Drago mi je da tako misliš o Nušiću. Samo veliki narodi mogu da se smeju na svoj račun. Pa pogledajte na primer: Monthy Paytonovce i sl.
Лако је Британцима, са свог империјалног положаја, и са 60 милиона људи, само у Британији, да се кикоћу на свој рачун. Они су СТВАРНО велики народ. И по територији (историјски и утицајно) и по броју становника, као и по броју говорника енглеског језика.
Срби су стварно мали народ (и даље ту подразумевам све грађане Србије). И бројчано и територијално и по утицају на светске прилике.
Дакле, Срби су МАЛИ народ. Погледајмо се у огледалу, и ставимо наочаре.
Није нам неопходно да се додатно самопонижавамо и самосилујемо.
Хајде мало да вежбамо на гимнастичким справама (фигуративно), хајде мало да подигнемо кондицију. Хајде мало да (менталну) храну појачамо додатним протеинима (позитивним примерима из прошлости и садашњости). Тиме ћемо ојачати своје самопоуздање и добити на снази.
Када и ако постанемо велики народ (рецимо, можда, када поново постанемо велики народ), лако ћемо се себи смејати.
Drago mi je da tako misliš o Nušiću. Samo veliki narodi mogu da se smeju na svoj račun. Pa pogledajte na primer: Monthy Paytonovce i sl.
Лако је Британцима, са свог империјалног положаја, и са 60 милиона људи, само у Британији, да се кикоћу на свој рачун. Они су СТВАРНО велики народ. И по територији (историјски и утицајно) и по броју становника, као и по броју говорника енглеског језика.
Срби су стварно мали народ (и даље ту подразумевам све грађане Србије). И бројчано и територијално и по утицају на светске прилике.
Дакле, Срби су МАЛИ народ. Погледајмо се у огледалу, и ставимо наочаре.
Није нам неопходно да се додатно самопонижавамо и самосилујемо.
Хајде мало да вежбамо на гимнастичким справама (фигуративно), хајде мало да подигнемо кондицију. Хајде мало да (менталну) храну појачамо додатним протеинима (позитивним примерима из прошлости и садашњости). Тиме ћемо ојачати своје самопоуздање и добити на снази.
Када и ако постанемо велики народ (рецимо, можда, када поново постанемо велики народ), лако ћемо се себи смејати.
U vreme Nušića bili smo veliki i tako se osećali. Pobedili smo u nekoliko ratova, država je napredovala, imali smo veliki ugled u svetu. Mislim da smo sada izgubili nacionalno samopouzdanje. Svi se utrkujemo u samokritici. To ponekad ide do besmisla.
Na ulazu u Pionirski grad već nekoliko godina nalazi se neka konstrukcija koja se ponosno zove PLAVI KOŠUTNJAK, "Mesto budjenja usnule ekološke svesti:
U tom betoniranom, nazovi parku, stoji nekoliko velikih panjeva na metalnim i betonskim postamentima obojeni u plavo, žuto...
Oko ovog betoniranog "ekološkog parka" je gvozdena ograda, predpostavljam, da nebi neko narušio netaknutu prirodu:
Autor ove inicijative je osetio potrebu i da je poetski objasni:
Unapred se izvinjavam autoru ako sam nešto pogrešno shvatio a bila je dobra namera. I to je moguće. Nisam po struci ni arhitekta (pogotovu ne pejzažni) ni ekolog. Ako nisam dobro shvatio gorim od želje, onda, da mi neko ovo objasni
Љубомир Вујисић већ годинама бије праву битку али што се овог парка тиче, ако му се не замера на симболици, на естетици свакако треба да му се замери.
Извођење је очајно, жуту боју лично не видим (ово је комбинација плаве и наранџасте) али ако је и то нека врста симболике онда се унапред извињавам на неразумевању слободног Музичаревог израза.
www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t4832.lt.html
Заштитник Хајдучке чесме се очигледно мало заиграо...
Љубомир Вујисић већ годинама бије праву битку али што се овог парка тиче, ако му се не замера на симболици, на естетици свакако треба да му се замери.
Извођење је очајно, жуту боју лично не видим (ово је комбинација плаве и наранџасте) али ако је и то нека врста симболике онда се унапред извињавам на неразумевању слободног Музичаревог израза.
www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t4832.lt.html
Заштитник Хајдучке чесме се очигледно мало заиграо...
Гледам ово неколико дана, па се радујем...
После дужег времена Скок, звани Сколе, и Ђорђе, звани Ђока, се активирали.
Мало-мало, па ето их на форуму.
Нисам могао да их не поздравим и похвалим.
Ајд, лепо се проведите...
Данас је била пратња мајке генерала Франасовића, католикиње. Слегло се све чиновништво, цео официрски кор и све што носи капут у Београду. Био је и сам краљ. Нисам имао ништа против тога.
Али је сутрадан била пратња капетана Катанића, једног официра који је спасао част српској војсци у фаталноме и братоубилачком рату са Бугарима. Умро је од силних рана, после свих почасти које му је кнез бугарски Батемберг, као заробљенику указао. Краљ Милан, чак доцније тако рече, није знао да му је пратња. То ме је наљутило и тада сам написао песму упоредивши обе ове пратње.
[Песма Погреб два раба која опева смрт, (рабъ је црквенословенска реч и значи слуга, у свим православним чинодејствима човек се помиње као слуга Божији, рабъ Божии). Један од та два раба је био мајор Катанић, који је у то време толико био популаран да га чак и Стеван Сремац помиње у својим делима као синоним и симбол херојства. Према речима Влатковића, песма Погреб два раба има своју предисторију и своју накнадну историју. Она је најпре испевана у облику новинског извештаја Са тркалишта објављеног у листу Нови београдски дневник 1. маја 1887. г.]
Без увода, да вам јавим три ствари: јуче сам гледао спровод пок. Катанића мајора. То је онај јунак који је осветлао образ целој српској војсци у српско-бугарском рату. За таквог јунака, ја се надах биће спровод особити. Но, не би ништа. Пратило га је неколико официра до гроба, а војска и банда зауставише се на Тркалишту код холеричних барака и ту му одаше последњу почаст; а спровод оде ћутећки и без банде и без војске. Ово је доиста лепо одавање почасти, а још ових дана испраћаше и банда до самог гроба чак и ниже чинове. Какви су то рачуни, не знам; само жалосно да се овакав човек на овакав начин сарањује.
Ономад саранише једну бабу. По швапском попу видех да је или католичка или протестантска. Која је то баба, не знам; рекоше да је мати Франасовића. На њеној пратњи били су ваљда сви генерали, много официра и мора бити сви министри. И сви је испратише до гроба. Јуче, на пратњи једног јунака српског, каквих је мало, не беше ни једног генерала и само неколико официра. Можда су ишли до цркве; али су бабу пратили до гроба. А где су беседе на гробу? А где је пример војсци и официрима. На мајалосу, било би ваљда друкче?
[Како оцењује Влатковић, зато што се у допису не спомиње краљ, иако се зна да је био на пратњи мајци Франасовића, против творца овог кратког извештаја није се ништа предузело. Међутим, када се у истом листу појавила и песма и то од истог аутора, употребљени су сви краљевски прерогативи и законске могућности да се писац казни. Нушић поручује у младим нараштајима у песми следеће:]
ДВА РАБА
Затутњаше са четири звона
Поврвеше ките и мундири
Поврвеше перјанице бојне,
Поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви
Официри цела кита сјајна
Пуковници, с орлом и без орла
И још неко, али то је тајна.
Потмуло су ударала звона, Ударала звона из буџака, А и што би да се чини џева
Кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не муч'те се џабе
Српска децо постаните бабе.
А ево шта је тада Ђура Јакшић писао о Европи. Али, шта је он могао знати о томе, само је седео у кафани и пио вино, бело...
ЈЕВРОПИ
Теби да певам - теби, тиранко! А дух ми мори отров и гнев; Увреда твојих жаоци јетки Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште, Милион груди просипа крв - Милионима пале кућиште, Милион људи гмиже ко црв.
И милиони долазе смерно Јевропи гордој на oхоли суд: "Не може више, раја не може Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене, Усева наших отима плод. Пресуди, смерна, да л' живет може У таквом игу несрећни род?... Изгинућемо!... „Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор. „И гинућемо, гинути славно - Ил' мачем пресећ' Гордијев чвор! Изгинућемо - али слободни, Јер Србин неће да буде роб! Тамо далеко, на светом гробљу, Потражићемо живот ил' гроб!“
Лако је Британцима, са свог империјалног положаја, и са 60 милиона људи, само у Британији, да се кикоћу на свој рачун. Они су СТВАРНО велики народ. И по територији (историјски и утицајно) и по броју становника, као и по броју говорника енглеског језика.
Срби су стварно мали народ (и даље ту подразумевам све грађане Србије). И бројчано и територијално и по утицају на светске прилике.
Дакле, Срби су МАЛИ народ. Погледајмо се у огледалу, и ставимо наочаре.
Није нам неопходно да се додатно самопонижавамо и самосилујемо.
Хајде мало да вежбамо на гимнастичким справама (фигуративно), хајде мало да подигнемо кондицију. Хајде мало да (менталну) храну појачамо додатним протеинима (позитивним примерима из прошлости и садашњости). Тиме ћемо ојачати своје самопоуздање и добити на снази.
Када и ако постанемо велики народ (рецимо, можда, када поново постанемо велики народ), лако ћемо се себи смејати.
Лако је Британцима, са свог империјалног положаја, и са 60 милиона људи, само у Британији, да се кикоћу на свој рачун. Они су СТВАРНО велики народ. И по територији (историјски и утицајно) и по броју становника, као и по броју говорника енглеског језика.
Срби су стварно мали народ (и даље ту подразумевам све грађане Србије). И бројчано и територијално и по утицају на светске прилике.
Дакле, Срби су МАЛИ народ. Погледајмо се у огледалу, и ставимо наочаре.
Није нам неопходно да се додатно самопонижавамо и самосилујемо.
Хајде мало да вежбамо на гимнастичким справама (фигуративно), хајде мало да подигнемо кондицију. Хајде мало да (менталну) храну појачамо додатним протеинима (позитивним примерима из прошлости и садашњости). Тиме ћемо ојачати своје самопоуздање и добити на снази.
Када и ако постанемо велики народ (рецимо, можда, када поново постанемо велики народ), лако ћемо се себи смејати.
U vreme Nušića bili smo veliki i tako se osećali. Pobedili smo u nekoliko ratova, država je napredovala, imali smo veliki ugled u svetu. Mislim da smo sada izgubili nacionalno samopouzdanje. Svi se utrkujemo u samokritici. To ponekad ide do besmisla.
''Од свега што сам вам оставио прије 33 године, мајку вам божју, најбоље се држи Јованка!''
Тито
U tom betoniranom, nazovi parku, stoji nekoliko velikih panjeva na metalnim i betonskim postamentima obojeni u plavo, žuto...
Oko ovog betoniranog "ekološkog parka" je gvozdena ograda, predpostavljam, da nebi neko narušio netaknutu prirodu:
Autor ove inicijative je osetio potrebu i da je poetski objasni:
Unapred se izvinjavam autoru ako sam nešto pogrešno shvatio a bila je dobra namera. I to je moguće. Nisam po struci ni arhitekta (pogotovu ne pejzažni) ni ekolog. Ako nisam dobro shvatio gorim od želje, onda, da mi neko ovo objasni
Љубомир Вујисић већ годинама бије праву битку али што се овог парка тиче, ако му се не замера на симболици, на естетици свакако треба да му се замери.
Извођење је очајно, жуту боју лично не видим (ово је комбинација плаве и наранџасте) али ако је и то нека врста симболике онда се унапред извињавам на неразумевању слободног Музичаревог израза.
www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t4832.lt.html
Заштитник Хајдучке чесме се очигледно мало заиграо...
Љубомир Вујисић већ годинама бије праву битку али што се овог парка тиче, ако му се не замера на симболици, на естетици свакако треба да му се замери.
Извођење је очајно, жуту боју лично не видим (ово је комбинација плаве и наранџасте) али ако је и то нека врста симболике онда се унапред извињавам на неразумевању слободног Музичаревог израза.
www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t4832.lt.html
Заштитник Хајдучке чесме се очигледно мало заиграо...
После дужег времена Скок, звани Сколе, и Ђорђе, звани Ђока, се активирали.
Мало-мало, па ето их на форуму.
Нисам могао да их не поздравим и похвалим.
Ајд, лепо се проведите...
Данас је била пратња мајке генерала Франасовића, католикиње. Слегло се све чиновништво, цео официрски кор и све што носи капут у Београду. Био је и сам краљ. Нисам имао ништа против тога.
Али је сутрадан била пратња капетана Катанића, једног официра који је спасао част српској војсци у фаталноме и братоубилачком рату са Бугарима. Умро је од силних рана, после свих почасти које му је кнез бугарски Батемберг, као заробљенику указао. Краљ Милан, чак доцније тако рече, није знао да му је пратња. То ме је наљутило и тада сам написао песму упоредивши обе ове пратње.
[Песма Погреб два раба која опева смрт, (рабъ је црквенословенска реч и значи слуга, у свим православним чинодејствима човек се помиње као слуга Божији, рабъ Божии). Један од та два раба је био мајор Катанић, који је у то време толико био популаран да га чак и Стеван Сремац помиње у својим делима као синоним и симбол херојства. Према речима Влатковића, песма Погреб два раба има своју предисторију и своју накнадну историју. Она је најпре испевана у облику новинског извештаја Са тркалишта објављеног у листу Нови београдски дневник 1. маја 1887. г.]
Без увода, да вам јавим три ствари: јуче сам гледао спровод пок. Катанића мајора. То је онај јунак који је осветлао образ целој српској војсци у српско-бугарском рату. За таквог јунака, ја се надах биће спровод особити. Но, не би ништа. Пратило га је неколико официра до гроба, а војска и банда зауставише се на Тркалишту код холеричних барака и ту му одаше последњу почаст; а спровод оде ћутећки и без банде и без војске. Ово је доиста лепо одавање почасти, а још ових дана испраћаше и банда до самог гроба чак и ниже чинове. Какви су то рачуни, не знам; само жалосно да се овакав човек на овакав начин сарањује.
Ономад саранише једну бабу. По швапском попу видех да је или католичка или протестантска. Која је то баба, не знам; рекоше да је мати Франасовића. На њеној пратњи били су ваљда сви генерали, много официра и мора бити сви министри. И сви је испратише до гроба. Јуче, на пратњи једног јунака српског, каквих је мало, не беше ни једног генерала и само неколико официра. Можда су ишли до цркве; али су бабу пратили до гроба. А где су беседе на гробу? А где је пример војсци и официрима. На мајалосу, било би ваљда друкче?
[Како оцењује Влатковић, зато што се у допису не спомиње краљ, иако се зна да је био на пратњи мајци Франасовића, против творца овог кратког извештаја није се ништа предузело. Међутим, када се у истом листу појавила и песма и то од истог аутора, употребљени су сви краљевски прерогативи и законске могућности да се писац казни. Нушић поручује у младим нараштајима у песми следеће:]
ДВА РАБА
Затутњаше са четири звона
Поврвеше ките и мундири
Поврвеше перјанице бојне,
Поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви
Официри цела кита сјајна
Пуковници, с орлом и без орла
И још неко, али то је тајна.
Потмуло су ударала звона,
Ударала звона из буџака,
А и што би да се чини џева
Кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не муч'те се џабе
Српска децо постаните бабе.
А ево шта је тада Ђура Јакшић писао о Европи. Али, шта је он могао знати о томе, само је седео у кафани и пио вино, бело...
ЈЕВРОПИ
Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на oхоли суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живет може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ' Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!“