U sve širim krugovima vremena, stare fotografije popularišu prošlo a još više ono njih. Vraćajući nas natraške, starimo li u prisećanju? Jer mi starimo za želje a ne starimo i za vreme. Prošlo vreme više se ne računa, ali ne mora značiti i da je izgubljeno – postoji i veresija, tj. ako je pre perioda dangubljenja učinjeno nešto vredno. Gubitkom ovih fotki i njihovi akteri izgubili bi deo sebe, mada ih odavno nema, na neki spiritistički način. Forum eliminiše kalendarski konflikt i spaja pokidanu vezu, vremensku impedancu (voltaža/struja) današnjih pokolenja sa prošlim evokativnim fotkama koje ne podležu uzrastu – pogotovu što Foruma ne zauzima stav naslednika već stav pretka. Vreme je u osnovi pročišćeno Svetlo. Zato izgleda kao da je Ono zatajilo vreme. Sledstveno, stare fotke produžavaju zaustavljene pokrete kao dugi tuneli protok vremena. Kao što i magija kripti poništava pojam trajanja i utisak skorosti. Prostorne razdaljine se optogenetski ušivaju za vreme, istežući prostor kao lance hronometra. Osećaju se otisci očiju na površini viđenog, posebno po najrazličitije pražnjenim ili širenim prostorima. Spokojna kopnena prostranstva tapetirana odsutnošću ipak nameću svoju metriku stožerima prihvaćenih normi. Poznato je da i najmanje podrobnosti – zrnca, pesak, travke – znaju ukus večnosti što uviđamo bliskijem druženjem sa njima. Čak i kada si u parku imaš osećaj kao da si kod kuće. Tako je i kada gledaš novopronađene stare fotografije, kao poruke u boci s arhipelaga fotki. One su slične novorođenom detetu koje je nalik na čitav univerzum.
Nad glavom lebde pantomimični oblaci kao aerosaonice ili baražni baloni nad gradom. Tiha zora je nad Palestinom. Sunce se pomalja kao divni izviđač. Akra — daleki vojni grad pod suverenitetom katoličke alijanse. Od krstaške Akre, gde je Sava oformio manastirsko utočiste za srpske hodočasnike, ka Nikeji leže ključevi prometnih distanci Levanta. Jeruislam /pardon, Jerusalim/ bio je u rukama Saladinovih sinova, vršnjaka i prinčevskih parnjaka Save Nemanjića. Od Saladinove smrti proteklo je nekoliko desetleća i ofanzivni ratovi saracenskih plemenskih grupa nisu više bili retki. To nisu bili buntovnici već hulje. Ali Savu i njegove pratioce Gospod je čuvao i “ničto že zloe kosnetsja ih”. Akra, nekada saracenski garnizon i luka, bejaše čarobno ukrašena, skoro opevana kao i Ahilov štit u “Ilijadi”, kao elegija iz progonjene prošlosti. Ali na kraju, iako u gustišu moćnih epiteta, biće to ironija privremene glazure, paragon gesla večnosti i ledenog narcizma estetike. Bila je u toku velika nuklearna sezona, mada iza leđa energije. Sa osunčanih duhovnih pansiona Akre osećao se kâd plemenitih zamisli. Nove bezkupolne bazilike drevnih arhitektonskih profila, kao poletne himne kinetike konfiguracija, skladno su bile složene u pogledu odnosa sa večnim istinama i kao potčinjene dubini teologije. Sjâj je zastupao lepotu. Svetlo koje se reflektovalo sa fasada izgledalo je kao isijavano. Bilo je hodočasnika za Jerusalim, mnogo Rusa i Bugara. Svuda prosjaci s licem uoči plača. Harale su i neznane bolesti. Mnogi su umirali po etapama. Oni zdravi, razumeli su da umirući treba da se pripremi za smrt. Da je potrebno pričestiti ga Svetim Tajnama. Ali kako to već biva kod onih koji nisu duboko u veri, inače veoma duševnih ali ne i duhovnih, bojali su se da ne uplaše umiruće. Ništa im nisu govorili dok su ovi kopneli iz dana u dan i najednom, umirali. Sve je bilo nalik sumračnim sobama Niša krajem 1915. A na ekranu (pozadini) sveta, projektivana dubina igrala se s perspektivama utisaka kao i beskrajna samosvest kolektiva društvenim pravilima.
Okolo, svuda različiti jezici, gestovi naracije i argumenata, kao šare iz prepisa mustri i vezova koje postoje i u formi kazivanja, u auditivnosti frazeologizama izvikivanih uputstava, aleatornih doziva, u intuitivnosti instalacija metafora. Tu su i mlade socijabilne (druževne) reči u nastupu ka mnogim značenjima ili nerođene glose još neozvučenih značenja koje već potiskuju one vestigijalne, kao što i neke knjige čine nepotrebnim neke druge knjige. Reči još bez uosećavanja, nedostupne epigramu, nepoznate gramatikalnom idiomu. Kao slučajnosti nesigurne u sebe ali gladne identiteta. Fonetski još netačne ali u duhu jezika, one se pneumatično šire kao što i impuls prostora staje u neprevodivu muziku jezika ili sonet. Osećala se šamanistička snaga i moć koju u sebi kriju reči čak i stavljene u službu fantomske logoreje (ili grafomanije), u ehoe prozivki.
Usput, po drevnim vrtačama bilo je bajača, devstvenih pustinjaka, dostovernih monaha, onih ludih po preimućstvu uboštva duše, čudaka Hrista radi. Bilo je spekulativnih filosofa uhvaćenih u sopstvene manirizme žargona filologa, sa hagiografskim driblinzima duha, sinkretičkim aluzijama i falšivim finesama smernica razmatranja. Velika samoprevara. Njihovi nekogentni sistemi bili su bez strože recepture. Ti filosofi izazivali su Savu. A to je u stvari bio njegov unutarnji neprijatelj u formi akademskih ličnosti prožetih otrovom eruditske zlobe jer je sve bilo na magični način demonizovano. Pretskazanja i sujeverja objašjavana su pojavom meteorita.
U tajinske časove malahitnih rasvita Sava bi se upućivao srbskoj crkvi u Akri. Nad jedva ocrtanim materijalnim profilima – visoko i još višlje, poiznad – sjale su sredozemne zvezde. Blažena “prečica” bila mu je sâma duhovna vlast ličnosti - ganutost smirenoumljem s motrenjem ka unutra, ka unutrašnjoj srdačnoj kapelici. Savino duboko ćutanje bila je duboka molitva ― prenuće, buđenje koje ga je iščupavalo iz stanja materijalne zavisnosti, štitilo od talasa nanošenih želja i pomisli, grešnih poziva, od meteža plahih i olakih nagnuća koji ga muče umom pri površini a u dubini ih nema. Znao je da je sve to umetnuto “sa strane” suflerom pomisli, jer maštanje, pravo maštanje, nema nikakve veze sa željama. Težio je punoti sopstvene molitve (obazrivom uvidu, duhovnoj taktičnosti, tihoj razložnost srca bez namišljaja, namera, poticaja opreza) a ne službenoj molitvi po saglasnosti. A opsena gledala ga je u ogledalu dok je stavljala šminku da ne bi prepoznao njene ‘sentimente’, moralni iluzionizam, njen svet ‘vrednosti’.
Sava bio je uzvišena pojava. Govorio je nelažnim rećima, monaški, bez dizanja i spuštanja glasa i bez naglašavanja reči, skoro sve jednom notom kao autistični bolesnik. Ali osećala se svetlost esencijalnosti utkana u gramatičku vezu između njegovih reči punih krotkih obzira koje daju utisak jedne punije slavnosti i ugađaju duši. Reči su mu bile srcu jasne i prirodne ali koje razumu ostaju nejasne kao irmosi i kondaci. Njegova izolacija prodirala je u sadašnjost i monaška stereotipija bila mu je udružena sa zapanjujućom originalnošću. Po nekada, mrmljao bi, kao da je šaputao vozglase ili Isusovu molitvu, blistavom tamom uvida postajući slobodan za čuda. Pogružen u krotost svoju, Sava je tihovao, ispunjavao telo i udove tišinom – pretvarao ih čak u tišinu jerbo je sve spoljno mrzeo kao beščasno. Bio je potporanj što učvrsti Srbstvo.
Gostovao je kod bogatog ali nenadmenog sirijskog hrišćanina i video da bogatstvo nije greh (a ni siromaštvo vrlina). Reče mu ovaj: život se čudesno poigrava sa čovekom ukoliko on želi da sebe usavrši. A Sava mu je odgovarao srbskim pojmovima, prebojenim novoizumljenim srbskim rodoljubljem [osnovnim Savinim legatom] koje ukida tuđinstva. Imao je ponašanje izaslanih. Crkve koje će Nemanjići kupiti u Svetoj zemlji predikonizovale su budućnost Srbstva. U njima se služilo starinski, blagosiljajući Trojstvo Boga s pažljivim strahom i umrtvljujući staro “sebstvo”, starog čoveka.
—“ … a od satane odričeš li se?” (tj. od sebe sâmog gordošću ispunjenog).
Pritvorne individualnosti visokosrdnih i nadmenošću posednutih krstaških redovnika, preteće ljubaznih kao siljenih na dobrotu, jačale su svojim uniformama kadencu strukture. Bili su praćeni gorljivim ezoterijskim bezvernicima iluminističkog grejanja s infamnim kompleksima Zapada. I kako je milost postajala sve nedokučivija, fikcija njihovog milosrđa bila je sve ubedljivija. Nisu ni čuli za pojam moralnog jemstva. Arogantno odzvanja reč ljubav, mišićava kao ženski bilderi. U osnovi te ljubavi krila se ljubav prema samom sebi (a u isto vreme i mržnja prema samom sebi, ona koja siše srce). Po negde, osetili bi se mirisi bojnih polja što se još kriju po kasapnicama. U kikama matice, po trošarini Akre, dominira žurni pustolovni hod Hristovih vitezova raznih redova, njihov živi, izazovni govor. Vladao je princip majoriteta a ne relacije, bez funkcionalnog obuhvata, gneveći apeiron. Pod lakim velovima, projahivale su ucveljene udovice i mlade afrodizijačke plemkinje kojima ni rimske pape nisu nalazile manu.
Jurodivi pustinjaci Istočne crkve bili su prezirani od zapadnjaka. U stvari, oni su ih se plašili pa su im zato bili nepodnosivo dosadni. Ali toj očišćujućoj poruzi, čak i nasilju, jurodivi su i težili. Istočni, zračili su izvanprostornom radošću uznesenosti do samosagledavanja, koju je nosilo ovo Svetlo. Svetlo iz svih kalupa, a neukalupljivo. Svetlo, prečišćenih blještaja, neizrecivo prosejano, – solilo vekova. Oni bi Njime žacnuli kainovska srca tih samoljubivih ljudi – jer “onaj” svet je moral. Svetlo je bilo tako blago da nije moglo biti poraženo – suptilni mir što homeopatski leči bojazni, strepnje usled neobaveštenosti. Istina o Njemu i sâma bila je svetla, pogotovu za one koji istinu mrze. Jeresi, jarosno usrđe, elegantni skepticizmi i ateističke struje ostavljaju tu istinu pod porugom i tako su se sâmi sebi narugali. A ta istina puna dejstva gotovo da je iznuđivala uverenost. Tražili su Boga vizuelno – nisu tražili u srcu, zaumno.
Sava je razumeo da su blagoobrazni pustinjaci samo naizgled ugodnici suznih molitava, a u stvari neprekidno se trezve u sozercanju oštroumne pažnje. Osećao je da su bolji od njega i zavideo im je blistavom zavišću. Belosnežne grlice sletale su na glavu i ramena tih lutalica pseudonimujući Duh – projava poslanja. Oko njih bilo je neprestano polje visokog moralnog elana i vladala aura nemuštog vrlinoslovlja, neizrecivog profetskog diskursa. Duboka misao sâma prikriva se, jer njene reči ne primaju lako smrtni ljudi. Reči pod naponom života, čak besmrtnosti – jedino svetima čujne dok se još ne razlegnu. Sava je odavao strahopoštovanje tim uzdržljivim orlovima duha, pokoravajući im se usrdno i likujući u duši. Jer pažnjom učinjenom proroku, zna se, prima se deo njegovog udela. Poukom govorili su mimetskim kozjim stazama umu, a nadahnućem srcu. Šestim nadčulom vere lako su predrugojačivali stvarnost.
Slušajući puno o bitkama kralja Ričarda i Saladina, Sava je, neopterećen anterogradnom amnezijom, video u projekciji stereorame bitku na Kosovu i pre nego što se zbila ili pošto se odigrala – što je alternativno ali ravnoznačno. Evolventa istorije često anahrono rekapitulira savremenost jerbo vreme stoji ako ga ispravno imenuješ. Sava je voleo niščetu odrpanih pustinjskih inoka, tih izbirljivih pčela, samopregornih čuvara pravovernosti. Kako je samo želeo da im se pridruži! A možda i nije voleo njih već njihov ljubazni stav prema njemu. Čak primetio je da postaje sujetan zbog njihovog dobrog raspoloženja prema njemu i otresao se tog nezemnog oholjenja “da bi az ne prevoznosilsja”. Ipak, nije se ulagivao praveći se da im je poslušan, da ih odveć ceni. Razlikovao je tašteslavlje, samozadovoljno uslađivanje od umiljenja. Neki, njemu sasvim nepoznati, oslovljavali bi ga monaškim imenom …” Sabbas, Sabbas! “… mada ga pre toga nikada nisu videli. A neki spileoti molčalnici mu pedagoški pripretiše. Upozorenje? Jeste. Uvek da ima odvažno pouzdanje uz nemalodušnost u bolnim udesima. Da usvoji tananost, ne poništavanja neprebrodivih pečali (što je nemoguće), već njihovog preobražavanja, koristeći se ponižavanjem sebe kao čoveka i na taj način postajući istinitiji – bez prljavih pomisli samopoštovanja koje potkradaju visokoumljem. Ti pustinjski bogoizabranici tuđi za vidljivo, zadobijali su skupoceno vreme za buduće naslednike (a jedino skupoceno vreme je ono oskudoljublja, samoodricanja). Vreme ambiguitetnog osmehivanja u sebi zbog pobede nad sobom. Bili su sopstveni gospodari, žrtvujući sve radi razbuktavanja svoje istinske prirode koja teži neuporedivo višim ciljevima od pokućarstva svakidašnjice. “Dođoh da bacim oganj na zemlju [čitaj, srca] i šta bih drugo želeo do da se zapali!” Požar životom podmetnut. Jer čistom srcu svejedno je peva li il’ mre. Srce Savino bilo je rasplamsano lučom aksiomatike i poretka prakse Istočne crkve – one u carstvu nerukotvorenog Svetla Koje u tebi otkriva snagu, daje silu protiv žalošćenja i ispravnu čežnju za spokojem srca. Voleo je pesnički oblikovane edikte i sâmu strofičnu suštinu kanona Romejske crkve, slovenskom srcu istolike. Voleo je prevlast intonacija epistolarnog pojanja, kao osvetljenja potopljena bučnom vodom. Voleo je mističku agonalnost euharistije, veličanje proviđenja, službe koje kao da vrše nematerjalni arhijereji i anđeli svetla, činivši pri tom kao da ih sanjate. U umetnosti i crkvenim službama video je sublimaciju sušte inteligencije a u nauci (tada isključivo arapskoj) inteligencija je posredno manifestovana, emanirajući kontigentnost između sebe i prirode.
Upoznao je mnogo pravednih i dobrih ljudi, divnih hodočasnika, trgovaca, zapadnih sholastičara ali za njega nisu bili spasonosni. Bili su prazni u tvrdnjama osećaja. Zatupivši svoj um da ne vidi Svetlo, postaše mudri u samoobmani ukolotečenosti, u laži. A tamo gde sutra ne postoji, gde vlada slobodarski egzibicionizam i ambiciozno slavodobiće, javlja se moralisanje i, zatim – sunovrat. Od svoje zaista iskrene dobrote pravili su sopstvenu religiju koja im je zamenjivala Boga – moleći se slici svoje slike sebe samih. Imali su nesamostalna lica i ophođenje s puno otmenih jezičkih figura ubacujući i vešta čuđenja. Samo te poučavaju, a ne osvećuju te! Nije to baš isto, jer slobodnom – sloboda a spasenom – večnost. I taj plač gorki, sirotski, silni vapaji ucveljenih koji su prizivali Boga, u stvari nisu prizivali Boga već su se sami sobom zanimali. Zanimali su se svojim bolom, strastima, kojima su zasenjivale Boga suzama egoizma koji je počeo da puca. A Sava je hteo da osvaja ne zemlju nego nebo. Nije ih osuđivao, kao da je malo slabosti. Bili su umni invalidi. On se ogledao poređenjem s boljima u zrenju samog sebe. Gledajući okom duha, shvatao je da je on sâm kriv za krivice drugih – jer još nije imao hrabrosti da ceni grešnika ne prezirući ga. Još uvek ga nije bolelo srce za onim koji je zgrešio i hvatao je sebe u ustanovljavanju da je ovaj učinio to i to vredno smrtne kazne. E, zato ti Savo snosiš njegovu krivicu! A sva je tajna: svesno saučešće srcem, odnos molitveno-ljubavan sa iskreno ‘zinutim ustima’. A ne sibaritstvo, licemerjem prožeto znanje. Da, borio se on iz sve snage, ali još s lukavstvom, lopovski (bez prave sile napora), još u jedinstvu podle korozivne lucidnosti i bezmerne umišljenosti što može u trenu da zbriše zlo sveta u svom srcu, svu sujetu njegove slave. Svuda je video užasavajuću privremenost, strašnu periodičnost. Ljudi su izgledali neopravdano površni i ravnodušni; s apsurdnom mešavinom nemara i brige, pod narkozom očitosti. A jesu li jeli ravnodušno? Avaj, ne sledi još jedan ovakav život!
* * *
Sava je znao da će, izmirenjem braće i nasađivanjem vere u mladu državu (u borbi da podrži čobanski rod svoj), duhoprosvetiti iskonsku budnost srbskog duha, sokoljenog i glačanog još iz skrovite starodrevnosti praslovenskim vinućima ka nemirnoj slobodi, vidnim u sroku naše gazele. Delao je hrabro i neustrašivo kao da je svet već promenjen i već postao bolji. Znao je da će za Srbiju, koju je preo i prepredao krvavi građanski rat, sve biti dobro, pa i propast, dok je vera na nogama a duša ne odstupa. Bijen čovek voli bitku, pa otuda i Srbin, vaspitavan ugušenim ustancima i bunama. Dok u grudima budu tukla srca pradedovskim homeomorfizmom, drevnom snagom postojanja, i rađale se euforije velikoposnih pesama biće njegovih Srba. I pored tužne političke ekonomije našeg idealizma, Srbija nikada nije odstupila dušom ― neumrljane čistote ugleda, možda neobrazovana ali moralno neprikosnovena, neusahljivog prkosa, nadkrivana sviše porodičnom vrežom Nemanjića. Njihova epifanija traži: “Ustanite”! Možda upravo Srbstvo održavaju u životu samo mrtvi, kako bi smo se za njih što duže molili. Pretci, zaklinjemo vas: ostajte nam verni! Kao da nam šaljete znamenja zbog revnosti, podviga (kakvih?). Duše Sveti, gde si već jednom, da nas Ti poučiš? Sveti Savo priteci!
Blizi se 27. januar, praznik Sv. Save.
Institut podvižništva. Atos.
Brilijant otadžbinske ljubavi – u Akri, ka Nikeji
U sve širim krugovima vremena, stare fotografije popularišu prošlo a još više ono njih. Vraćajući nas natraške, starimo li u prisećanju? Jer mi starimo za želje a ne starimo i za vreme. Prošlo vreme više se ne računa, ali ne mora značiti i da je izgubljeno – postoji i veresija, tj. ako je pre perioda dangubljenja učinjeno nešto vredno. Gubitkom ovih fotki i njihovi akteri izgubili bi deo sebe, mada ih odavno nema, na neki spiritistički način. Forum eliminiše kalendarski konflikt i spaja pokidanu vezu, vremensku impedancu (voltaža/struja) današnjih pokolenja sa prošlim evokativnim fotkama koje ne podležu uzrastu – pogotovu što Foruma ne zauzima stav naslednika već stav pretka. Vreme je u osnovi pročišćeno Svetlo. Zato izgleda kao da je Ono zatajilo vreme. Sledstveno, stare fotke produžavaju zaustavljene pokrete kao dugi tuneli protok vremena. Kao što i magija kripti poništava pojam trajanja i utisak skorosti. Prostorne razdaljine se optogenetski ušivaju za vreme, istežući prostor kao lance hronometra. Osećaju se otisci očiju na površini viđenog, posebno po najrazličitije pražnjenim ili širenim prostorima. Spokojna kopnena prostranstva tapetirana odsutnošću ipak nameću svoju metriku stožerima prihvaćenih normi. Poznato je da i najmanje podrobnosti – zrnca, pesak, travke – znaju ukus večnosti što uviđamo bliskijem druženjem sa njima. Čak i kada si u parku imaš osećaj kao da si kod kuće. Tako je i kada gledaš novopronađene stare fotografije, kao poruke u boci s arhipelaga fotki. One su slične novorođenom detetu koje je nalik na čitav univerzum.
Nad glavom lebde pantomimični oblaci kao aerosaonice ili baražni baloni nad gradom. Tiha zora je nad Palestinom. Sunce se pomalja kao divni izviđač. Akra — daleki vojni grad pod suverenitetom katoličke alijanse. Od krstaške Akre, gde je Sava oformio manastirsko utočiste za srpske hodočasnike, ka Nikeji leže ključevi prometnih distanci Levanta. Jeruislam /pardon, Jerusalim/ bio je u rukama Saladinovih sinova, vršnjaka i prinčevskih parnjaka Save Nemanjića. Od Saladinove smrti proteklo je nekoliko desetleća i ofanzivni ratovi saracenskih plemenskih grupa nisu više bili retki. To nisu bili buntovnici već hulje. Ali Savu i njegove pratioce Gospod je čuvao i “ničto že zloe kosnetsja ih”. Akra, nekada saracenski garnizon i luka, bejaše čarobno ukrašena, skoro opevana kao i Ahilov štit u “Ilijadi”, kao elegija iz progonjene prošlosti. Ali na kraju, iako u gustišu moćnih epiteta, biće to ironija privremene glazure, paragon gesla večnosti i ledenog narcizma estetike. Bila je u toku velika nuklearna sezona, mada iza leđa energije. Sa osunčanih duhovnih pansiona Akre osećao se kâd plemenitih zamisli. Nove bezkupolne bazilike drevnih arhitektonskih profila, kao poletne himne kinetike konfiguracija, skladno su bile složene u pogledu odnosa sa večnim istinama i kao potčinjene dubini teologije. Sjâj je zastupao lepotu. Svetlo koje se reflektovalo sa fasada izgledalo je kao isijavano. Bilo je hodočasnika za Jerusalim, mnogo Rusa i Bugara. Svuda prosjaci s licem uoči plača. Harale su i neznane bolesti. Mnogi su umirali po etapama. Oni zdravi, razumeli su da umirući treba da se pripremi za smrt. Da je potrebno pričestiti ga Svetim Tajnama. Ali kako to već biva kod onih koji nisu duboko u veri, inače veoma duševnih ali ne i duhovnih, bojali su se da ne uplaše umiruće. Ništa im nisu govorili dok su ovi kopneli iz dana u dan i najednom, umirali. Sve je bilo nalik sumračnim sobama Niša krajem 1915. A na ekranu (pozadini) sveta, projektivana dubina igrala se s perspektivama utisaka kao i beskrajna samosvest kolektiva društvenim pravilima.
Okolo, svuda različiti jezici, gestovi naracije i argumenata, kao šare iz prepisa mustri i vezova koje postoje i u formi kazivanja, u auditivnosti frazeologizama izvikivanih uputstava, aleatornih doziva, u intuitivnosti instalacija metafora. Tu su i mlade socijabilne (druževne) reči u nastupu ka mnogim značenjima ili nerođene glose još neozvučenih značenja koje već potiskuju one vestigijalne, kao što i neke knjige čine nepotrebnim neke druge knjige. Reči još bez uosećavanja, nedostupne epigramu, nepoznate gramatikalnom idiomu. Kao slučajnosti nesigurne u sebe ali gladne identiteta. Fonetski još netačne ali u duhu jezika, one se pneumatično šire kao što i impuls prostora staje u neprevodivu muziku jezika ili sonet. Osećala se šamanistička snaga i moć koju u sebi kriju reči čak i stavljene u službu fantomske logoreje (ili grafomanije), u ehoe prozivki.
Usput, po drevnim vrtačama bilo je bajača, devstvenih pustinjaka, dostovernih monaha, onih ludih po preimućstvu uboštva duše, čudaka Hrista radi. Bilo je spekulativnih filosofa uhvaćenih u sopstvene manirizme žargona filologa, sa hagiografskim driblinzima duha, sinkretičkim aluzijama i falšivim finesama smernica razmatranja. Velika samoprevara. Njihovi nekogentni sistemi bili su bez strože recepture. Ti filosofi izazivali su Savu. A to je u stvari bio njegov unutarnji neprijatelj u formi akademskih ličnosti prožetih otrovom eruditske zlobe jer je sve bilo na magični način demonizovano. Pretskazanja i sujeverja objašjavana su pojavom meteorita.
U tajinske časove malahitnih rasvita Sava bi se upućivao srbskoj crkvi u Akri. Nad jedva ocrtanim materijalnim profilima – visoko i još višlje, poiznad – sjale su sredozemne zvezde. Blažena “prečica” bila mu je sâma duhovna vlast ličnosti - ganutost smirenoumljem s motrenjem ka unutra, ka unutrašnjoj srdačnoj kapelici. Savino duboko ćutanje bila je duboka molitva ― prenuće, buđenje koje ga je iščupavalo iz stanja materijalne zavisnosti, štitilo od talasa nanošenih želja i pomisli, grešnih poziva, od meteža plahih i olakih nagnuća koji ga muče umom pri površini a u dubini ih nema. Znao je da je sve to umetnuto “sa strane” suflerom pomisli, jer maštanje, pravo maštanje, nema nikakve veze sa željama. Težio je punoti sopstvene molitve (obazrivom uvidu, duhovnoj taktičnosti, tihoj razložnost srca bez namišljaja, namera, poticaja opreza) a ne službenoj molitvi po saglasnosti. A opsena gledala ga je u ogledalu dok je stavljala šminku da ne bi prepoznao njene ‘sentimente’, moralni iluzionizam, njen svet ‘vrednosti’.
Sava bio je uzvišena pojava. Govorio je nelažnim rećima, monaški, bez dizanja i spuštanja glasa i bez naglašavanja reči, skoro sve jednom notom kao autistični bolesnik. Ali osećala se svetlost esencijalnosti utkana u gramatičku vezu između njegovih reči punih krotkih obzira koje daju utisak jedne punije slavnosti i ugađaju duši. Reči su mu bile srcu jasne i prirodne ali koje razumu ostaju nejasne kao irmosi i kondaci. Njegova izolacija prodirala je u sadašnjost i monaška stereotipija bila mu je udružena sa zapanjujućom originalnošću. Po nekada, mrmljao bi, kao da je šaputao vozglase ili Isusovu molitvu, blistavom tamom uvida postajući slobodan za čuda. Pogružen u krotost svoju, Sava je tihovao, ispunjavao telo i udove tišinom – pretvarao ih čak u tišinu jerbo je sve spoljno mrzeo kao beščasno. Bio je potporanj što učvrsti Srbstvo.
Gostovao je kod bogatog ali nenadmenog sirijskog hrišćanina i video da bogatstvo nije greh (a ni siromaštvo vrlina). Reče mu ovaj: život se čudesno poigrava sa čovekom ukoliko on želi da sebe usavrši. A Sava mu je odgovarao srbskim pojmovima, prebojenim novoizumljenim srbskim rodoljubljem [osnovnim Savinim legatom] koje ukida tuđinstva. Imao je ponašanje izaslanih. Crkve koje će Nemanjići kupiti u Svetoj zemlji predikonizovale su budućnost Srbstva. U njima se služilo starinski, blagosiljajući Trojstvo Boga s pažljivim strahom i umrtvljujući staro “sebstvo”, starog čoveka.
— “ … a od satane odričeš li se?” (tj. od sebe sâmog gordošću ispunjenog).
Pritvorne individualnosti visokosrdnih i nadmenošću posednutih krstaških redovnika, preteće ljubaznih kao siljenih na dobrotu, jačale su svojim uniformama kadencu strukture. Bili su praćeni gorljivim ezoterijskim bezvernicima iluminističkog grejanja s infamnim kompleksima Zapada. I kako je milost postajala sve nedokučivija, fikcija njihovog milosrđa bila je sve ubedljivija. Nisu ni čuli za pojam moralnog jemstva. Arogantno odzvanja reč ljubav, mišićava kao ženski bilderi. U osnovi te ljubavi krila se ljubav prema samom sebi (a u isto vreme i mržnja prema samom sebi, ona koja siše srce). Po negde, osetili bi se mirisi bojnih polja što se još kriju po kasapnicama. U kikama matice, po trošarini Akre, dominira žurni pustolovni hod Hristovih vitezova raznih redova, njihov živi, izazovni govor. Vladao je princip majoriteta a ne relacije, bez funkcionalnog obuhvata, gneveći apeiron. Pod lakim velovima, projahivale su ucveljene udovice i mlade afrodizijačke plemkinje kojima ni rimske pape nisu nalazile manu.
Jurodivi pustinjaci Istočne crkve bili su prezirani od zapadnjaka. U stvari, oni su ih se plašili pa su im zato bili nepodnosivo dosadni. Ali toj očišćujućoj poruzi, čak i nasilju, jurodivi su i težili. Istočni, zračili su izvanprostornom radošću uznesenosti do samosagledavanja, koju je nosilo ovo Svetlo. Svetlo iz svih kalupa, a neukalupljivo. Svetlo, prečišćenih blještaja, neizrecivo prosejano, – solilo vekova. Oni bi Njime žacnuli kainovska srca tih samoljubivih ljudi – jer “onaj” svet je moral. Svetlo je bilo tako blago da nije moglo biti poraženo – suptilni mir što homeopatski leči bojazni, strepnje usled neobaveštenosti. Istina o Njemu i sâma bila je svetla, pogotovu za one koji istinu mrze. Jeresi, jarosno usrđe, elegantni skepticizmi i ateističke struje ostavljaju tu istinu pod porugom i tako su se sâmi sebi narugali. A ta istina puna dejstva gotovo da je iznuđivala uverenost. Tražili su Boga vizuelno – nisu tražili u srcu, zaumno.
Sava je razumeo da su blagoobrazni pustinjaci samo naizgled ugodnici suznih molitava, a u stvari neprekidno se trezve u sozercanju oštroumne pažnje. Osećao je da su bolji od njega i zavideo im je blistavom zavišću. Belosnežne grlice sletale su na glavu i ramena tih lutalica pseudonimujući Duh – projava poslanja. Oko njih bilo je neprestano polje visokog moralnog elana i vladala aura nemuštog vrlinoslovlja, neizrecivog profetskog diskursa. Duboka misao sâma prikriva se, jer njene reči ne primaju lako smrtni ljudi. Reči pod naponom života, čak besmrtnosti – jedino svetima čujne dok se još ne razlegnu. Sava je odavao strahopoštovanje tim uzdržljivim orlovima duha, pokoravajući im se usrdno i likujući u duši. Jer pažnjom učinjenom proroku, zna se, prima se deo njegovog udela. Poukom govorili su mimetskim kozjim stazama umu, a nadahnućem srcu. Šestim nadčulom vere lako su predrugojačivali stvarnost.
Slušajući puno o bitkama kralja Ričarda i Saladina, Sava je, neopterećen anterogradnom amnezijom, video u projekciji stereorame bitku na Kosovu i pre nego što se zbila ili pošto se odigrala – što je alternativno ali ravnoznačno. Evolventa istorije često anahrono rekapitulira savremenost jerbo vreme stoji ako ga ispravno imenuješ. Sava je voleo niščetu odrpanih pustinjskih inoka, tih izbirljivih pčela, samopregornih čuvara pravovernosti. Kako je samo želeo da im se pridruži! A možda i nije voleo njih već njihov ljubazni stav prema njemu. Čak primetio je da postaje sujetan zbog njihovog dobrog raspoloženja prema njemu i otresao se tog nezemnog oholjenja “da bi az ne prevoznosilsja”. Ipak, nije se ulagivao praveći se da im je poslušan, da ih odveć ceni. Razlikovao je tašteslavlje, samozadovoljno uslađivanje od umiljenja. Neki, njemu sasvim nepoznati, oslovljavali bi ga monaškim imenom …” Sabbas, Sabbas! “… mada ga pre toga nikada nisu videli. A neki spileoti molčalnici mu pedagoški pripretiše. Upozorenje? Jeste. Uvek da ima odvažno pouzdanje uz nemalodušnost u bolnim udesima. Da usvoji tananost, ne poništavanja neprebrodivih pečali (što je nemoguće), već njihovog preobražavanja, koristeći se ponižavanjem sebe kao čoveka i na taj način postajući istinitiji – bez prljavih pomisli samopoštovanja koje potkradaju visokoumljem. Ti pustinjski bogoizabranici tuđi za vidljivo, zadobijali su skupoceno vreme za buduće naslednike (a jedino skupoceno vreme je ono oskudoljublja, samoodricanja). Vreme ambiguitetnog osmehivanja u sebi zbog pobede nad sobom. Bili su sopstveni gospodari, žrtvujući sve radi razbuktavanja svoje istinske prirode koja teži neuporedivo višim ciljevima od pokućarstva svakidašnjice. “Dođoh da bacim oganj na zemlju [čitaj, srca] i šta bih drugo želeo do da se zapali!” Požar životom podmetnut. Jer čistom srcu svejedno je peva li il’ mre. Srce Savino bilo je rasplamsano lučom aksiomatike i poretka prakse Istočne crkve – one u carstvu nerukotvorenog Svetla Koje u tebi otkriva snagu, daje silu protiv žalošćenja i ispravnu čežnju za spokojem srca. Voleo je pesnički oblikovane edikte i sâmu strofičnu suštinu kanona Romejske crkve, slovenskom srcu istolike. Voleo je prevlast intonacija epistolarnog pojanja, kao osvetljenja potopljena bučnom vodom. Voleo je mističku agonalnost euharistije, veličanje proviđenja, službe koje kao da vrše nematerjalni arhijereji i anđeli svetla, činivši pri tom kao da ih sanjate. U umetnosti i crkvenim službama video je sublimaciju sušte inteligencije a u nauci (tada isključivo arapskoj) inteligencija je posredno manifestovana, emanirajući kontigentnost između sebe i prirode.
Upoznao je mnogo pravednih i dobrih ljudi, divnih hodočasnika, trgovaca, zapadnih sholastičara ali za njega nisu bili spasonosni. Bili su prazni u tvrdnjama osećaja. Zatupivši svoj um da ne vidi Svetlo, postaše mudri u samoobmani ukolotečenosti, u laži. A tamo gde sutra ne postoji, gde vlada slobodarski egzibicionizam i ambiciozno slavodobiće, javlja se moralisanje i, zatim – sunovrat. Od svoje zaista iskrene dobrote pravili su sopstvenu religiju koja im je zamenjivala Boga – moleći se slici svoje slike sebe samih. Imali su nesamostalna lica i ophođenje s puno otmenih jezičkih figura ubacujući i vešta čuđenja. Samo te poučavaju, a ne osvećuju te! Nije to baš isto, jer slobodnom – sloboda a spasenom – večnost. I taj plač gorki, sirotski, silni vapaji ucveljenih koji su prizivali Boga, u stvari nisu prizivali Boga već su se sami sobom zanimali. Zanimali su se svojim bolom, strastima, kojima su zasenjivale Boga suzama egoizma koji je počeo da puca. A Sava je hteo da osvaja ne zemlju nego nebo. Nije ih osuđivao, kao da je malo slabosti. Bili su umni invalidi. On se ogledao poređenjem s boljima u zrenju samog sebe. Gledajući okom duha, shvatao je da je on sâm kriv za krivice drugih – jer još nije imao hrabrosti da ceni grešnika ne prezirući ga. Još uvek ga nije bolelo srce za onim koji je zgrešio i hvatao je sebe u ustanovljavanju da je ovaj učinio to i to vredno smrtne kazne. E, zato ti Savo snosiš njegovu krivicu! A sva je tajna: svesno saučešće srcem, odnos molitveno-ljubavan sa iskreno ‘zinutim ustima’. A ne sibaritstvo, licemerjem prožeto znanje. Da, borio se on iz sve snage, ali još s lukavstvom, lopovski (bez prave sile napora), još u jedinstvu podle korozivne lucidnosti i bezmerne umišljenosti što može u trenu da zbriše zlo sveta u svom srcu, svu sujetu njegove slave. Svuda je video užasavajuću privremenost, strašnu periodičnost. Ljudi su izgledali neopravdano površni i ravnodušni; s apsurdnom mešavinom nemara i brige, pod narkozom očitosti. A jesu li jeli ravnodušno? Avaj, ne sledi još jedan ovakav život!
* * *
Sava je znao da će, izmirenjem braće i nasađivanjem vere u mladu državu (u borbi da podrži čobanski rod svoj), duhoprosvetiti iskonsku budnost srbskog duha, sokoljenog i glačanog još iz skrovite starodrevnosti praslovenskim vinućima ka nemirnoj slobodi, vidnim u sroku naše gazele. Delao je hrabro i neustrašivo kao da je svet već promenjen i već postao bolji. Znao je da će za Srbiju, koju je preo i prepredao krvavi građanski rat, sve biti dobro, pa i propast, dok je vera na nogama a duša ne odstupa. Bijen čovek voli bitku, pa otuda i Srbin, vaspitavan ugušenim ustancima i bunama. Dok u grudima budu tukla srca pradedovskim homeomorfizmom, drevnom snagom postojanja, i rađale se euforije velikoposnih pesama biće njegovih Srba. I pored tužne političke ekonomije našeg idealizma, Srbija nikada nije odstupila dušom ― neumrljane čistote ugleda, možda neobrazovana ali moralno neprikosnovena, neusahljivog prkosa, nadkrivana sviše porodičnom vrežom Nemanjića. Njihova epifanija traži: “Ustanite”! Možda upravo Srbstvo održavaju u životu samo mrtvi, kako bi smo se za njih što duže molili. Pretci, zaklinjemo vas: ostajte nam verni! Kao da nam šaljete znamenja zbog revnosti, podviga (kakvih?). Duše Sveti, gde si već jednom, da nas Ti poučiš? Sveti Savo priteci!
Srecni nastupajuci praznici, slave ...
Đakovica 1935. Ima pečat A. Žerka fotograf Đakovica
Đakovica, 1938. god.
Švanjski most (kao što piše)
Prizren 1928. g.
25. IV 1928. Prizren
Uspomena iz Balkanskog rata 1912. g.
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...