Сад сви љубитељи старе београдске фотографије да се "отворе" са по 100 еврића и да поставе нове фотке на Београд Којег Више Нема.
Ја нисам ставио ни једну фотографију јер их до сада нисам имао.
И да не читам више оно кукумавчење ( кад је ономад била критика телевизијске емисије / серијала о Београду ) како је неко способнији " а ми, ето, немамо среће."
Поздрав свима.
Много се радујем што у задње време има доста добрих фотографија и добрих "постављача". И што има добре расправе.
У сваком случају расправе су увек мој фаворит на Београду којег више нема.
То можемо увек и за бадава.
Не треба Pay Pal.
Откако је царска Русија пропала Срби у разголићавању свог националног бића немају озбиљнијег такмаца. Руси су имали нешто више среће. Челник руске патње, Достојевски, тај страшни човек који је заједно с Богом, а можда и сам, правио руску душу, пронео је светом славу нежне, умне, добре, преосетљиве руске душе. У нас је Богу помагао Нушић који, изгледа, није имао много љубави за српску душу. Смандрљао је, ставио је на крст примитивизма, глупости и простаклука, а то се Србима, по свему судећи и иначе мазохистима, допало. С тог крста Срби, ето, до данашњег дана, не силазе. Колико пута ме је изнервирао тaкoзвани телевизијски Србин! Тај Србин који криви лице, идеје, језик, подмеће тур да буде опаљен ногом, подваљује, лаже, краде, и разноси славу сељачке, и рецимо, слободно, без намере да увредимо Роме, циганске Србије. Не знам, изузев Срба, народ који толико ужива у увредљивом опису свог бића. А тај народ сигурно није такав каквим га описују. Он има и други, лепши, племенитији, умнији део душе. Србин ужива у ружном опису свог бића јер су га на то, као на дрогу, навикли. Он зна да није такав, а верује да јесте. Претпостављам да је до тога дошло 1918. године, кад је, у како често чујем вештачки створеној краљевини, самозадовољство српских властодржаца било толико да је један Нушић био неминован. Тада су, верујем, комични описи Срба и Србије умиривали друге, мање народе, приказујући им колико су Срби детињасти и безазлени. У данашњој држави, мислим, Срби више не би морали да доказују да су детињасти и безазлени. Зашто они то чине? Плашим се да заблуда није постала саставни део српског бића.
****
Мој коментар:
Давно, ваљда када сам се тек појавио на овом форуму, рекао сам да код нас траје вечити црни талас. То се, најчешће види у филмовима, на фотографијама, али и у књижевности...
Ваљда је интересантније, сликовитије, фотогеничније и исплативије, када се неки део Србије или неки Србин (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикаже као дроњав, прљав, безуб, матор, зарђао, неомалтерисан, труо, силоватељ, безобзиран, проституисан...
Тада сам замолио учеснике форума да пробају да Србију и Србе (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикажу не лепшим него што јесу, него да одаберу такве људе и пејзаже који ће код читалаца или посматрача изазвати леп осећај, који ће и њега подстаћи да се угледа на такве људе, а да за изглед свога дома као пример одабере најлепше куће.
То се, свакако, односи и на слике Београда и Србије којих више нема.
Постављајмо лепе, велике слике Београда, Лесковца, Ниша, Новог Сада, Зрењанина, Суботице, Чачка, Азање, Селевца, Долова, Раброва...
Нека наша деца виде како су изгледала та места некад и нека се угледају.
Постављајмо слике и текстове лепих (у сваком погледу), храбрих и паметних људи, наших предака, Јована Цвијића, Михајла Петровића Аласа, Милана Кашанина, Цара Душана, Милунке Савић, Исидоре Секулић, Милутина Бојића, Велизара Мариновића, Николе Тесле, Анице Савић Ребац, Бранка Миљковића, Меше Селимовића, али и Николаја Хартвига и његове супруге, Арчибалда Рајса, Самсона Чернова, Мејбел Грујић... људи који су се осећали делом овог народа и државе, и тако су се понашали и живели.
Опет нам треба да се подсетимо ко смо и какви можемо бити.
Да не посрнемо у разочарање и депресију...
А Нушић?
Био је он родољуб и то је често показивао.
Само му је природа била таква, подругљива, сатирична...
Он је сматрао да треба да се учимо на својим лошим примерима, на својим грешкама и греховима.
То понекад може бити контрапродуктивно.
Хајде, за промену, да пробамо са најбољим, најлепшим примерима.
И из прошлости и из данашњице.
Откако је царска Русија пропала Срби у разголићавању свог националног бића немају озбиљнијег такмаца. Руси су имали нешто више среће. Челник руске патње, Достојевски, тај страшни човек који је заједно с Богом, а можда и сам, правио руску душу, пронео је светом славу нежне, умне, добре, преосетљиве руске душе. У нас је Богу помагао Нушић који, изгледа, није имао много љубави за српску душу. Смандрљао је, ставио је на крст примитивизма, глупости и простаклука, а то се Србима, по свему судећи и иначе мазохистима, допало. С тог крста Срби, ето, до данашњег дана, не силазе. Колико пута ме је изнервирао тaкoзвани телевизијски Србин! Тај Србин који криви лице, идеје, језик, подмеће тур да буде опаљен ногом, подваљује, лаже, краде, и разноси славу сељачке, и рецимо, слободно, без намере да увредимо Роме, циганске Србије. Не знам, изузев Срба, народ који толико ужива у увредљивом опису свог бића. А тај народ сигурно није такав каквим га описују. Он има и други, лепши, племенитији, умнији део душе. Србин ужива у ружном опису свог бића јер су га на то, као на дрогу, навикли. Он зна да није такав, а верује да јесте. Претпостављам да је до тога дошло 1918. године, кад је, у како често чујем вештачки створеној краљевини, самозадовољство српских властодржаца било толико да је један Нушић био неминован. Тада су, верујем, комични описи Срба и Србије умиривали друге, мање народе, приказујући им колико су Срби детињасти и безазлени. У данашњој држави, мислим, Срби више не би морали да доказују да су детињасти и безазлени. Зашто они то чине? Плашим се да заблуда није постала саставни део српског бића.
****
Мој коментар:
Давно, ваљда када сам се тек појавио на овом форуму, рекао сам да код нас траје вечити црни талас. То се, најчешће види у филмовима, на фотографијама, али и у књижевности...
Ваљда је интересантније, сликовитије, фотогеничније и исплативије, када се неки део Србије или неки Србин (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикаже као дроњав, прљав, безуб, матор, зарђао, неомалтерисан, труо, силоватељ, безобзиран, проституисан...
Тада сам замолио учеснике форума да пробају да Србију и Србе (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикажу не лепшим него што јесу, него да одаберу такве људе и пејзаже који ће код читалаца или посматрача изазвати леп осећај, који ће и њега подстаћи да се угледа на такве људе, а да за изглед свога дома као пример одабере најлепше куће.
То се, свакако, односи и на слике Београда и Србије којих више нема.
Постављајмо лепе, велике слике Београда, Лесковца, Ниша, Новог Сада, Зрењанина, Суботице, Чачка, Азање, Селевца, Долова, Раброва...
Нека наша деца виде како су изгледала та места некад и нека се угледају.
Постављајмо слике и текстове лепих (у сваком погледу), храбрих и паметних људи, наших предака, Јована Цвијића, Михајла Петровића Аласа, Милана Кашанина, Цара Душана, Милунке Савић, Исидоре Секулић, Милутина Бојића, Велизара Мариновића, Николе Тесле, Анице Савић Ребац, Бранка Миљковића, Меше Селимовића, али и Николаја Хартвига и његове супруге, Арчибалда Рајса, Самсона Чернова, Мејбел Грујић... људи који су се осећали делом овог народа и државе, и тако су се понашали и живели.
Опет нам треба да се подсетимо ко смо и какви можемо бити.
Да не посрнемо у разочарање и депресију...
А Нушић?
Био је он родољуб и то је често показивао.
Само му је природа била таква, подругљива, сатирична...
Он је сматрао да треба да се учимо на својим лошим примерима, на својим грешкама и греховима.
То понекад може бити контрапродуктивно.
Хајде, за промену, да пробамо са најбољим, најлепшим примерима.
И из прошлости и из данашњице.
Drago mi je da tako misliš o Nušiću. Samo veliki narodi mogu da se smeju na svoj račun. Pa pogledajte na primer: Monthy Paytonovce i sl.
E Iznogude ovi prilozi su ti sjajni!
https://www.paypal.com/rs/
Сад сви љубитељи старе београдске фотографије да се "отворе" са по 100 еврића и да поставе нове фотке на Београд Којег Више Нема.
Ја нисам ставио ни једну фотографију јер их до сада нисам имао.
И да не читам више оно кукумавчење ( кад је ономад била критика телевизијске емисије / серијала о Београду ) како је неко способнији " а ми, ето, немамо среће."
Поздрав свима.
Много се радујем што у задње време има доста добрих фотографија и добрих "постављача". И што има добре расправе.
У сваком случају расправе су увек мој фаворит на Београду којег више нема.
То можемо увек и за бадава.
Не треба Pay Pal.
Париз са Ајфелове куле уз музику:
http://www.gillesvidal.com/blogpano/paris.htm
...
http://www.youtube.com/watch?v=U8zfFLMCUPM
http://www.youtube.com/watch?v=S6ZM69Lo9sU
Истина, тон је мало лошији...
Откако је царска Русија пропала Срби у разголићавању свог националног бића немају озбиљнијег такмаца.
Руси су имали нешто више среће. Челник руске патње, Достојевски, тај страшни човек који је заједно с Богом, а можда и сам, правио руску душу, пронео је светом славу нежне, умне, добре, преосетљиве руске душе.
У нас је Богу помагао Нушић који, изгледа, није имао много љубави за српску душу. Смандрљао је, ставио је на крст примитивизма, глупости и простаклука, а то се Србима, по свему судећи и иначе мазохистима, допало. С тог крста Срби, ето, до данашњег дана, не силазе.
Колико пута ме је изнервирао тaкoзвани телевизијски Србин! Тај Србин који криви лице, идеје, језик, подмеће тур да буде опаљен ногом, подваљује, лаже, краде, и разноси славу сељачке, и рецимо, слободно, без намере да увредимо Роме, циганске Србије.
Не знам, изузев Срба, народ који толико ужива у увредљивом опису свог бића.
А тај народ сигурно није такав каквим га описују. Он има и други, лепши, племенитији, умнији део душе. Србин ужива у ружном опису свог бића јер су га на то, као на дрогу, навикли.
Он зна да није такав, а верује да јесте.
Претпостављам да је до тога дошло 1918. године, кад је, у како често чујем вештачки створеној краљевини, самозадовољство српских властодржаца било толико да је један Нушић био неминован. Тада су, верујем, комични описи Срба и Србије умиривали друге, мање народе, приказујући им колико су Срби детињасти и безазлени.
У данашњој држави, мислим, Срби више не би морали да доказују да су детињасти и безазлени.
Зашто они то чине?
Плашим се да заблуда није постала саставни део српског бића.
****
Мој коментар:
Давно, ваљда када сам се тек појавио на овом форуму, рекао сам да код нас траје вечити црни талас.
То се, најчешће види у филмовима, на фотографијама, али и у књижевности...
Ваљда је интересантније, сликовитије, фотогеничније и исплативије, када се неки део Србије или неки Србин (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикаже као дроњав, прљав, безуб, матор, зарђао, неомалтерисан, труо, силоватељ, безобзиран, проституисан...
Тада сам замолио учеснике форума да пробају да Србију и Србе (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикажу не лепшим него што јесу, него да одаберу такве људе и пејзаже који ће код читалаца или посматрача изазвати леп осећај, који ће и њега подстаћи да се угледа на такве људе, а да за изглед свога дома као пример одабере најлепше куће.
То се, свакако, односи и на слике Београда и Србије којих више нема.
Постављајмо лепе, велике слике Београда, Лесковца, Ниша, Новог Сада, Зрењанина, Суботице, Чачка, Азање, Селевца, Долова, Раброва...
Нека наша деца виде како су изгледала та места некад и нека се угледају.
Постављајмо слике и текстове лепих (у сваком погледу), храбрих и паметних људи, наших предака, Јована Цвијића, Михајла Петровића Аласа, Милана Кашанина, Цара Душана, Милунке Савић, Исидоре Секулић, Милутина Бојића, Велизара Мариновића, Николе Тесле, Анице Савић Ребац, Бранка Миљковића, Меше Селимовића, али и Николаја Хартвига и његове супруге, Арчибалда Рајса, Самсона Чернова, Мејбел Грујић... људи који су се осећали делом овог народа и државе, и тако су се понашали и живели.
Опет нам треба да се подсетимо ко смо и какви можемо бити.
Да не посрнемо у разочарање и депресију...
А Нушић?
Био је он родољуб и то је често показивао.
Само му је природа била таква, подругљива, сатирична...
Он је сматрао да треба да се учимо на својим лошим примерима, на својим грешкама и греховима.
То понекад може бити контрапродуктивно.
Хајде, за промену, да пробамо са најбољим, најлепшим примерима.
И из прошлости и из данашњице.
Откако је царска Русија пропала Срби у разголићавању свог националног бића немају озбиљнијег такмаца.
Руси су имали нешто више среће. Челник руске патње, Достојевски, тај страшни човек који је заједно с Богом, а можда и сам, правио руску душу, пронео је светом славу нежне, умне, добре, преосетљиве руске душе.
У нас је Богу помагао Нушић који, изгледа, није имао много љубави за српску душу. Смандрљао је, ставио је на крст примитивизма, глупости и простаклука, а то се Србима, по свему судећи и иначе мазохистима, допало. С тог крста Срби, ето, до данашњег дана, не силазе.
Колико пута ме је изнервирао тaкoзвани телевизијски Србин! Тај Србин који криви лице, идеје, језик, подмеће тур да буде опаљен ногом, подваљује, лаже, краде, и разноси славу сељачке, и рецимо, слободно, без намере да увредимо Роме, циганске Србије.
Не знам, изузев Срба, народ који толико ужива у увредљивом опису свог бића.
А тај народ сигурно није такав каквим га описују. Он има и други, лепши, племенитији, умнији део душе. Србин ужива у ружном опису свог бића јер су га на то, као на дрогу, навикли.
Он зна да није такав, а верује да јесте.
Претпостављам да је до тога дошло 1918. године, кад је, у како често чујем вештачки створеној краљевини, самозадовољство српских властодржаца било толико да је један Нушић био неминован. Тада су, верујем, комични описи Срба и Србије умиривали друге, мање народе, приказујући им колико су Срби детињасти и безазлени.
У данашњој држави, мислим, Срби више не би морали да доказују да су детињасти и безазлени.
Зашто они то чине?
Плашим се да заблуда није постала саставни део српског бића.
****
Мој коментар:
Давно, ваљда када сам се тек појавио на овом форуму, рекао сам да код нас траје вечити црни талас.
То се, најчешће види у филмовима, на фотографијама, али и у књижевности...
Ваљда је интересантније, сликовитије, фотогеничније и исплативије, када се неки део Србије или неки Србин (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикаже као дроњав, прљав, безуб, матор, зарђао, неомалтерисан, труо, силоватељ, безобзиран, проституисан...
Тада сам замолио учеснике форума да пробају да Србију и Србе (рачунавши ту све грађане Србије, без разлике) прикажу не лепшим него што јесу, него да одаберу такве људе и пејзаже који ће код читалаца или посматрача изазвати леп осећај, који ће и њега подстаћи да се угледа на такве људе, а да за изглед свога дома као пример одабере најлепше куће.
То се, свакако, односи и на слике Београда и Србије којих више нема.
Постављајмо лепе, велике слике Београда, Лесковца, Ниша, Новог Сада, Зрењанина, Суботице, Чачка, Азање, Селевца, Долова, Раброва...
Нека наша деца виде како су изгледала та места некад и нека се угледају.
Постављајмо слике и текстове лепих (у сваком погледу), храбрих и паметних људи, наших предака, Јована Цвијића, Михајла Петровића Аласа, Милана Кашанина, Цара Душана, Милунке Савић, Исидоре Секулић, Милутина Бојића, Велизара Мариновића, Николе Тесле, Анице Савић Ребац, Бранка Миљковића, Меше Селимовића, али и Николаја Хартвига и његове супруге, Арчибалда Рајса, Самсона Чернова, Мејбел Грујић... људи који су се осећали делом овог народа и државе, и тако су се понашали и живели.
Опет нам треба да се подсетимо ко смо и какви можемо бити.
Да не посрнемо у разочарање и депресију...
А Нушић?
Био је он родољуб и то је често показивао.
Само му је природа била таква, подругљива, сатирична...
Он је сматрао да треба да се учимо на својим лошим примерима, на својим грешкама и греховима.
То понекад може бити контрапродуктивно.
Хајде, за промену, да пробамо са најбољим, најлепшим примерима.
И из прошлости и из данашњице.
Drago mi je da tako misliš o Nušiću. Samo veliki narodi mogu da se smeju na svoj račun. Pa pogledajte na primer: Monthy Paytonovce i sl.