном делу Лондона ради четврти наставак „Пирата с Кариба”. Пошто их је садржај писма ове деветогодишње девојчице одмах привукао необичним захтевом, убрзо је пао договор.
Пре него што се Џони Деп појавио у основној школи Меридијан, у истом делу британске престонице где се снима филм, најавио је посету директору. Међутим, замолио га је да никоме не открива разлог посете. Може само да се претпостави запрепашћење ђака, а богами и наставнице, кад се Џони Деп, обучен у костим Џека Спероа, појавио у учионици у којој седи Беатрис Делап. Прво је наступио мук, али га је убрзо сменила граја деце која су вриштала од узбуђења. Једино је Беатрис остала сасвим мирна, могло би се рећи чак и забринута. Нетремице је гледала у Џонија Депа и као да је чекала неки невидљиви знак.
Пошто су славном глумцу унапред објаснили како изгледа мала Беатрис, Џони се провукао између клупа, пришао јој и, пруживши јој руку, извео је пред таблу и загрлио је. Беатрис га је гледала нетремице, видело се да са стрепњом очекује шта ће даље да се деси. Наравно, нико осим Џонија Депа, Беатрис и њене најбоље другарице није знао какав је садржај писма. Наиме, деветогодишњакиња се обраћа неустрашивом гусару и моли га да им помогне у дизању побуне у школи. Глумац није хтео да је обрука пред наставницом и осталим ученицима, напротив. Рекао је да је дошао на Беатрисин позив и да само њој сви могу да захвале што су имали ретку прилику да га виде уживо. Задржао се петнаестак минута, све време држећи девојчицу за руку. Како је нагло ушао у учионицу, тако је брзо и нестао.
Не треба ни наглашавати да је Беатрис Делап постала звезда у школи. За њу се све из корена окренуло. Иако су је многи до тада задиркивали због тога што је повучена и, уместо да се игра, више воли да чита књиге, одједном су сви то заборавили. Одједном је свима постала омиљена. Џек Спероу јој је, како је и мислила, заиста помогао. Додуше, није изазвао побуну у школи, како га је замолила, али је успео у нечем много важнијем: самом својом појавом живот у школи учинио јој је много радоснијим.
КОПАЊЕ СТИДАВРЕДНО
Снимак је, подразумева се, сместа нашао место на Јутјубу. Није баш уобичајено да се на телевизији забележи како новинарка копа нос. Док је Дороти Такер, на вестима Си-Би-Ес 2, говорила о невољама које су снашле многе куће и хотеле због досадних буба које су се уселиле у кревете, камера је снима у редакцији. Једна од њених колегиница, којој се из више него разумљивих разлога не открива име, није била свесна да се нашла „у кадру”. Прстом расејано креће према ноздрви, копа и вади шта год је ту нашла и, док лице окреће камери, то „нешто”, о ужаса, ставља у уста. Наравно, Дороти Такер није могла да зна шта јој се одиграва иза леђа, али је по згађеним лицима људи иза камере схватила да је у питању нешто заиста несвакидашње.
КРУШКА И САВЕСТЈедном је неко замолио Марка Твена да објасни шта је грижа савести. Уместо одговора, славни писац је испричао ову догодовштину из свог детињства:
„Кад сам био мали, пришао сам једног дана колицима неког пиљара и, искористивши прилику док је он разговарао с муштеријом, украо му једну крушку. Одмах сам побегао и сакрио се иза једног грма. Али, чим сам загризао крушку, осетио сам грижу савести. Зато сам поново отишао до пиљаревих колица, ставио украдену крушку на њено место и узео другу – зрелију”.
НАГРАДА ИЗНАД СВЕГА
Славни холандски сликар Антонис ван Дајк (1599–1641) једном је портретисао отмену даму. Изгледало је да је слика већ готова, међутим, сликар је и даље имао посла с њеним рукама. Госпођи се то учинило чудновато и једног дана упита Ван Дајка зашто рукама придаје већу пажњу него лицу.
„Зато, драга госпођо”, одговори сликар, „јер из ових руку очекујем
лепу награду за свој рад”.
ПОГРЕШАН ЧОВЕККрајем маја 1964. године у нашем главном граду боравио је чувени редитељ филмова страве и ужаса Алфред Хичкок (1899–1980). После пројекције његовог филма „Сенка сумње” у препуној дворани Коларчевог народног универзитета, Хичкок је, у сусрету с домаћим филмским радницима, испричао ову необичну причу:
„Неки веома уморан трговачки путник долази у један амерички град и тражи хотел у коме би преноћио. Узалуд. Сви хотели су препуни. У очајању одлази у хотел за обојене. Ни тамо нема места за њега јер је – бео. Преостаје му једино да оде у неки ноћни ресторан. Онако уморном, негде после поноћи сине му идеја. Он одлази у тоалет и помоћу нагорелог чепа лепо се нацрни на оним деловима тела који се виде... Тај трик му упали и он, коначно, добија собу у хотелу за обојене. Каже портиру да жели да плати унапред, јер ујутро рано треба да устане, да ухвати воз. Ујутру га буди телефон. Остаје му свега десет минута до поласка воза. Трчи на станицу и ускаче у воз. Онда наилази кондуктер и тражи од њега да пређе у вагон за обојене. Трговачки путник је запрепашћен, љути се. Шта ће он у колима за обојене! Заврће рукав да би кондуктеру показао да је бео. Али, шта се то дешава? Он је потпуно црн! И онда му је јасно: портир је пробудио погрешног човека...”
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
