Осјек-Саборни храм успења пресвете Богородице2-1942 година...
Ево шта о самом рушењу храма од стране усташа пише наш члан Драгомир, 2008 године, на једном другом форуму:
Изглед храма у зиму 1941-42...
Сам крај рушења којe су обавили, по једном другом извору, похватани осјечки Срби и Јевреји... (Постоји још једна фотографија плаца потпуно срушеног храма али је графички лошег квалитета и без посебног значаја. Зато је овде ни не постављам.)
Осјек-Саборни храм успења пресвете Богородице3-Нови храм...
Пројекат новог храма...
Изглед 1979 године...
Иначе овај храм личи ко јаје јајету оном што је подигнут у исто време у Бирмингему у Великој Британији. Очигледно је да је оба зидао исти архитекта...
домовински рат 1991-95...
Ово је данашњи изглед храма од стране апсиде. Од старог храма остала је само барокна ограда...
Некада, до изградње католичке катедрале, највећи верски објекат у Осјеку данас је у сенци доњоградске католичке цркве, исте оне што беше приказана на првој старој разгледници...
Stvari vremenom nestaju ali duhovni zapisi vekova ne postaju sa vremenom ni najmanje oveštali. Njihovim dobijanjem na energiji nestaje vreme, „šansa“. Ti zapisi postoje razvremenjeni, a ne u stalnoj rekapitulaciji mladosti, podmlađivanju. Čak se odupiru, jer i mimo jezika su, i vremenolikim rečima, kao što ni u velikoj izložbi ćilima i šara (životu) ni najbolja vezilja ne biprepoznala svoj rad. Sadašnje doba je s istim onim obeležjima koja su bila iz davnina, bez gubitka na duhovnoj i moralnoj verodostojnosti. Savremeni primeri potvrđuju podvige iz onih, starijih vremena. Vreme preti da sve rastoči ali duhovne dobrodetelji nekako ga pobeđuju. Srbski narod ima jednu od najcenjenijih dobrodetelji – sposobnost trpljenja. Zato ustaje iz praha. Ovo postiđuje muževne strasnike i zaljubljenike u sebe i oni laćaju se poduhvata da se presazdaju u novog čoveka, da preobraze svoja srca. Zato su lekcije Svetog Save korisne svakom Srbinu. U stvari, one su univerzalne vrednosti.
***
Jedan od patrijaraha svetogorskog pustinjaštva, bio je i Sava Nemanjić. Po liniji duhovnog elitizma vladalaca, bio je sledbenik podvižničkog cara Nićifora Foke. Težio je drevnom, nepomućenom pravoslavlju, ispunjenom svetim žarom pred kojim se pomisli ponizuju a duh prebira. Od kako ga učiniše monahom, stekao je potpuno poverenje u Božji Promisao, razlikujući promisaone događaje isprepletane sa ljudskim mogućnostima. Usrđe, uz danonoćnu čemernu duhovnu bol (‘žalost’ ali satkanu od podstreka, krotkih poleta smirenja), bili su mu bliski jer po načinu života bio je pustinjak, voljno sastradavajući s iluzornim svetom – neprekidno isihastički prizivajući Poučitelja, Duha Svetog. Malo je znano da je Sava išao veoma lako odeven, a uvek bos, i leti i zimi. Iskušenja su menjala maske, imitacije ortografiju. Gnev potire duhovno sticanje. Sava opirao se svom gnevu i nestrpljenju – standardnim formama obmane što režu dušu kao stakleni opiljci, srča. Potiskivao je pomutnje pomisli koje kinje, želateljne sile potreba, omrznuvši svetska dokazivanja. Monaška duša, ranjena otuđenošću sklona je odmarajućim usamljenjima. Povlačio se i Sava od ljudi uzdižući mnoge unutrašnje vapaje Nebu, ni od koga znane. Prolazio je duhovna stanja nama neraspoznatljiva, do samo delimično. Uvideo je da ne postoji ništa tužno u marionetskom svetu osim po svom spoljašnjem izgledu a žalosti postaju neiskazane radosti ako se Bogu pokaže trpljenje. Gledao je svet kao izložbeni prostor mitarstva. Smučilo mu se da bude jâk. Cenio je zlobne i pakosne ili one podbadane vrlinama zatrovanim gordošću. Razgovarao je s njima krotko i smireno, čak s izvesnim uvažavanjem, ukazujući na ono dobro u njima. Jer oni su najbolji hirurzi koji najdublje zasecaju skalpelom u naše sebeljublje, a 'onaj' što se naizgled nevino igra “mačke i miša“ preti da nam pojede sve godine života. Čovek sâm preslikava stanje onih koje je, makar samo u sebi, osudio. Radost mu je predstavljalo neisticanje sopstvene ličnosti, oponašajući Božju skrivenost. Svakoga bi strpljivo saslušao s milujućom pažnjom uz unutrašnje pribiranje i radostan osmeh, kao unapred iščekujući reči što će mu ih uputiti. Odgovarao bi jasnim glasom, kao slavuj zvonki. Činio je dobročinstva sa smirenom pomišlju i udeliteljskom otmenošu a ne sa zadovoljstvom, imajući sladost u neprimetnosti truda, u nastojanju da to ne bude znano drugima. Jer jasno znao je da mu preti da postane samo duhovan i iskusan a ne i čovekoljubiv duhovnik ali, pri tom, ne trudeći se da prisiljava ikoga, ni budućnost ka ostvarenju. Da li mu se srdašce stegne od sažaljenja ili mu je samo „žao“?
Stremeći ka večnosti nije mogao biti neiskren. Inače, na svojim inkognito putovanjima Sava se izdavao za brodolomnika – što smo svi mi.Ali ipak nije mogao da ostane neistaknut. Osnovao je lavru, dizao manastire, prihvatilišta i bolnicu. Pristizali su mu darovi. Vršio je basnoslovne kupovine zemljišta. Po primeru Romejskom, trudio se jedino za mnogooprobani rod srbski; da usadi jedan sasvim nov osećaj rodoljubivog nacionalnog pripadanja, signaturu blagoslovenosti budućeg srbstva. Voleo je svoj narod religioznog duha bez sentimentalnih izliva, kenotičan ali većinom ravnodušan prema teološkoj propagandi, s očima tvoraca pobuna iz staroplemenskih vremena i opasnim smehom progonjenih utopijskom krivicom.
Monaštvo je želja za savršenstvom kroz pokajanje, bekstvo od prezauzetosti i mnogobrižnosti, da se ne pokaže monah nedosledan prema Bogu. Spavao je Sava, kao i otac mu još pre monašenja, na zemlji, samo na jednoj ovčijoj koži dovoljnoj za utehu, da bi obreo sladost Duha. Čuvši ovo, mi opravdano zapadamo u nevericu. A tu nevericu Sava voli jer svojim pohvalama uvredili bi smo ga. Samo je hteo Boga znamenja i čudesa, željan duhovnog traganja i težnji, začinjenih božanskom solju. Da, Boga znamenja i čudesa – samo Njega! Bog, suptilno aromatičan, taoc naš, čistim srcem i kristalnom pažnjom ucenjen. Rukopisna predanja iz starih kodeksa, tekstove raspoređene u stihovane pasuse Sava otkupljivao je – kako one dugačke, u više obrada, tako i sinaksare. Otkupljivao je žitija Svetih kao i kraće spise o njihovim dodatnim Čudima. Pisanija o borbenim otšelnicima (anahoretima), da se monahujući proslave bogatstvom siromaštva duha, kupovao je ne gledajući cenu.
Verovao je da je Bog sjedinjen s njim, prihvatajući pojam spoljašnjeg nepostojanja koje je u suštini ona Praznina što je punoća života u Hristu. Ona očišćujuća Praznina umnog neba, stvarni rejon srca, u kojoj iščekuješ Hrista. Upravo, nepokolebljivo čista pažnja, obasjaj spoznajnosti u mraku duše, svetilo Duha koje raseca polje čistote srca – žilišno osvetljenje istančane samobitnosti što, svo, svuda i u svemu prebiva u tvari i u sinovima svojim. Imao je pronicljivost u toj duboko usredotočenoj jasnoći pažnje, što i jeste opitovanje bodrog zrenja, nevarirajućeg trezvenja.Nadzirao se u budnosti prema svemu. Umrtvivši sebe svetu i njegovoj utehi, prenebregavajući materiju i odbacivši svetske nade, bio je pružena ruka iz večnosti. Blizu sebe osećamo pretke, čujemo im čak i korake, svetitelje-uzdanice što stražare po manastirima i kalendarima. A od svoga verovanja, od stalnog slavoslovlja, pravoslavni sveti zbilja pomalo obenave u dobrom smislu – oni stalno kao da praznuju. Bogoglasni Nemanjići stalno su sa nama, a još su sada i mlađi, srećniji i mnogomolitelji za nas nadute i gorde – zato su im mnoge molitve ostale uzaludne.
***
— 1219. Jahali su kroz puste krajeve, skoro lovišta. Nad veličanstvenom oporošću klisura plavetnost neba prelivala se kao golubiji vrat. Vizant je propao jer kada udobnost i gola građanska sigurnost postanu cilj života, onda on više ništa ne vredi. Životno obezbeđenje postaje građanski ideal, zamenjujući duhovnost tradicijom – a Bog neće ciljeve, on hoće razvoj. Nikejsko monaštvo, izbeglo iz Carigrada, ipak očuvalo je sigurnost, svetu sigurnost koja se stiče kada se zavoli Božija nesigurnost, ona obična neizvesnost u ishodima okolnosti. Jer slučajnost nije svojeglava. Monahujući nisu klonuli u duhovnoj samoradnji na sebi u skutu crkve, naprotiv. Održalo se merenje srcem po patericama – konačni sud laboratorije starčestva. Bili su poniženi ali nisu plakali zbog maskare dostojanstva koja bi ih umrljala. Vladao je Sv. Trojica, ni rastavljen ni stopljen, nego Jedan. Čuo se zov proroka, „obajani“ duhovni argo pravoslavne mistike. Nisu bili poželjni zapadni sholastičari sumnjičave revnosti, slâti iz krstaškog Carigrada, umesto razvigorom vere ispunjeni skepsom i visokoparnim pitanjima. Na dvoru [zarad kojeg Svetitelja se tako skupo odevaju?] Sava provodio je minimum vremena, onoliko koliko je zahtevala diplomatija, da se od patrijarha i cara izdejstvuje legitimitet autokefalnosti „srbske i pomorske“ arhiepiskopije. I pod tim teškim uslovima, primetio je da one koji su smireno upoznali sami sebe i njih tada drugi prepoznaju. Lako ih je Sava prepoznavao – po raspoloženju nežnog sjaja, lebdivog lunarnog miomira nadarenog pravoslavlja, jedne skoro sanjarske duhovne nepronicivosti. Po delateljnoj smirenosti – onoj što deluje i na daljinu. Bio im je potpuno poslušan, ali poslušan sa svetošću, tj. s trezvenim prenućem. Tada njihova blagodat pomaže rado. Smerno im je prilazio i sve započinjao nanovo, kao iskušenik kada postavlja nov duhovni početak, što nije predstavljalo nazadovanje kao i detinjstvo što nije traćenje vremena.
***
Sveti Sava pita: osećamo li da nešto uistinu želimo (naravno, nešto bestrasno, duhovno)? Pa, uglavnom – ne. Ali to je zato jerbo su tu sile prepredene i zle, i bića sa usavršenom mržnjom i ona prokleta navek i vo vjeki. Njihovom pomutnjom guši se očitost da su suzdržanje i mir veći od isterane pravde – kajanje i smirenje veći od poleta u podvizima, od zadovoljstva da budeš čuven i važan. Duh samopreuznošenja guši krotku tajinsku radost i dostojnu smelost nepomućene pažnje u kojoj milost vlada – ona se čak hvali nad sudom. Sv. Sava kaže: ustremi srce svoje da razgrneš gard privida i njegove diverzije nad nama. Drugi je zgrešio danas a ja ću sutra. Ali on će se pokajati a ja možda nikad. Mada sam ga video da greši, sebe osuđujem a onoga vidim ispravljenog – to je tipizirano svetosavlje. Hristos je strogo ukorio starešine sinagoga i verske velikodostojnike zbog rigidnih kultivacija i njih su pretekle bludnice, carinici, drumski razbojnici i poreznici osetljivog srca, mada nehramskog. Taj duh, „nadgvirivan“ prodornim Okom, postaje danas vidljiv jer srbska se glava ponovo diže i duša ne odstupa. Čini se da bi ovo mogla biti poruka Svetog Save†.
Славонски Брод-Храм светог мученика Георгија-1801-1941-1990-92
Старе разгледнице...
Грчко-источна црква...
Пред рат 1941...
Ево шта је остало на месту старог храма...
Нови истоимени храм, подигнут 1990 и који је до домовинског рата остао недовршен, налазио се 50-так метара даље у истој тој улици, која се више није звала улицом Вука Караџића...
Славонски Брод-Храм светог мученика Георгија-1801-1941-1990-92
Dragi Francuz, cestitam vam na celokupnoj seriji fotografija nasih unizenih crkava. Nije stvar za uzivanje vec bolna. Ucinili ste znacajno delo i ono sigurno zasluzuje da se nadje kao publikacija. Kao istina, ne kao optuzba. Srdacan pozdrav ...
Nedugo zatim, u Kraljevu će biti streljano blizu 3.000 ljudi.
Прерадовићев трг у Загребу...
Pozdrav svima ...
Петар Прерадовић био је пре свега један велики човек...
Његов гроб на загребачком Мирогоју...
Ово је једина стара разгледница Осјека коју сам нашао а да се на њој види првобитни храм...
Из историје Срба на овим просторима...
Историја првобитног храма...
Изглед храма пред Други светски рат...
И његовог изузетног иконостаса који више не постоји...
Ево шта о самом рушењу храма од стране усташа пише наш члан Драгомир, 2008 године, на једном другом форуму:
Изглед храма у зиму 1941-42...
Сам крај рушења којe су обавили, по једном другом извору, похватани осјечки Срби и Јевреји... (Постоји још једна фотографија плаца потпуно срушеног храма али је графички лошег квалитета и без посебног значаја. Зато је овде ни не постављам.)
Пројекат новог храма...
Изглед 1979 године...
Иначе овај храм личи ко јаје јајету оном што је подигнут у исто време у Бирмингему у Великој Британији. Очигледно је да је оба зидао исти архитекта...
домовински рат 1991-95...
Ово је данашњи изглед храма од стране апсиде. Од старог храма остала је само барокна ограда...
Некада, до изградње католичке катедрале, највећи верски објекат у Осјеку данас је у сенци доњоградске католичке цркве, исте оне што беше приказана на првој старој разгледници...
O sledećim fabrikama se malo zna:
„Позлатарска фабрика Браће Фрајгл” из Београда, 1889.
„Фабрика барута Дутенхофер” из Хамбурга, и
„Фабрика барута Лудвиг” из Будимпеште
„Фабрика дрвенарије Аврама Озеровића” из Београда
„Фабрика електричних батерија Стевана Живковића” из Београда, 1904.
„Фабрика за израду жице и других металних предмета Димитрија Ћирковића и Другова” из Београда, 1906. итд.
„Фабрика за израду метала Димитријевић Петровић”, 1893.
„Фабрика за израду хартије Живка Барловца” из Београда, 1906.
„Фабрика за израду, продају и увоз карата за играње” Мирослава Даутовића из Београда, „Предузеће за прераду коже Браће Стаменковић” из Београда, 1886.
„Фабрика за одмотавање свиле и производњу семена Симоновића”, 1902.
„Фабрика за прераду меса А. Весара” з Ниша, 1900.
„Фабрика за прераду сирових црева Нет Шнајдер”, из Београда 1903.
„Фабрика запушача Арсе Илића.
„Фабрика запушача Добросава Атанацковића” из Београда 1906.
„Фабрика зејтина Ахмета Али-Сулејмановића” из Пирота.
„Фабрика кеса Браће Станковић” из Ниша, 1906.
„Фабрика кеса од хартије Мирослава Велчића” из Ниша, 1906.
„Фабрика коже Јована Аћимовића” из Ужица.
„Фабрика кравата Браће Алво Бату” из Београда 1894.
„Фабрика ликера и шампањца Словенске банке” изгубила је дозволу 1908. године.
„Фабрика мастила Бошка Ђорђевића” из Београда.
„Фабрика мушких и женских филцованих шешира М. Кламаха и С. Антића” из Београда 1904.
„Фабрика порцелана и лончарске робе Лазара Андрејевића” из Београда.
„Фабрика сапуна Војислава Марића” из Београда, 1906.
„Фабрика сапуна Цветка Савића” из Београда, 1903.
„Фабрика столица Марка Поповића” из Београда.
„Фабрика хартије Јосифа Шлосмана” из Београда, 1906.
„Фабрика четки и метала Боже Драгијевића” из Београда, 1906.
„Фабрика шећера А. Клодовски” из Београда
„Фабрика школских учила Глише Андрејевића и Комп.” из Београда, 1906.
„Фабрика шпиритуса фон Пилса” из Параћина, 1908.
„Фабрика шрафова Алдера Касабе” из Београда.
„Фабрика бездимног барута Хартмана и Одерхафмајера” из Немачке, 1902.
„Фабрика воденичних камена у селу Дубона” Редлина, Мелота и Оренштајна.
„Фабрика гаса и осветљења Луја Рупшића” из Ниша, 1887.
„Фабрика за израду хартије Мите Карабиберовића” из 1883.
„Фабрика за клање стоке и прераду меса В. Кланингера” из Немачке 1887.
„Фабрика за клање стоке и прераду меса” Лудвига Бела из Немачке.
„Фабрика за печење цигли Д. Стојановића” из Пожаревца.
„Фабрика за прераду кудеље и лана Димитрија Куманудија” 1885.
„Фабрика за прераду ликера и ракије Лазара Андрејевића” из Београда 1887.
„Фабрика за производњу зејтина” 1887. године.
„Фабрика за производњу кудеље и лана М. Богићевића и Артура Кевелина” из Београда,.
„Фабрика сандука Димитрија Гајића” из Београда 1883.
„Фабрика цигала и црепа Живојина Димитријевића” из Неготина 1885.
„Фабрика за израду анилинских и земљаних боја Симе Обрадовића” из Београда.
„Фабрика за ситњење дрвета и израду целулозних влакана Голцнер Грина у Београду”
„Фабрика керамике и грнчарије Анте Алексића” из Београда одбијен је 1883.
„Фабрика ужарије од конопља Томић-Тодоровић и Комп.” из Лесковца.
„Фабрика хартије Х. Филнер” из Шлезије.
„Фабричка радионица уметничког цвећа М. Штајнра” из Београда 1888.
„Завод белог рубља Станоја Живановића” из Београда, 1904.
„Кланица за клање стоке и прераду меса” у Радујевцу Жила Луфтија из Париза, 1901.
[Deževa, 1169 – Trnovo, 1235 – Vračar, 1594]
... ka Nikeji i Srbskoj arhiepiskopiji
Stvari vremenom nestaju ali duhovni zapisi vekova ne postaju sa vremenom ni najmanje oveštali. Njihovim dobijanjem na energiji nestaje vreme, „šansa“. Ti zapisi postoje razvremenjeni, a ne u stalnoj rekapitulaciji mladosti, podmlađivanju. Čak se odupiru, jer i mimo jezika su, i vremenolikim rečima, kao što ni u velikoj izložbi ćilima i šara (životu) ni najbolja vezilja ne bi prepoznala svoj rad. Sadašnje doba je s istim onim obeležjima koja su bila iz davnina, bez gubitka na duhovnoj i moralnoj verodostojnosti. Savremeni primeri potvrđuju podvige iz onih, starijih vremena. Vreme preti da sve rastoči ali duhovne dobrodetelji nekako ga pobeđuju. Srbski narod ima jednu od najcenjenijih dobrodetelji – sposobnost trpljenja. Zato ustaje iz praha. Ovo postiđuje muževne strasnike i zaljubljenike u sebe i oni laćaju se poduhvata da se presazdaju u novog čoveka, da preobraze svoja srca. Zato su lekcije Svetog Save korisne svakom Srbinu. U stvari, one su univerzalne vrednosti.
* * *
Jedan od patrijaraha svetogorskog pustinjaštva, bio je i Sava Nemanjić. Po liniji duhovnog elitizma vladalaca, bio je sledbenik podvižničkog cara Nićifora Foke. Težio je drevnom, nepomućenom pravoslavlju, ispunjenom svetim žarom pred kojim se pomisli ponizuju a duh prebira. Od kako ga učiniše monahom, stekao je potpuno poverenje u Božji Promisao, razlikujući promisaone događaje isprepletane sa ljudskim mogućnostima. Usrđe, uz danonoćnu čemernu duhovnu bol (‘žalost’ ali satkanu od podstreka, krotkih poleta smirenja), bili su mu bliski jer po načinu života bio je pustinjak, voljno sastradavajući s iluzornim svetom – neprekidno isihastički prizivajući Poučitelja, Duha Svetog. Malo je znano da je Sava išao veoma lako odeven, a uvek bos, i leti i zimi. Iskušenja su menjala maske, imitacije ortografiju. Gnev potire duhovno sticanje. Sava opirao se svom gnevu i nestrpljenju – standardnim formama obmane što režu dušu kao stakleni opiljci, srča. Potiskivao je pomutnje pomisli koje kinje, želateljne sile potreba, omrznuvši svetska dokazivanja. Monaška duša, ranjena otuđenošću sklona je odmarajućim usamljenjima. Povlačio se i Sava od ljudi uzdižući mnoge unutrašnje vapaje Nebu, ni od koga znane. Prolazio je duhovna stanja nama neraspoznatljiva, do samo delimično. Uvideo je da ne postoji ništa tužno u marionetskom svetu osim po svom spoljašnjem izgledu a žalosti postaju neiskazane radosti ako se Bogu pokaže trpljenje. Gledao je svet kao izložbeni prostor mitarstva. Smučilo mu se da bude jâk. Cenio je zlobne i pakosne ili one podbadane vrlinama zatrovanim gordošću. Razgovarao je s njima krotko i smireno, čak s izvesnim uvažavanjem, ukazujući na ono dobro u njima. Jer oni su najbolji hirurzi koji najdublje zasecaju skalpelom u naše sebeljublje, a 'onaj' što se naizgled nevino igra “mačke i miša“ preti da nam pojede sve godine života. Čovek sâm preslikava stanje onih koje je, makar samo u sebi, osudio. Radost mu je predstavljalo neisticanje sopstvene ličnosti, oponašajući Božju skrivenost. Svakoga bi strpljivo saslušao s milujućom pažnjom uz unutrašnje pribiranje i radostan osmeh, kao unapred iščekujući reči što će mu ih uputiti. Odgovarao bi jasnim glasom, kao slavuj zvonki. Činio je dobročinstva sa smirenom pomišlju i udeliteljskom otmenošu a ne sa zadovoljstvom, imajući sladost u neprimetnosti truda, u nastojanju da to ne bude znano drugima. Jer jasno znao je da mu preti da postane samo duhovan i iskusan a ne i čovekoljubiv duhovnik ali, pri tom, ne trudeći se da prisiljava ikoga, ni budućnost ka ostvarenju. Da li mu se srdašce stegne od sažaljenja ili mu je samo „žao“?
Stremeći ka večnosti nije mogao biti neiskren. Inače, na svojim inkognito putovanjima Sava se izdavao za brodolomnika – što smo svi mi. Ali ipak nije mogao da ostane neistaknut. Osnovao je lavru, dizao manastire, prihvatilišta i bolnicu. Pristizali su mu darovi. Vršio je basnoslovne kupovine zemljišta. Po primeru Romejskom, trudio se jedino za mnogooprobani rod srbski; da usadi jedan sasvim nov osećaj rodoljubivog nacionalnog pripadanja, signaturu blagoslovenosti budućeg srbstva. Voleo je svoj narod religioznog duha bez sentimentalnih izliva, kenotičan ali većinom ravnodušan prema teološkoj propagandi, s očima tvoraca pobuna iz staroplemenskih vremena i opasnim smehom progonjenih utopijskom krivicom.
Monaštvo je želja za savršenstvom kroz pokajanje, bekstvo od prezauzetosti i mnogobrižnosti, da se ne pokaže monah nedosledan prema Bogu. Spavao je Sava, kao i otac mu još pre monašenja, na zemlji, samo na jednoj ovčijoj koži dovoljnoj za utehu, da bi obreo sladost Duha. Čuvši ovo, mi opravdano zapadamo u nevericu. A tu nevericu Sava voli jer svojim pohvalama uvredili bi smo ga. Samo je hteo Boga znamenja i čudesa, željan duhovnog traganja i težnji, začinjenih božanskom solju. Da, Boga znamenja i čudesa – samo Njega! Bog, suptilno aromatičan, taoc naš, čistim srcem i kristalnom pažnjom ucenjen. Rukopisna predanja iz starih kodeksa, tekstove raspoređene u stihovane pasuse Sava otkupljivao je – kako one dugačke, u više obrada, tako i sinaksare. Otkupljivao je žitija Svetih kao i kraće spise o njihovim dodatnim Čudima. Pisanija o borbenim otšelnicima (anahoretima), da se monahujući proslave bogatstvom siromaštva duha, kupovao je ne gledajući cenu.
Verovao je da je Bog sjedinjen s njim, prihvatajući pojam spoljašnjeg nepostojanja koje je u suštini ona Praznina što je punoća života u Hristu. Ona očišćujuća Praznina umnog neba, stvarni rejon srca, u kojoj iščekuješ Hrista. Upravo, nepokolebljivo čista pažnja, obasjaj spoznajnosti u mraku duše, svetilo Duha koje raseca polje čistote srca – žilišno osvetljenje istančane samobitnosti što, svo, svuda i u svemu prebiva u tvari i u sinovima svojim. Imao je pronicljivost u toj duboko usredotočenoj jasnoći pažnje, što i jeste opitovanje bodrog zrenja, nevarirajućeg trezvenja. Nadzirao se u budnosti prema svemu. Umrtvivši sebe svetu i njegovoj utehi, prenebregavajući materiju i odbacivši svetske nade, bio je pružena ruka iz večnosti. Blizu sebe osećamo pretke, čujemo im čak i korake, svetitelje-uzdanice što stražare po manastirima i kalendarima. A od svoga verovanja, od stalnog slavoslovlja, pravoslavni sveti zbilja pomalo obenave u dobrom smislu – oni stalno kao da praznuju. Bogoglasni Nemanjići stalno su sa nama, a još su sada i mlađi, srećniji i mnogomolitelji za nas nadute i gorde – zato su im mnoge molitve ostale uzaludne.
* * *
— 1219. Jahali su kroz puste krajeve, skoro lovišta. Nad veličanstvenom oporošću klisura plavetnost neba prelivala se kao golubiji vrat. Vizant je propao jer kada udobnost i gola građanska sigurnost postanu cilj života, onda on više ništa ne vredi. Životno obezbeđenje postaje građanski ideal, zamenjujući duhovnost tradicijom – a Bog neće ciljeve, on hoće razvoj. Nikejsko monaštvo, izbeglo iz Carigrada, ipak očuvalo je sigurnost, svetu sigurnost koja se stiče kada se zavoli Božija nesigurnost, ona obična neizvesnost u ishodima okolnosti. Jer slučajnost nije svojeglava. Monahujući nisu klonuli u duhovnoj samoradnji na sebi u skutu crkve, naprotiv. Održalo se merenje srcem po patericama – konačni sud laboratorije starčestva. Bili su poniženi ali nisu plakali zbog maskare dostojanstva koja bi ih umrljala. Vladao je Sv. Trojica, ni rastavljen ni stopljen, nego Jedan. Čuo se zov proroka, „obajani“ duhovni argo pravoslavne mistike. Nisu bili poželjni zapadni sholastičari sumnjičave revnosti, slâti iz krstaškog Carigrada, umesto razvigorom vere ispunjeni skepsom i visokoparnim pitanjima. Na dvoru [zarad kojeg Svetitelja se tako skupo odevaju?] Sava provodio je minimum vremena, onoliko koliko je zahtevala diplomatija, da se od patrijarha i cara izdejstvuje legitimitet autokefalnosti „srbske i pomorske“ arhiepiskopije. I pod tim teškim uslovima, primetio je da one koji su smireno upoznali sami sebe i njih tada drugi prepoznaju. Lako ih je Sava prepoznavao – po raspoloženju nežnog sjaja, lebdivog lunarnog miomira nadarenog pravoslavlja, jedne skoro sanjarske duhovne nepronicivosti. Po delateljnoj smirenosti – onoj što deluje i na daljinu. Bio im je potpuno poslušan, ali poslušan sa svetošću, tj. s trezvenim prenućem. Tada njihova blagodat pomaže rado. Smerno im je prilazio i sve započinjao nanovo, kao iskušenik kada postavlja nov duhovni početak, što nije predstavljalo nazadovanje kao i detinjstvo što nije traćenje vremena.
* * *
Sveti Sava pita: osećamo li da nešto uistinu želimo (naravno, nešto bestrasno, duhovno)? Pa, uglavnom – ne. Ali to je zato jerbo su tu sile prepredene i zle, i bića sa usavršenom mržnjom i ona prokleta navek i vo vjeki. Njihovom pomutnjom guši se očitost da su suzdržanje i mir veći od isterane pravde – kajanje i smirenje veći od poleta u podvizima, od zadovoljstva da budeš čuven i važan. Duh samopreuznošenja guši krotku tajinsku radost i dostojnu smelost nepomućene pažnje u kojoj milost vlada – ona se čak hvali nad sudom. Sv. Sava kaže: ustremi srce svoje da razgrneš gard privida i njegove diverzije nad nama. Drugi je zgrešio danas a ja ću sutra. Ali on će se pokajati a ja možda nikad. Mada sam ga video da greši, sebe osuđujem a onoga vidim ispravljenog – to je tipizirano svetosavlje. Hristos je strogo ukorio starešine sinagoga i verske velikodostojnike zbog rigidnih kultivacija i njih su pretekle bludnice, carinici, drumski razbojnici i poreznici osetljivog srca, mada nehramskog. Taj duh, „nadgvirivan“ prodornim Okom, postaje danas vidljiv jer srbska se glava ponovo diže i duša ne odstupa. Čini se da bi ovo mogla biti poruka Svetog Save†.
Старе разгледнице...
Грчко-источна црква...
Пред рат 1941...
Ево шта је остало на месту старог храма...
Нови истоимени храм, подигнут 1990 и који је до домовинског рата остао недовршен, налазио се 50-так метара даље у истој тој улици, која се више није звала улицом Вука Караџића...
Ни њега више нема...