... pojačanje za DorČolce, i sve nas smerne & pitome :)...
... Dobro nam došao novoregistrovani član - Dortjol ...
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...
Не спадам у оне који идеализују Драгишу Брашована па неким људима звучим бласфемично када говорим о њему иако се трудим да реално сагледавам ствари позитивно вреднујући његов несумњиви допринос архитектури ових простора (неколико правих бисера српске архитектуре) и беспоштедно критикујући потезе који то заслужују.
Покушаћу да се уздржим од коментара и дам објективно виђење овог пројекта...
Наиме, све је почело 1936. када је Југословенски олимпијски одбор предложио Београд за домаћина Олимпијских игара 1948. године.
За пројектанта олимпијског комплекса изабран је немачки архитекта Вернер Марх, што се у тадашњој чаршији сматрало за мудар политички потез.
Марх чак долази у Београд да живи како би се на најбољи начин упознао са престоницом Краљевине Југославије. За његовог сарадника-домаћина одабран је архитекта Драгиша Брашован чији је задатак био да изради пројекат приступних докова на Сави уз локацију будућег комплекса. Како је у цитираном тексту доста тога речено, да видимо шта смо имали па да платимо: Главни олимпијски стадион са пратећим теренима требало је да се налази у доњем граду али је и горњи град обухваћен пројектним задатком са решењем које је подразумевало неколико репрезентативних објеката (Пантеон, Етнографски музеј...) и увођење колског саобраћаја унутар зидина тврђаве. Пројекат је завршен и обелодањен 1940. године, експресно прихваћен од Министарства градње али под притиском јавности трпи извесне измене. Интересантно је да већина стручног јавног мнења није имала ништа против потпуне пренамене простора Калемегдана већ да се отпор јавио јер је посао извођења поверен једној страној фирми. Такође је потребно напоменути да Марх, за разлику од Шпера, није био члан национал-социјалистичке партије али је у приличној мери прихватао начела нове естетике Трећег рајха. Многи су овај пројекат називали “старо-римски Београд” и сматрали га тоталним промашајем. Неки су, пак, били становишта да је идеја позитивна, свежа и радикална са елементима монументалности која је недостајала Београду али да је локација погрешно одабрана. Било је оних који су се залагали само за спортски комплекс у доњем граду и оних који су пројекат безрезервно подржавали пожурујући његову реализацију. Како год било, овај осврт се разликује од претходног а свако нека сам закључи какав је ово пројекат, у каквим је условима настао и која је улога Драгише Брашована у њему.
има много истине у томе што говориш и што желиш да Брашованова дела поставиш по важности и значају. По мом скромном мишљењу, сам Драгиша Брашован, мој омиљени неимар свих времена, био је попут сваког човека од крви и меса склон падовима и промашајима, али, наравно и винућима у свет какви су тек понеки од архитектата двадесетог века успели да додирну. Ако већ говоримо о промашајима, Брашован их је имао поприлично, посебно у касним годинама своје каријере, када је пројекте радио прилично рутински, и, чини се без неке веће инспирације. Додуше, многи од таквих пројеката нису изведени.
Мени се пак, чини да Брашованово учешће у овом послу са олимпијским стадионом није нииздалека довољно расветљено, а камоли вредновано. Стављено у оквире данашњег строгог поштовања затеченог историјског ткива, Брашованов пројекат је прави фијаско: он дограђује шта му је воља, измишља куле и донжоне, прави подзиде и зупце и такав историзирајући историцизам двадесетог века дограђује и употпуњује монументалним пристанишним зградама са луковима који најпре мене подсећају на слике Де Кирика и његовe The Enigma of the Hour. Ипак, треба, при оцени Брашованових интервенција бити свестан да је он морао и да се бори са једним од већих ругла које је подигнуто у другој половини четврте деценије - тунелу са магацинима дуж пруге око Калемегдана, "естетском злочину" како је ову скаламерију назвао Милутин Борисављевић. Искрен да будем, Брашован је одлично "обукао" ово ружно инжењерско здање, дао му је душу, нову визију, прерадио га је да личи на нешто. Целом потезу обале, како се са цртежа може сагледати, дао је јединствен лик, вероватно се помало сећајући и будимпештанских обалоутврда...
Лично, гледајући оне ужасе од разних подзида на Сави, не бих се бунио да се ишта од Брашованове визије уређења пристаништа остварило. Један озбиљан урбанистички потез остао је, тако, само у скицама, а она чуда од жица, шина, дизалица, неуређених приземних партера око моста, и шупа од магацина стоје и после седамдесет година од идеје о њиховом сређивању...
Да ли неко наслућује где је ово? Да није на Чубури?
Mislim da je ovo iz "Dva veka Moše Piajde", pa nekadašnji izgled Marksa i Engleza!? Naravno, balkanski rat!
... KaraKuburac, samo da znaš DorČolci su naši tradicionalni prirodni saveznici, još od Male Antante ... Frančesko, kako se na Tvom maternjem kaže - šiljak ... e Garava Kuburo, sad beri kožu na isti J) ...
Tito sa Jovankom 28. marta 1967. u Pećkoj patrijaršiji
Tito, Veli Deva i Ali Šukrija 24. juna 1966. na Brionima
Не спадам у оне који идеализују Драгишу Брашована па неким људима звучим бласфемично када говорим о њему иако се трудим да реално сагледавам ствари позитивно вреднујући његов несумњиви допринос архитектури ових простора (неколико правих бисера српске архитектуре) и беспоштедно критикујући потезе који то заслужују.
Покушаћу да се уздржим од коментара и дам објективно виђење овог пројекта...
Наиме, све је почело 1936. када је Југословенски олимпијски одбор предложио Београд за домаћина Олимпијских игара 1948. године.
За пројектанта олимпијског комплекса изабран је немачки архитекта Вернер Марх, што се у тадашњој чаршији сматрало за мудар политички потез.
Марх чак долази у Београд да живи како би се на најбољи начин упознао са престоницом Краљевине Југославије. За његовог сарадника-домаћина одабран је архитекта Драгиша Брашован чији је задатак био да изради пројекат приступних докова на Сави уз локацију будућег комплекса.
Како је у цитираном тексту доста тога речено, да видимо шта смо имали па да платимо:
Главни олимпијски стадион са пратећим теренима требало је да се налази у доњем граду али је и горњи град обухваћен пројектним задатком са решењем које је подразумевало неколико репрезентативних објеката (Пантеон, Етнографски музеј...) и увођење колског саобраћаја унутар зидина тврђаве.
Пројекат је завршен и обелодањен 1940. године, експресно прихваћен од Министарства градње али под притиском јавности трпи извесне измене. Интересантно је да већина стручног јавног мнења није имала ништа против потпуне пренамене простора Калемегдана већ да се отпор јавио јер је посао извођења поверен једној страној фирми.
Такође је потребно напоменути да Марх, за разлику од Шпера, није био члан национал-социјалистичке партије али је у приличној мери прихватао начела нове естетике Трећег рајха.
Многи су овај пројекат називали “старо-римски Београд” и сматрали га тоталним промашајем.
Неки су, пак, били становишта да је идеја позитивна, свежа и радикална са елементима монументалности која је недостајала Београду али да је локација погрешно одабрана.
Било је оних који су се залагали само за спортски комплекс у доњем граду и оних који су пројекат безрезервно подржавали пожурујући његову реализацију.
Како год било, овај осврт се разликује од претходног а свако нека сам закључи какав је ово пројекат, у каквим је условима настао и која је улога Драгише Брашована у њему.
http://architekturmuseum.ub.tu-berlin.de/index.php?set=1&p=79&Daten=87841
baukampf,
има много истине у томе што говориш и што желиш да Брашованова дела поставиш по важности и значају. По мом скромном мишљењу, сам Драгиша Брашован, мој омиљени неимар свих времена, био је попут сваког човека од крви и меса склон падовима и промашајима, али, наравно и винућима у свет какви су тек понеки од архитектата двадесетог века успели да додирну. Ако већ говоримо о промашајима, Брашован их је имао поприлично, посебно у касним годинама своје каријере, када је пројекте радио прилично рутински, и, чини се без неке веће инспирације. Додуше, многи од таквих пројеката нису изведени.
Мени се пак, чини да Брашованово учешће у овом послу са олимпијским стадионом није нииздалека довољно расветљено, а камоли вредновано. Стављено у оквире данашњег строгог поштовања затеченог историјског ткива, Брашованов пројекат је прави фијаско: он дограђује шта му је воља, измишља куле и донжоне, прави подзиде и зупце и такав историзирајући историцизам двадесетог века дограђује и употпуњује монументалним пристанишним зградама са луковима који најпре мене подсећају на слике Де Кирика и његовe The Enigma of the Hour. Ипак, треба, при оцени Брашованових интервенција бити свестан да је он морао и да се бори са једним од већих ругла које је подигнуто у другој половини четврте деценије - тунелу са магацинима дуж пруге око Калемегдана, "естетском злочину" како је ову скаламерију назвао Милутин Борисављевић. Искрен да будем, Брашован је одлично "обукао" ово ружно инжењерско здање, дао му је душу, нову визију, прерадио га је да личи на нешто. Целом потезу обале, како се са цртежа може сагледати, дао је јединствен лик, вероватно се помало сећајући и будимпештанских обалоутврда...
Лично, гледајући оне ужасе од разних подзида на Сави, не бих се бунио да се ишта од Брашованове визије уређења пристаништа остварило. Један озбиљан урбанистички потез остао је, тако, само у скицама, а она чуда од жица, шина, дизалица, неуређених приземних партера око моста, и шупа од магацина стоје и после седамдесет година од идеје о њиховом сређивању...