Кад смо код толеранције, да поменемо и наше Роме. Као и нас друге народности, и њих има разних. У селу, у ком сам проборавио детињство, имали смо наше домаће Цигане, који су се ту доселили ко зна кад, пре двеста, триста година. Живели су заједно с нама, делили и добро и зло. Сељаци су их крили на салашима, за време рата, да их Немци не поапсе и не отерају негде.
Мајка ми је причала да сам био беба, а да је она имала мало млека. Дошла би наша комшиница Мица (Циганка), да заради неку надницу окопавајући кукуруз с мојом наном и мајком. И она је имала бебу коју је носила у марами везаној преко рамена. Пошто сам ја увек био гладница, дешавало се да се развриштим. Онда би ме узела Мица и подојила. И ја бих заспао у хладу неке врбе поред Мораве. Касније, кад бих отишао у село, увек бих Мицу изљубио кад је сретнем, и купио бих јој две-три паклице цигара. Где су Срби и Цигани живели тако сложно као код нас. Никад нисмо имали однос према њима као према неким другима. То није била толеранција. То је било пријатељство, братство.
Додуше, они баш нису трчали у школу, пре би отишли на неки занат, где ће пре доћи до динара. И тако недовољно образоване, понекад лаковерне, можда и лакоме, обрлаћивао би их неко, обећавао им куле и градове, станове у Београду, или посао у Холандији. Онда би се тај неко изгубио, а они би остали на цедилу, без крова над главом и без хлеба у рукама. Тако би дошли у сукоб са влашћу.
Моје комшије у селу су имали много више среће, или поштеније посреднике. Скоро сви су се запослили у Аустрији, тамо зарађивали по мало, али су били штедљиви и у селу су направили велике куће, где им живе мајке и деца, док они зарађују у Европи. Кад је мој ћале, пензионер, нешто поправљао кућу, дошао је Мицин син, Златан, и питао га да ли му требају паре. Овај се збунио и почео нешто да муца. Златан је само рекао: Кажи колико треба, даћу ти да те не пљачкају банке. Кад будеш имао, вратићеш. Срећом, имали смо довољно, па нам није требало. Али нам је било драго што имамо таквог комшију.
Булевар од броја160 до броја 164, Звездаркина фотографија...
Булевар Краља Александра број160...
Некад у време изградње и данас...
Булевар краља Александра Обреновића, бројеви 162 и 164 ...
Пре рата, око 1930 ...
Број 162...
Пре изградње ове модернистичке куће...
Број 164...
У овом сам дворишту почео да одрастам...
Сад се ви мислите какве то везе има са Ромима...
Па има, јер и мене је као бебу неговала и чувала, док су ми родитељи били на послу наша комшиница Зора, Ромкиња из Јужне Србије удата за Хрвата ...
Мој отац је као млади асистент на факултету пошто се мама породила добио овај станчић који је предходно због нехигијене одбила чистачица факултета!
Или то или ништа...
''А што си се ти баш женио странкињом, поврх свега Францускињом из непријатељске буржоаске земље? Нека, нека сад ће ''Мадам'' да види како живи наша радничка класа.''
Ово му је буквално тада, давне 1968 рекао декан факултета.
Мама је одмах у кухињи иза врата ставила каду и тада је то била сензација у нашем дворишту јер су се остали суседи купали у кориту.
Пошто су сви били сиромашни, људи су били људи, солидарни, предусретљиви и пуни добрих идеја. Зора нас је чувала под условом да може да се окупа код нас.
Као моји не излазе довољно, млади су а само раде и штеде, нек изађу мало чешће у провод...
''Вц'' је ипак остао у дворишту, без грејања, баш је било комфорно!
У дну дворишта десно становала је Тереза, она нас је као мале водила у католичку цркву на Црвеном Крсту, правила је супер ораснице а рецепт јој је дала моја бака.
Пошто је живела сама страшно се бојала да остане без достојне сахране па је стално везла ''Вилерове гоблене'' и продавала их недељом на Калемегдану да уштеди себи за погреб.
Лево од ње је становала Вера, која је радила у ''Народној Радиности'' у Узун Мирковој.
Када нам је бака из Зрењанина долазила у посету, за Ускрс смо у малом парчету баште, испред Вериног прозора, мој брат и ја тражили по трави офарбана јаја ''у луку'', са налепњеним сличицама купњеним на пијаци Стари Ђерам.
У комунизму је већина живела скромно али мирно. Моје детинство је заиста било предивно!
Сад је у нашем старом стану радња што продаје венчанице!
... Dobro nam došao novoregistrovani član - Dortjol ...
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...
... Dobro nam došao novoregistrovani član - Dortjol ...
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...
Ееее, откад' нисам чуо реч кифели. Просто не знам да ли сада уопште постоји... Ма, ни раније није припадала књижевном језику, него смо је ми деца користили у смислу "бриши", "губи се"... И то деца из Мајке Јевросиме, како показује пример г. Касине и мој... Можда ви остали нисте ни знали за ову изванредну реч, чиме је ваше детињство било доста оштећено... Многи се од тог ударца нису до дана данашњег опоравили.
Погледах у великом Речнику сх језика - нема је. Неки кажу да је келтског порекла, а користи се на више тачака јужнословенског простора...
Мој отац је као млади асистент на факултету пошто се мама породила добио овај станчић који је предходно због нехигијене одбила чистачица факултета!
Или то или ништа...
''А што си се ти баш женио странкињом, поврх свега Францускињом из непријатељске буржоаске земље? Нека, нека сад ће ''Мадам'' да види како живи наша радничка класа.''
Ово му је буквално тада, давне 1968 рекао декан факултета.
Мама је одмах у кухињи иза врата ставила каду и тада је то била сензација у нашем дворишту јер су се остали суседи купали у кориту.
Пошто су сви били сиромашни, људи су били људи, солидарни, предусретљиви и пуни добрих идеја. Зора нас је чувала под условом да може да се окупа код нас.
Као моји не излазе довољно, млади су а само раде и штеде, нек изађу мало чешће у провод...
''Вц'' је ипак остао у дворишту, без грејања, баш је било комфорно!
У дну дворишта десно становала је Тереза, она нас је као мале водила у католичку цркву на Црвеном Крсту, правила је супер ораснице а рецепт јој је дала моја бака.
Пошто је живела сама страшно се бојала да остане без достојне сахране па је стално везла ''Вилерове гоблене'' и продавала их недељом на Калемегдану да уштеди себи за погреб.
Лево од ње је становала Вера, која је радила у ''Народној Радиности'' у Узун Мирковој.
Када нам је бака из Зрењанина долазила у посету, за Ускрс смо у малом парчету баште, испред Вериног прозора, мој брат и ја тражили по трави офарбана јаја ''у луку'', са налепњеним сличицама купњеним на пијаци Стари Ђерам.
У комунизму је већина живела скромно али мирно. Моје детинство је заиста било предивно!
Сад је у нашем старом стану радња што продаје венчанице!
[/quote]
Ivke, za onu od onomad neka ti daju zvanično, a za ovu bih ti dao neko čubursko prvorazredno priznanje...ali nema se! Ovo ti je zasigurno sjajna priča! Slično nekako dođe i moje detinjstvo sa česmom, čučavcem, dudom, na to i mast, leba sa alevom paprikom, ko to nije probao, ne zna šta je klopa! Poenta ti brilijantna!
... Dobro nam došao novoregistrovani član - Dortjol ...
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...
... vidi, ušo mi u radnju - ma znamo mi vas iz tog kraja ...kifeli more, nemoj da zovem džandare ! :davie: ...
Кад смо код толеранције, да поменемо и наше Роме. Као и нас друге народности, и њих има разних. У селу, у ком сам проборавио детињство, имали смо наше домаће Цигане, који су се ту доселили ко зна кад, пре двеста, триста година. Живели су заједно с нама, делили и добро и зло. Сељаци су их крили на салашима, за време рата, да их Немци не поапсе и не отерају негде.
Мајка ми је причала да сам био беба, а да је она имала мало млека. Дошла би наша комшиница Мица (Циганка), да заради неку надницу окопавајући кукуруз с мојом наном и мајком. И она је имала бебу коју је носила у марами везаној преко рамена. Пошто сам ја увек био гладница, дешавало се да се развриштим. Онда би ме узела Мица и подојила. И ја бих заспао у хладу неке врбе поред Мораве. Касније, кад бих отишао у село, увек бих Мицу изљубио кад је сретнем, и купио бих јој две-три паклице цигара. Где су Срби и Цигани живели тако сложно као код нас. Никад нисмо имали однос према њима као према неким другима. То није била толеранција. То је било пријатељство, братство.
Додуше, они баш нису трчали у школу, пре би отишли на неки занат, где ће пре доћи до динара. И тако недовољно образоване, понекад лаковерне, можда и лакоме, обрлаћивао би их неко, обећавао им куле и градове, станове у Београду, или посао у Холандији. Онда би се тај неко изгубио, а они би остали на цедилу, без крова над главом и без хлеба у рукама. Тако би дошли у сукоб са влашћу.
Моје комшије у селу су имали много више среће, или поштеније посреднике. Скоро сви су се запослили у Аустрији, тамо зарађивали по мало, али су били штедљиви и у селу су направили велике куће, где им живе мајке и деца, док они зарађују у Европи. Кад је мој ћале, пензионер, нешто поправљао кућу, дошао је Мицин син, Златан, и питао га да ли му требају паре. Овај се збунио и почео нешто да муца. Златан је само рекао: Кажи колико треба, даћу ти да те не пљачкају банке. Кад будеш имао, вратићеш. Срећом, имали смо довољно, па нам није требало. Али нам је било драго што имамо таквог комшију.
Булевар од броја160 до броја 164, Звездаркина фотографија...
Булевар Краља Александра број160...
Некад у време изградње и данас...
Булевар краља Александра Обреновића, бројеви 162 и 164 ...
Пре рата, око 1930 ...
Број 162...
Пре изградње ове модернистичке куће...
Број 164...
У овом сам дворишту почео да одрастам...
Сад се ви мислите какве то везе има са Ромима...
Па има, јер и мене је као бебу неговала и чувала, док су ми родитељи били на послу наша комшиница Зора, Ромкиња из Јужне Србије удата за Хрвата ...
Мој отац је као млади асистент на факултету пошто се мама породила добио овај станчић који је предходно због нехигијене одбила чистачица факултета!
Или то или ништа...
''А што си се ти баш женио странкињом, поврх свега Францускињом из непријатељске буржоаске земље? Нека, нека сад ће ''Мадам'' да види како живи наша радничка класа.''
Ово му је буквално тада, давне 1968 рекао декан факултета.
Мама је одмах у кухињи иза врата ставила каду и тада је то била сензација у нашем дворишту јер су се остали суседи купали у кориту.
Пошто су сви били сиромашни, људи су били људи, солидарни, предусретљиви и пуни добрих идеја. Зора нас је чувала под условом да може да се окупа код нас.
Као моји не излазе довољно, млади су а само раде и штеде, нек изађу мало чешће у провод...
''Вц'' је ипак остао у дворишту, без грејања, баш је било комфорно!
У дну дворишта десно становала је Тереза, она нас је као мале водила у католичку цркву на Црвеном Крсту, правила је супер ораснице а рецепт јој је дала моја бака.
Пошто је живела сама страшно се бојала да остане без достојне сахране па је стално везла ''Вилерове гоблене'' и продавала их недељом на Калемегдану да уштеди себи за погреб.
Лево од ње је становала Вера, која је радила у ''Народној Радиности'' у Узун Мирковој.
Када нам је бака из Зрењанина долазила у посету, за Ускрс смо у малом парчету баште, испред Вериног прозора, мој брат и ја тражили по трави офарбана јаја ''у луку'', са налепњеним сличицама купњеним на пијаци Стари Ђерам.
У комунизму је већина живела скромно али мирно. Моје детинство је заиста било предивно!
Сад је у нашем старом стану радња што продаје венчанице!
На спавање па на посао...
За то време сањајмо у боји...
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...
...kifeli more,
Ееее, откад' нисам чуо реч кифели. Просто не знам да ли сада уопште постоји... Ма, ни раније није припадала књижевном језику, него смо је ми деца користили у смислу "бриши", "губи се"... И то деца из Мајке Јевросиме, како показује пример г. Касине и мој... Можда ви остали нисте ни знали за ову изванредну реч, чиме је ваше детињство било доста оштећено... Многи се од тог ударца нису до дана данашњег опоравили.
Погледах у великом Речнику сх језика - нема је. Неки кажу да је келтског порекла, а користи се на више тачака јужнословенског простора...
Пре изградње ове модернистичке куће...
У овом сам дворишту почео да одрастам...
Мој отац је као млади асистент на факултету пошто се мама породила добио овај станчић који је предходно због нехигијене одбила чистачица факултета!
Или то или ништа...
''А што си се ти баш женио странкињом, поврх свега Францускињом из непријатељске буржоаске земље? Нека, нека сад ће ''Мадам'' да види како живи наша радничка класа.''
Ово му је буквално тада, давне 1968 рекао декан факултета.
Мама је одмах у кухињи иза врата ставила каду и тада је то била сензација у нашем дворишту јер су се остали суседи купали у кориту.
Пошто су сви били сиромашни, људи су били људи, солидарни, предусретљиви и пуни добрих идеја. Зора нас је чувала под условом да може да се окупа код нас.
Као моји не излазе довољно, млади су а само раде и штеде, нек изађу мало чешће у провод...
''Вц'' је ипак остао у дворишту, без грејања, баш је било комфорно!
У дну дворишта десно становала је Тереза, она нас је као мале водила у католичку цркву на Црвеном Крсту, правила је супер ораснице а рецепт јој је дала моја бака.
Пошто је живела сама страшно се бојала да остане без достојне сахране па је стално везла ''Вилерове гоблене'' и продавала их недељом на Калемегдану да уштеди себи за погреб.
Лево од ње је становала Вера, која је радила у ''Народној Радиности'' у Узун Мирковој.
Када нам је бака из Зрењанина долазила у посету, за Ускрс смо у малом парчету баште, испред Вериног прозора, мој брат и ја тражили по трави офарбана јаја ''у луку'', са налепњеним сличицама купњеним на пијаци Стари Ђерам.
У комунизму је већина живела скромно али мирно. Моје детинство је заиста било предивно!
Сад је у нашем старом стану радња што продаје венчанице!
[/quote]
Ivke, za onu od onomad neka ti daju zvanično, a za ovu bih ti dao neko čubursko prvorazredno priznanje...ali nema se! Ovo ti je zasigurno sjajna priča! Slično nekako dođe i moje detinjstvo sa česmom, čučavcem, dudom, na to i mast, leba sa alevom paprikom, ko to nije probao, ne zna šta je klopa! Poenta ti brilijantna!
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...