Не спадам у оне који идеализују Драгишу Брашована па неким људима звучим бласфемично када говорим о њему иако се трудим да реално сагледавам ствари позитивно вреднујући његов несумњиви допринос архитектури ових простора (неколико правих бисера српске архитектуре) и беспоштедно критикујући потезе који то заслужују.
Покушаћу да се уздржим од коментара и дам објективно виђење овог пројекта...
Наиме, све је почело 1936. када је Југословенски олимпијски одбор предложио Београд за домаћина Олимпијских игара 1948. године.
За пројектанта олимпијског комплекса изабран је немачки архитекта Вернер Марх, што се у тадашњој чаршији сматрало за мудар политички потез.
Марх чак долази у Београд да живи како би се на најбољи начин упознао са престоницом Краљевине Југославије. За његовог сарадника-домаћина одабран је архитекта Драгиша Брашован чији је задатак био да изради пројекат приступних докова на Сави уз локацију будућег комплекса. Како је у цитираном тексту доста тога речено, да видимо шта смо имали па да платимо: Главни олимпијски стадион са пратећим теренима требало је да се налази у доњем граду али је и горњи град обухваћен пројектним задатком са решењем које је подразумевало неколико репрезентативних објеката (Пантеон, Етнографски музеј...) и увођење колског саобраћаја унутар зидина тврђаве. Пројекат је завршен и обелодањен 1940. године, експресно прихваћен од Министарства градње али под притиском јавности трпи извесне измене. Интересантно је да већина стручног јавног мнења није имала ништа против потпуне пренамене простора Калемегдана већ да се отпор јавио јер је посао извођења поверен једној страној фирми. Такође је потребно напоменути да Марх, за разлику од Шпера, није био члан национал-социјалистичке партије али је у приличној мери прихватао начела нове естетике Трећег рајха. Многи су овај пројекат називали “старо-римски Београд” и сматрали га тоталним промашајем. Неки су, пак, били становишта да је идеја позитивна, свежа и радикална са елементима монументалности која је недостајала Београду али да је локација погрешно одабрана. Било је оних који су се залагали само за спортски комплекс у доњем граду и оних који су пројекат безрезервно подржавали пожурујући његову реализацију. Како год било, овај осврт се разликује од претходног а свако нека сам закључи какав је ово пројекат, у каквим је условима настао и која је улога Драгише Брашована у њему.
baukampf,
има много истине у томе што говориш и што желиш да Брашованова дела поставиш по важности и значају. По мом скромном мишљењу, сам Драгиша Брашован, мој омиљени неимар свих времена, био је попут сваког човека од крви и меса склон падовима и промашајима, али, наравно и винућима у свет какви су тек понеки од архитектата двадесетог века успели да додирну. Ако већ говоримо о промашајима, Брашован их је имао поприлично, посебно у касним годинама своје каријере, када је пројекте радио прилично рутински, и, чини се без неке веће инспирације. Додуше, многи од таквих пројеката нису изведени.
Мени се пак, чини да Брашованово учешће у овом послу са олимпијским стадионом није нииздалека довољно расветљено, а камоли вредновано. Стављено у оквире данашњег строгог поштовања затеченог историјског ткива, Брашованов пројекат је прави фијаско: он дограђује шта му је воља, измишља куле и донжоне, прави подзиде и зупце и такав историзирајући историцизам двадесетог века дограђује и употпуњује монументалним пристанишним зградама са луковима који најпре мене подсећају на слике Де Кирика и његовe The Enigma of the Hour. Ипак, треба, при оцени Брашованових интервенција бити свестан да је он морао и да се бори са једним од већих ругла које је подигнуто у другој половини четврте деценије - тунелу са магацинима дуж пруге око Калемегдана, "естетском злочину" како је ову скаламерију назвао Милутин Борисављевић. Искрен да будем, Брашован је одлично "обукао" ово ружно инжењерско здање, дао му је душу, нову визију, прерадио га је да личи на нешто. Целом потезу обале, како се са цртежа може сагледати, дао је јединствен лик, вероватно се помало сећајући и будимпештанских обалоутврда...
Лично, гледајући оне ужасе од разних подзида на Сави, не бих се бунио да се ишта од Брашованове визије уређења пристаништа остварило. Један озбиљан урбанистички потез остао је, тако, само у скицама, а она чуда од жица, шина, дизалица, неуређених приземних партера око моста, и шупа од магацина стоје и после седамдесет година од идеје о њиховом сређивању...
Непотребно је мистификовати учешће Брашована у овом пројекту. Задатак који му је поверен обавио је као Мархов сарадник и у том контексту успешно одговорио постављеним изазовима. Ни мање ни више. О позадини овог пројекта и начину спровођења читаве замисли чији је активни судионик био Брашован, не бих сада говорио.
Лично бих био задовољан да је дошло до реализације Брашовановог дела пројекта, као што бих био задовољан да је дошло до реализације Марховог пројекта али не на Калемегдану.
Усудићу се да кажем - пре негде на Звездари, где Пантеон замењује прикладна опсерваторија. Сходно конфигурацији терена, спортска борилишта са главним стадионом (Олимп) би у односу на "горњи град" била позиционирана врло слично Марховој замисли.
Тако би Београду остао један функционални монументални комплекс као сведок своје епохе, београдски Esposizione Universale Roma на сигурној дистанци од историјског и урбаног ткива града.
Са друге стране, имали би сређено пристаниште као са Де Кирикових слика и сложио бих се са тобом - ништа не бих имао против тога.
Него, неко рече - кифели...време је да нестанем :smile:
Ионако су се овде 1948. одигравале неке друге игре, ни сличне Олимпијским...
Поштовање. После оног јучерашњег Гавриног прогласа о доброчинству г. Душана Напијала, затим овог данашњег обраћања г. Француза, хтедох да понешто напишем али бејах спор и г. Касина ме (срећом) предухитри, на њему својствен начин је препричао причу које смо сви сведоци. Желим да се само накратко, поред горе поменутима, захвалим СВИМ људима који на било који начин учествују у овој причи, сликом, коментаром или најпростијим ишчитавањем и кибицовањем, збир свих тих енергија и енергијица чине ову ствар сврсисходном и вредном, без било које од тих искрица не би ово све изгледало онако какво јесте, а мени се чини сјајним.
Још једном свима Вама, хвала.
Потписујем.
Да, хвала Вам свима.
Ови постови, о г-дину Напијалу, и Французов, су ме дирнули као ниједни до сада, (премда многи сјајни, с феноменалним фоткама, и причама уз њих, од којих застаје дах), измамише ми и понеку сузу, мени, која сам на сузе баш тврда. :)
... ima i dodatak, ipak je to moj stari kraj :) ...
... zgodne su bile ove Namćorove, pardon, Iznogudove pričice ...
... i ćoše kojim se bezbroj puta prolazilo, Takovska-Lole Ribara ... hvala Milovane ...
... vis-a-vis ...
.... nego beše jedna fenomenalna Zvezdarkina čini mi se, sa Češkom ambasadom, , krajičkom Takovske i Bulevarom, a sve nešto kao u izgradnji - u glavu se urezalo, ali u comp. izgleda na pogrešno mesto, pa je to onda sizifovanje na temu igle i plasta sena ... ako može jedna repriza, pliz :) ...
Kad neće niko, moram ja da budem prvi ovoga jutra. Bilo ili ne bilo, šta da se radi...
... ovu prvu sam svojevremeno negde već stavljao, ali je bila lošija, a ove druge se bogami ne sećam - ček da se probudi VK ;) ... u svakom slučaju, vredi ih videti, premijerno ili reprizno, kako god :) ...
.. btw. zanimljivo, i ja sam tragao za istim ćoškom , ali iz drugog ugla - to je ta Zvezdarkina, koja je kod mene završila u Bermudskom trianglu ...
Pašić
Pašić
Лаку ноћ!
Pašić
Лаку ноћ!
Не спадам у оне који идеализују Драгишу Брашована па неким људима звучим бласфемично када говорим о њему иако се трудим да реално сагледавам ствари позитивно вреднујући његов несумњиви допринос архитектури ових простора (неколико правих бисера српске архитектуре) и беспоштедно критикујући потезе који то заслужују.
Покушаћу да се уздржим од коментара и дам објективно виђење овог пројекта...
Наиме, све је почело 1936. када је Југословенски олимпијски одбор предложио Београд за домаћина Олимпијских игара 1948. године.
За пројектанта олимпијског комплекса изабран је немачки архитекта Вернер Марх, што се у тадашњој чаршији сматрало за мудар политички потез.
Марх чак долази у Београд да живи како би се на најбољи начин упознао са престоницом Краљевине Југославије. За његовог сарадника-домаћина одабран је архитекта Драгиша Брашован чији је задатак био да изради пројекат приступних докова на Сави уз локацију будућег комплекса.
Како је у цитираном тексту доста тога речено, да видимо шта смо имали па да платимо:
Главни олимпијски стадион са пратећим теренима требало је да се налази у доњем граду али је и горњи град обухваћен пројектним задатком са решењем које је подразумевало неколико репрезентативних објеката (Пантеон, Етнографски музеј...) и увођење колског саобраћаја унутар зидина тврђаве.
Пројекат је завршен и обелодањен 1940. године, експресно прихваћен од Министарства градње али под притиском јавности трпи извесне измене. Интересантно је да већина стручног јавног мнења није имала ништа против потпуне пренамене простора Калемегдана већ да се отпор јавио јер је посао извођења поверен једној страној фирми.
Такође је потребно напоменути да Марх, за разлику од Шпера, није био члан национал-социјалистичке партије али је у приличној мери прихватао начела нове естетике Трећег рајха.
Многи су овај пројекат називали “старо-римски Београд” и сматрали га тоталним промашајем.
Неки су, пак, били становишта да је идеја позитивна, свежа и радикална са елементима монументалности која је недостајала Београду али да је локација погрешно одабрана.
Било је оних који су се залагали само за спортски комплекс у доњем граду и оних који су пројекат безрезервно подржавали пожурујући његову реализацију.
Како год било, овај осврт се разликује од претходног а свако нека сам закључи какав је ово пројекат, у каквим је условима настао и која је улога Драгише Брашована у њему.
http://architekturmuseum.ub.tu-berlin.de/index.php?set=1&p=79&Daten=87841
baukampf,
има много истине у томе што говориш и што желиш да Брашованова дела поставиш по важности и значају. По мом скромном мишљењу, сам Драгиша Брашован, мој омиљени неимар свих времена, био је попут сваког човека од крви и меса склон падовима и промашајима, али, наравно и винућима у свет какви су тек понеки од архитектата двадесетог века успели да додирну. Ако већ говоримо о промашајима, Брашован их је имао поприлично, посебно у касним годинама своје каријере, када је пројекте радио прилично рутински, и, чини се без неке веће инспирације. Додуше, многи од таквих пројеката нису изведени.
Мени се пак, чини да Брашованово учешће у овом послу са олимпијским стадионом није нииздалека довољно расветљено, а камоли вредновано. Стављено у оквире данашњег строгог поштовања затеченог историјског ткива, Брашованов пројекат је прави фијаско: он дограђује шта му је воља, измишља куле и донжоне, прави подзиде и зупце и такав историзирајући историцизам двадесетог века дограђује и употпуњује монументалним пристанишним зградама са луковима који најпре мене подсећају на слике Де Кирика и његовe The Enigma of the Hour. Ипак, треба, при оцени Брашованових интервенција бити свестан да је он морао и да се бори са једним од већих ругла које је подигнуто у другој половини четврте деценије - тунелу са магацинима дуж пруге око Калемегдана, "естетском злочину" како је ову скаламерију назвао Милутин Борисављевић. Искрен да будем, Брашован је одлично "обукао" ово ружно инжењерско здање, дао му је душу, нову визију, прерадио га је да личи на нешто. Целом потезу обале, како се са цртежа може сагледати, дао је јединствен лик, вероватно се помало сећајући и будимпештанских обалоутврда...
Лично, гледајући оне ужасе од разних подзида на Сави, не бих се бунио да се ишта од Брашованове визије уређења пристаништа остварило. Један озбиљан урбанистички потез остао је, тако, само у скицама, а она чуда од жица, шина, дизалица, неуређених приземних партера око моста, и шупа од магацина стоје и после седамдесет година од идеје о њиховом сређивању...
Непотребно је мистификовати учешће Брашована у овом пројекту. Задатак који му је поверен обавио је као Мархов сарадник и у том контексту успешно одговорио постављеним изазовима. Ни мање ни више. О позадини овог пројекта и начину спровођења читаве замисли чији је активни судионик био Брашован, не бих сада говорио.
Лично бих био задовољан да је дошло до реализације Брашовановог дела пројекта, као што бих био задовољан да је дошло до реализације Марховог пројекта али не на Калемегдану.
Усудићу се да кажем - пре негде на Звездари, где Пантеон замењује прикладна опсерваторија. Сходно конфигурацији терена, спортска борилишта са главним стадионом (Олимп) би у односу на "горњи град" била позиционирана врло слично Марховој замисли.
Тако би Београду остао један функционални монументални комплекс као сведок своје епохе, београдски Esposizione Universale Roma на сигурној дистанци од историјског и урбаног ткива града.
Са друге стране, имали би сређено пристаниште као са Де Кирикових слика и сложио бих се са тобом - ништа не бих имао против тога.
Него, неко рече - кифели...време је да нестанем :smile:
Ионако су се овде 1948. одигравале неке друге игре, ни сличне Олимпијским...
Поштовање. После оног јучерашњег Гавриног прогласа о доброчинству г. Душана Напијала, затим овог данашњег обраћања г. Француза, хтедох да понешто напишем али бејах спор и г. Касина ме (срећом) предухитри, на њему својствен начин је препричао причу које смо сви сведоци. Желим да се само накратко, поред горе поменутима, захвалим СВИМ људима који на било који начин учествују у овој причи, сликом, коментаром или најпростијим ишчитавањем и кибицовањем, збир свих тих енергија и енергијица чине ову ствар сврсисходном и вредном, без било које од тих искрица не би ово све изгледало онако какво јесте, а мени се чини сјајним.
Још једном свима Вама, хвала.
Потписујем.
Да, хвала Вам свима.
Ови постови, о г-дину Напијалу, и Французов, су ме дирнули као ниједни до сада, (премда многи сјајни, с феноменалним фоткама, и причама уз њих, од којих застаје дах), измамише ми и понеку сузу, мени, која сам на сузе баш тврда. :)
... ako neko slučajno ne zna gde zborujemo, ugostiće nas domaćin Vidoje Golubović ...
... iz ajeroplana ...
... ima nas koji se još sećamo šumovite Takovske i Lejlanda koji predu kroz nju ...
... izvanredna Milovanova , sada Opština Palilula ...
... kolega Amadeus nam je poslao ovu dečicu, koja vas pozdravljaju iz Takovske 1941. godine ...
... pozdravljam vas i ja - Bonđorno :) ...
... i ćoše kojim se bezbroj puta prolazilo, Takovska-Lole Ribara ... hvala Milovane ...
... vis-a-vis ...
.... nego beše jedna fenomenalna Zvezdarkina čini mi se, sa Češkom ambasadom, , krajičkom Takovske i Bulevarom, a sve nešto kao u izgradnji - u glavu se urezalo, ali u comp. izgleda na pogrešno mesto, pa je to onda sizifovanje na temu igle i plasta sena ... ako može jedna repriza, pliz :) ...
... ovu prvu sam svojevremeno negde već stavljao, ali je bila lošija, a ove druge se bogami ne sećam - ček da se probudi VK ;) ... u svakom slučaju, vredi ih videti, premijerno ili reprizno, kako god :) ...
.. btw. zanimljivo, i ja sam tragao za istim ćoškom , ali iz drugog ugla - to je ta Zvezdarkina, koja je kod mene završila u Bermudskom trianglu ...