Istocni zidovi niske tvrdjave. Preko puta njih, na samoj obali Nisave, nalazi se veoma moderan hotel "Niski cvet". Ne dajem mu sliku da ga time ne bih reklamirao.
Niske vladike koji su i sahranjeni u Nisu. Medju njima nema Svetog vladike Dositeja (Vasica) i ranije pominjanog deda-Viktora (Colakovica). Oni su umrli i sahranjeni su u Beogradu.
U pobocnoj kripti Saborne crkve pohranjene su mosti (ono sto je ostalo) prikupljene posle I sv. rata. Radi se o pobijenim svestenicima Eparhije niske. Kao sto se vidi, oni su likvidirani 12. i 18. nov., 1915g. [S.S.] na lokalitetu Jankina padina (nesto iza Bele Palanke, u Klisuri kraj sela Kremenica) i u Jelasnici. Krajem ove godine, u povodu 100-godisnjice njihovog ubistva, planira se zvanicna kanonizacija ovih jeromucenika i mucenika (crkvenih posluzitelja) niskih od strane Srpske pravoslavne crkve. Levo su imena mojih dede po ocu i deda-strica, Marka Dj. Jankovica i Janka Dj. Jankovica - rodjene brace, tada mladih paroha niskih, ubijenih zajedno u zoru 12/25. nov. 1915. O tome sam i ranije postovao ali ovu spomen plocu dajem prvi put. Verovatno cu ici da prisustvujem kanonizovanju, pozvan sam kao i svi preostali potomci.
Neki od niskih jereja surovo i u osnovi sasvim bespotrebno pobijenih 1915g.
Prvi s desna je moj, tada mladi [sada bi mi mogao biti sin], deda po ocu Marko Dj. Jankovic (pogresno pise Janko Jankovic, zamenili su ga omaskom za njegovog brata Janka).
Izvinjavam se cenjenom Forumu sto forsiram svoga dedu i niske mucenike kao da u Srbiji tada, strasne 1915., nije bilo i drugih, mozda i znacajnijih i zasluznijih ljudi koji su se zrtvovali. Bilo ih je. Tada je ceo narod nas bio mucenicki..
Raka Drainac [ s. Trbunje kraj Blaca 1899 - Opsta Drzavna Bolnica (danas Klin. centar Srbije), Beograd 1943 ], o kome je vec bilo sasvim dovoljno reci na uvazenom Forumu, bio je vagabund i slican navijacima koji pale stadione i masu zastavama s velikim Principovim likom. Mozda je uzeo umetnicko ime po selu Drajincu u Svrljigu, blizu s. Miljkovca i s. Nisavca na Svrljiskom Timoku kod Bele Palanke.
Paz'te kako vas gleda:
Raka svira ...
Raka s nasim mistickim fantastom Dimitrijem Mitrinovicem* [ bio je ideolog MLADOBOSANACA ali nedostojan njih ](1927):
Raka Drainac…sam za sebe jednom je izjavio: “Pesnik krvave istine i čovekovog prava. Upamtite: To sam ja!” A moze li drugaciji i da bude ljuti Toplicanin?
Na ludi kamen je stao u Skoplju, a mlada je bila Darinka, ćerka tadašnjeg senatora Hadži-Ristića. Vredna, radna i mila devojka nije dugo izdržala pored ovog nestalnog boema. Nedugo nakon večanja su se rastali i otišli različitim putevima. Godinama kasnije Rade je navraćao u Skoplje, pa je i više puta bio viđen u društvu supruge jednog poznatog lekara. Elegantna gospođa šetala je korzoom sa svojom malenom ćerkom i uživala u razgovorima sa pesnikom. Kakvi su to razgovori bili i da li je bilo simpatija među njima, nije se znalo, a kritičar Đorđe Jovanović ih je ovako opisivao: “Od početka do kraja korzoa vodili su razgovor. O čemu su pričali – jedino su oni znali. Lice ove žene blistalo je od unutrašnjeg, duševnog zadovoljstva. Osmeh njenih uvek nasmejanih usnica, bio je blag kao suncem ozaren. Samo amor može da da takav izraz licu. On je u društvu ove žene odavao srećnog čoveka. Da li su to bile pesnikove duboke duševne ili trenutne radosti? Ako je ono prvo, a to je više nego sigurno, između Drainca i ove gospođe postojala kakva ljubav, pesnik “vagabund” i “skitnica” sigurno je umeo toplo i žarko da ljubi, mora da je postojala iz ranijeg vremena, a više nego verovatno da je ona bila ona “draga Cica” kojoj Drainac posvećuje svoje stihove u “Banketu”…”. Na početku ove zbirke pesama nalazi se pesma bez naslova, umesto naziva pesme tu je posveta: “Tebi, draga Cico, ovaj penušavi okean lirike za jednu kap ljubavi iz Tvoga srca”, dok kraj pesme liči na nekakav testament u stihu.
Voleo je žene… onako do srži. Možda je jedino više žudeo za Parizom. Pariz mu je uvek bio na usnama i u srcu. Večito usamljen i pored velikog broja prijatelja, nosio je neku setu i tugu, zauvek tražeći svoju srodnu dušu. I nikada je nije našao. Možda je upravo ta gospođa bila njegova velika ljubav… Kako bilo, poslednje dane svog života je proveo u društvu prijatelja. Bolest ga je slomila i dok je ležao u Opste Drzavnoj Bolnici jedne aprilske noći zapisao je: “Izdržaću do Prvog maja, da umrem na radnički praznik. Oprostite mi što sam vas noćas uznemirio… Ja umirem za verom u krajnju pobedu dobra i naše oslobođenje.” Kako je zapisao, tako se i desilo… Umro je sutradan, na praznik rada, imao je samo 44 godine. Da, ali Rade je propljuvao krv prvi put jos 1921. godine što se vidi iz njegovih pesama u kojima on često govori o svojoj bolesti, o TBC-u.
Rade voleo je žene, ali su ga na večni počinak ispratile tek dve/tri prijateljice. Ona koju je voleo i koja je njega volela nije bila kraj njega. Sahranjen je onako kako je sam zahtevao:
“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem: Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom Okrenite joj glavu ka mome srcu Više moje glave ni ploče ni poprsja, Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba Ne treba časti skitaču Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči: “Spavaj prvi put mirno, druže Drainče Veliki naš putniče” I ništa više!”
____________________
*= Mitrinović se nalazio u samom središtu tadašnje jugoslovenske revolucionarne omladine (sa galerijom likova – od Vladimira Čerine i Vladimira Gaćinovića, preko Pavla Bastajića, Mustafe Golubića i Gavrila Principa do Augustina Ujevića i Ive Andrića), koja se kretala u “Bermudskom” trouglu Zagreb–Sarajevo–Beograd.
detalj s fasade
U ovoj zgradi, odavno pripadajucoj Radio - Nisu, boravili bi kralj Petar i kralj Aleksandar kada su posecivali Nis.
Kasarna "Knjaz Mihajlo" cuva tradicije II. puka "Knjaz Mihajlo", zvanog "gvozdeni".
Istocni zidovi niske tvrdjave. Preko puta njih, na samoj obali Nisave, nalazi se veoma moderan hotel "Niski cvet". Ne dajem mu sliku da ga time ne bih reklamirao.
Niske vladike koji su i sahranjeni u Nisu. Medju njima nema Svetog vladike Dositeja (Vasica) i ranije pominjanog deda-Viktora (Colakovica). Oni su umrli i sahranjeni su u Beogradu.
U pobocnoj kripti Saborne crkve pohranjene su mosti (ono sto je ostalo) prikupljene posle I sv. rata. Radi se o pobijenim svestenicima Eparhije niske. Kao sto se vidi, oni su likvidirani 12. i 18. nov., 1915g. [S.S.] na lokalitetu Jankina padina (nesto iza Bele Palanke, u Klisuri kraj sela Kremenica) i u Jelasnici. Krajem ove godine, u povodu 100-godisnjice njihovog ubistva, planira se zvanicna kanonizacija ovih jeromucenika i mucenika (crkvenih posluzitelja) niskih od strane Srpske pravoslavne crkve. Levo su imena mojih dede po ocu i deda-strica, Marka Dj. Jankovica i Janka Dj. Jankovica - rodjene brace, tada mladih paroha niskih, ubijenih zajedno u zoru 12/25. nov. 1915. O tome sam i ranije postovao ali ovu spomen plocu dajem prvi put. Verovatno cu ici da prisustvujem kanonizovanju, pozvan sam kao i svi preostali potomci.
Neki od niskih jereja surovo i u osnovi sasvim bespotrebno pobijenih 1915g.
Prvi s desna je moj, tada mladi [sada bi mi mogao biti sin], deda po ocu Marko Dj. Jankovic (pogresno pise Janko Jankovic, zamenili su ga omaskom za njegovog brata Janka).
Izvinjavam se cenjenom Forumu sto forsiram svoga dedu i niske mucenike kao da u Srbiji tada, strasne 1915., nije bilo i drugih, mozda i znacajnijih i zasluznijih ljudi koji su se zrtvovali. Bilo ih je. Tada je ceo narod nas bio mucenicki..
Raka Drainac [ s. Trbunje kraj Blaca 1899 - Opsta Drzavna Bolnica (danas Klin. centar Srbije), Beograd 1943 ], o kome je vec bilo sasvim dovoljno reci na uvazenom Forumu, bio je vagabund i slican navijacima koji pale stadione i masu zastavama s velikim Principovim likom. Mozda je uzeo umetnicko ime po selu Drajincu u Svrljigu, blizu s. Miljkovca i s. Nisavca na Svrljiskom Timoku kod Bele Palanke.
Paz'te kako vas gleda:
Raka svira ...
Raka s nasim mistickim fantastom Dimitrijem Mitrinovicem* [ bio je ideolog MLADOBOSANACA ali nedostojan njih ](1927):
Raka Drainac…sam za sebe jednom je izjavio: “Pesnik krvave istine i čovekovog prava. Upamtite: To sam ja!” A moze li drugaciji i da bude ljuti Toplicanin?
Na ludi kamen je stao u Skoplju, a mlada je bila Darinka, ćerka tadašnjeg senatora Hadži-Ristića. Vredna, radna i mila devojka nije dugo izdržala pored ovog nestalnog boema. Nedugo nakon večanja su se rastali i otišli različitim putevima. Godinama kasnije Rade je navraćao u Skoplje, pa je i više puta bio viđen u društvu supruge jednog poznatog lekara. Elegantna gospođa šetala je korzoom sa svojom malenom ćerkom i uživala u razgovorima sa pesnikom. Kakvi su to razgovori bili i da li je bilo simpatija među njima, nije se znalo, a kritičar Đorđe Jovanović ih je ovako opisivao: “Od početka do kraja korzoa vodili su razgovor. O čemu su pričali – jedino su oni znali. Lice ove žene blistalo je od unutrašnjeg, duševnog zadovoljstva. Osmeh njenih uvek nasmejanih usnica, bio je blag kao suncem ozaren. Samo amor može da da takav izraz licu. On je u društvu ove žene odavao srećnog čoveka. Da li su to bile pesnikove duboke duševne ili trenutne radosti? Ako je ono prvo, a to je više nego sigurno, između Drainca i ove gospođe postojala kakva ljubav, pesnik “vagabund” i “skitnica” sigurno je umeo toplo i žarko da ljubi, mora da je postojala iz ranijeg vremena, a više nego verovatno da je ona bila ona “draga Cica” kojoj Drainac posvećuje svoje stihove u “Banketu”…”. Na početku ove zbirke pesama nalazi se pesma bez naslova, umesto naziva pesme tu je posveta: “Tebi, draga Cico, ovaj penušavi okean lirike za jednu kap ljubavi iz Tvoga srca”, dok kraj pesme liči na nekakav testament u stihu.
Voleo je žene… onako do srži. Možda je jedino više žudeo za Parizom. Pariz mu je uvek bio na usnama i u srcu. Večito usamljen i pored velikog broja prijatelja, nosio je neku setu i tugu, zauvek tražeći svoju srodnu dušu. I nikada je nije našao. Možda je upravo ta gospođa bila njegova velika ljubav… Kako bilo, poslednje dane svog života je proveo u društvu prijatelja. Bolest ga je slomila i dok je ležao u Opste Drzavnoj Bolnici jedne aprilske noći zapisao je: “Izdržaću do Prvog maja, da umrem na radnički praznik. Oprostite mi što sam vas noćas uznemirio… Ja umirem za verom u krajnju pobedu dobra i naše oslobođenje.” Kako je zapisao, tako se i desilo… Umro je sutradan, na praznik rada, imao je samo 44 godine. Da, ali Rade je propljuvao krv prvi put jos 1921. godine što se vidi iz njegovih pesama u kojima on često govori o svojoj bolesti, o TBC-u.
Rade voleo je žene, ali su ga na večni počinak ispratile tek dve/tri prijateljice. Ona koju je voleo i koja je njega volela nije bila kraj njega. Sahranjen je onako kako je sam zahtevao:
“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
____________________“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!”
*= Mitrinović se nalazio u samom središtu tadašnje jugoslovenske revolucionarne omladine (sa galerijom likova – od Vladimira Čerine i Vladimira Gaćinovića, preko Pavla Bastajića, Mustafe Golubića i Gavrila Principa do Augustina Ujevića i Ive Andrića), koja se kretala u “Bermudskom” trouglu Zagreb–Sarajevo–Beograd.
Pozdrav od grka cenjenim Forumasima. Na "konku" (tur. terasi) nase stare bondrucare u PK , 1964.
Pozdrav svima ...