Период око 1960.
Имали смо радио апарат RR-230, нишки. И данас је у добром стању. Очуван му је фурнир, и чистији је од овог на слици, скинутог са нета.
Од свега повезаног са тим радио апаратом, живо се сећам недеље поподне. Емисија се, ваљда, звала Време спорта и разоноде. Живели смо у дворишту иза фирме у којој је отац радио. Недељом би ћалац ставио радио на прозор и окренуо га ка дворишту, онда би комшилук изнео столове које смо спајали, као у кафани, хоклице... Било је мезета (домаћи сир и крупно нарезан парадајз, краставац, млади лук), ладног пива или малине (сируп од малине, разбијен сода водом) за клинце. Нека од комшиница би очас испржила ванглу крофни, или брдо палачинки, које би у серијама биле избациване кроз прозор, а неко би их мазао пекмезом од шљива или кајсија...
Једном смо слушали пренос у кухињи (дневна соба тада није постојала, све се одвијало у кухињи) играли су Звезда и Партизан. Ћале ме је држао у крилу (имао сам 3-4 године) и тада је Рајко дао гол. Сећам се само ударца главом у плафон. Срећом плафон није био од бетона већ од облепљене трске, па није било последица (мада брат тврди да се последице и данас примећују). Ћале ме је ухватио, као голман, и почео да ме љуби. Уплашио се сирома. Није знао да ћу бити врло тврдоглав...
А онда је ћалац једном донео грамофон, ваљда Супрафон, који је (преко обавезне шустикле) ставио на радио апарат. Радио је служио као појачало. Онда смо почели да купујемо плоче: Нада Мамула, Зехра Деовић, Ксенија Цицварић, Миле Богдановић, Нестор Габрић, Џими Станић, Љиљана Петровић, Радмила Микић Мики... Једно време нисмо могли да прођемо без „мексиканских“ песама које су изводили Славко Перовић, Никола Каровић и чувени „Халиско“ Цунета Гојковића. Док се Београд тресао од грознице зване Ђорђе Марјановић, ми у Кучеву смо га и пре тога свакодневно виђали. Клинци су му се увек јављали: Добар дан, чика Кокане! Јер Марјановић се у Кучеву није звао Ђока (далеко било) него Кокан.
Свака част, уважени колега, на овом упечатљивом и надахнутом тексту! И инспиративном подсећању.
Добар део овога текста призвао је и моје сличне успомене из детињства, на такође слушање емисије "Време спорта и разоноде", с тадашњих, првих радио апарата које смо имали у кући, оба "Филипсова". Један је био још предратни, омањи"лампаш", од тамноцрвеног бакелита, где кад се укључи, прво мало чекаш да се "угреје", а онда појави осветљена скала, с именима станица, на предњем стаклу, а други из нешто каснијег послератног периода, у ствари већи транзисторски радио пријемник, на батерије, такође са скалом...
Затим, грамофон "Супрафон", који су моји родитељи набавили 1969...
И за њега потом, из месеца у месец, године у годину, наредних неколико, редом, куповали грамофонске плоче, прво синглице, потом лонгплејке, али дословно све живо, од тзв "забавне" музике и староградске, до нешто класике и народњака... Углавном - имали смо све што си навео... И, педантан какав је био, мој отац је водио евиденцију, на сваку плочу лепио је налепницу с бројем.
Нама , тадашњој деци, било је занимљиво и да се зезамо с променама брзине обртаја на грамофону, па би понекад пуштали синглице од 45 обртаја на 33, или 78. А најзанимљивији нам је био ефекат, скоро "дартвејдерски", тада нама лако језовит и помало мистичан, пуштања на 16 обртаја, тог успореног и дубоког тона...
Све у свему, скупило се било ту 417 сингл и 209 LP плоча. Данас ми је страшно жао, што смо потом већину синглица временом разделили... И каква би то сад вредна колекција била, јер тек у новије време на јутјубу искрсавају неке од тих плоча, и подсете ме на оно време.
Данас још, од свега тога поседујем неколико синглица, и тридесетак, неким чудом сачуваних LP плоча. Понекад их ставим на још увек исправни грамофон, део неког "Сонијевог" музичког сокоћала с краја 80их...
Па и на њему "никаквом", звуче ми боље и пунијег звука, него на овим данашњим, дигиталним медијима...
Уколико г. Аца Николић и даље прати овај форум - једна молба: Касина и ја би желели да ставимо у књигу о старим београдским кафанама слику вашег претка Илије Николића, па Вас молим да нам дате квалитетнију фотографију него што је она коју сте поставили на форум. Резолуција је добра, али је блиц покварио слику, па би добро било, уколико хоћете да нам изађете у сусрет, да је или скенирате или усликате без блица (а на добром светлу). Унапред хвала.
Период око 1960.
Имали смо радио апарат RR-230, нишки. И данас је у добром стању. Очуван му је фурнир, и чистији је од овог на слици, скинутог са нета.
Од свега повезаног са тим радио апаратом, живо се сећам недеље поподне. Емисија се, ваљда, звала Време спорта и разоноде. Живели смо у дворишту иза фирме у којој је отац радио. Недељом би ћалац ставио радио на прозор и окренуо га ка дворишту, онда би комшилук изнео столове које смо спајали, као у кафани, хоклице... Било је мезета (домаћи сир и крупно нарезан парадајз, краставац, млади лук), ладног пива или малине (сируп од малине, разбијен сода водом) за клинце. Нека од комшиница би очас испржила ванглу крофни, или брдо палачинки, које би у серијама биле избациване кроз прозор, а неко би их мазао пекмезом од шљива или кајсија...
Једном смо слушали пренос у кухињи (дневна соба тада није постојала, све се одвијало у кухињи) играли су Звезда и Партизан. Ћале ме је држао у крилу (имао сам 3-4 године) и тада је Рајко дао гол. Сећам се само ударца главом у плафон. Срећом плафон није био од бетона већ од облепљене трске, па није било последица (мада брат тврди да се последице и данас примећују). Ћале ме је ухватио, као голман, и почео да ме љуби. Уплашио се сирома. Није знао да ћу бити врло тврдоглав...
А онда је ћалац једном донео грамофон, ваљда Супрафон, који је (преко обавезне шустикле) ставио на радио апарат. Радио је служио као појачало. Онда смо почели да купујемо плоче: Нада Мамула, Зехра Деовић, Ксенија Цицварић, Миле Богдановић, Нестор Габрић, Џими Станић, Љиљана Петровић, Радмила Микић Мики... Једно време нисмо могли да прођемо без „мексиканских“ песама које су изводили Славко Перовић, Никола Каровић и чувени „Халиско“ Цунета Гојковића. Док се Београд тресао од грознице зване Ђорђе Марјановић, ми у Кучеву смо га и пре тога свакодневно виђали. Клинци су му се увек јављали: Добар дан, чика Кокане! Јер Марјановић се у Кучеву није звао Ђока (далеко било) него Кокан.
Свака част, уважени колега, на овом упечатљивом и надахнутом тексту! И инспиративном подсећању.
Добар део овога текста призвао је и моје сличне успомене из детињства, на такође слушање емисије "Време спорта и разоноде", с тадашњих, првих радио апарата које смо имали у кући, оба "Филипсова". Један је био још предратни, омањи"лампаш", од тамноцрвеног бакелита, где кад се укључи, прво мало чекаш да се "угреје", а онда појави осветљена скала, с именима станица, на предњем стаклу, а други из нешто каснијег послератног периода, у ствари већи транзисторски радио пријемник, на батерије, такође са скалом...
Затим, грамофон "Супрафон", који су моји родитељи набавили 1969...
И за њега потом, из месеца у месец, године у годину, наредних неколико, редом, куповали грамофонске плоче, прво синглице, потом лонгплејке, али дословно све живо, од тзв "забавне" музике и староградске, до нешто класике и народњака... Углавном - имали смо све што си навео... И, педантан какав је био, мој отац је водио евиденцију, на сваку плочу лепио је налепницу с бројем.
Нама , тадашњој деци, било је занимљиво и да се зезамо с променама брзине обртаја на грамофону, па би понекад пуштали синглице од 45 обртаја на 33, или 78. А најзанимљивији нам је био ефекат, скоро "дартвејдерски", тада нама лако језовит и помало мистичан, пуштања на 16 обртаја, тог успореног и дубоког тона...
Све у свему, скупило се било ту 417 сингл и 209 LP плоча. Данас ми је страшно жао, што смо потом већину синглица временом разделили... И каква би то сад вредна колекција била, јер тек у новије време на јутјубу искрсавају неке од тих плоча, и подсете ме на оно време.
Данас још, од свега тога поседујем неколико синглица, и тридесетак, неким чудом сачуваних LP плоча. Понекад их ставим на још увек исправни грамофон, део неког "Сонијевог" музичког сокоћала с краја 80их...
Па и на њему "никаквом", звуче ми боље и пунијег звука, него на овим данашњим, дигиталним медијима...
Dve lepe price. Fala na uzivanju u njima uvazenoj Zvezdarki i Miloradu. Reciprokujem jednom pesmom Sv. Save (mada ne spada bas u ovaj kontekst):
SLOVO O UMU
Naš um da bude
na nebesima u gledanju,
na krasotama rajskim,
u stanovima večnim,
na anđeoskim zborovima,
u životu onde...
Kakvo li će tu biti zborište
od mnoštva ljudi
od Adama do svršetka!...
Radi toga nam,
draga braćo moja,
treba tugovati
i zamišljati se u ovom životu
kao oni koji su izvan sveta,
kao oni koji imaju žiovt
na nebesima.
Кад шеталац пође Кнез Михајловом улицом за београдски Калемегдан, он се зауставља на углу преко од кафане „Српске Круне“ и пред њим ка Земуну, налази се Калемегдан. Пође ли напред, наилази на земљиште његово и на први поглед среће се са спомеником Косте Таушановића. Ту застане и чита:
Коста Таушановић
1854-1902.
Помисли у себи: И ово је био борац за слободу и народна ирава, али, рано оде Богу на истину. Добро, кад је 48. годину доживео, колико је само горких чаша за живота све до дна испио...
***
Потом, полази даље. Посматра засађено цвеће и дрвеће, па би стао и размишљао:
— Боже, какав беше Калемегдан пре три месеца! Сав је био у зеленилу. А цвеће, оно је мирисало и потсећало би свакога на детињу душу.
Гугутке су својим тупим, али умилним гласом, увесељавале зеленило и чиниле задовољство шетачу, који је остављао београдске улице и долазио на Калемегданску ладовину.
— А сад? — Сад је Калемегдан сасвим измењен. Остао је без рува, јер је зеленило исчезло и све прешло у жутило, а махом у црнило. Где лист још о петељци виси, ту је жутило, а где је и петељка издала, ту је црнило.
— А цвеће? — 0 њему не треба ни мислити. Оно је увело и са мегдана побегло. Спремило се, да зимско време преспава. А како је дивно мирисало!...
Гугутке се умириле. Песме њихове не чују се, а где-где, виде се, како с дрвета на дрво и с дрвета на пожутелу траву слетају и одлетају, те тако проводе јесење дане. На врховима оголелих дрва, виде се гнезда, где су гугутке множиле себи народ. Та њихова гнезда, сад нам престављају кућице, које су остале и без домаћина и без чељади.
***
Мало напред, шеталац би се нашао баш на углу једне попречне стазе, пред спомеником Ђуре Јакшића, па би прочитао:
Ђури Јакшићу песнику
1832-1878.
Типографско певачко друштво
„Јакшић“
1896. г.
Пред његовим спомеником, зелени се џбун шимшира, а позади споменика, са једнога дрвета, лишће већ опада и представља нам човека, који после младих и бујних година, почиње тако нагло да опада.
***
Одмах затим, преко стазе, у истоме реду, а на другом углу, споменик је Војислава Илића. Врло леп и укусно израђен. На њему пише:
Војиславу
Одбор девојака у Београду
1903. г.
И заиста, девојкама се београдским мора рећи хвала, јер су знале коме су спомен сазидале. И Војислав је био леп као девојка. Тако га и сам споменик приказује.
***
Кад се шеталац окрене на супротну страну од споменика Војислављевог, па кад баци поглед напред, па онда десно и лево, он запази два велика круга, две стазе.
У једноме кругу стоје посађене столице, у средини истих види се круг великог водоскока, а у другоме кругу леже клупе обојене зеленом бојом. Ни на једним, ни на другим седиштима нема нигде једне душе. Све што дође, то пролази брзим корацима и одлази правце изгледу реке Саве.
***
Нема сад ни општинског слуге. Целога лета ишао је од столице до столице, скидао свој полуцилиндер, клањао се и наплаћивао од посетилаца за општинску касу од свакога седишта по пет пара.
Сад пак и он осећа зиму. Стар и изнемогао, па побегао, као и свака биљка са мегдана.
— Још мало па пустош! — проговорио би шетач: У јутру никог, на подне по где-где ко, а у вече како-тако. Па ипак, велика разлика између лета и јесени, а како ли ће бити између лета и зиме?!
***
Шетач би све даље корачао и на први поглед видео би десно на углу једне стазе леп споменик. Пришао би ближе, стао би и читао:
Јован Суботић
1817-1886.
Северац би са западне стране бридио и потсећао би шетача на зимско доба.
— Ова зима баш гиганским кораком корача. Јадна сиротиња, шта ће за дрва?! — проговорио би шетач, одмахнуо главом и пошао даље...
***
Ево и споменик Јована Гавриловића. Сећам се кад је исти подигнут, али, не памтим, која година тачно беше, — шапутао би шетач, заустави се, посматрао
и читао:
Јовану Гавриловићу 1796-1877.
Добротвору учитељске сирочади
„Учитељско удружење“
1893. г.
Дакле, учитељи подигли споменик Јовану Гавриловићу; Типографско певачко друштво „Јакшић“ Ђури Јакшићу; девојке београдске Војиславу; а осталима Српски Народ. Баш је пажљив Српски Народ према заслужним Србима... Хвала му!
***
Преко од споменика Јована Гавриловића шетач се заустави пред спомеником Ђуре Даничића. Посматра, мисли и размишља о овом упокојеном Српском Великану, па чита:
Ђура Даничић
1825—1882.
Са великим уздахом шетач оставља ово посматрање споменика и сећање на дела ових великана, па лаганим корацима приближава се изгледу реке Саве, а пред собом види две уздигнуте, калемегданске рестаурације, око којих још само по две-три столице стоје усправљене поред једног стола, са намештеним чаршавом.
Ресторатер налакћен на отвореном прозору, невесело гледа правце у опустошелу шуму и тек што не проговори: та шта још чекам овде?! Нико не свраћа ни на кафу, а камо ли на сладолед и пиво, а ја узалудно проводим дане.
И заиста, летос је било дивно посматрати београдску интелигенцију, кад у ладовини поред чаше пива или порције сладоледа проводи летње дане, који су тако несносни, а нарочито у београдској заглушини, од које мозак тако рећи ври од врућине. А, сад је све то на измаку...
***
У страну мало од ових рестоарација, види се, једна кућица, која је укусно направљена и коју окружава луг, те сама по себи изгледа као какав замак. Она се у ономе летњем зеленилу није скоро ни видела, али, сад се лепо види, јер је лишаће опало и гору опустошило.
Ова је кућица смишљено рађена, јер је израда таква, да се њен стил подудара са швајцарским замцима . . .
И што ближе Савском изгледу, утолико све више шетача. Сви се заустављају уз ону преграђену жицу и посматрају савско пристаниште и долину преко Саве, а северац свира око ушију и припрема снег.
Још мало ће проћи дана, па ће и Калемегдан, то београдско шеталиште, као и све остале шуме, као и сваки сеоски луг бити покривен снегом...
Veoma lepo i fala Miloradu. Jos smo naucili da je, za mene kao dete, "misteriozna" kucica od kamena (u blizini skulpture - vodoskoka ribara), u "svajcarskom stilu", postojala jos pre Balkanskih ratova. Bilo bi 'interesno' znati nesto vise o njoj. Kao sasvim mali, smatrao sam da je ova kucica na izvestan nacin povezana s sumskim patuljcima.
Прва ми, Гало, личи да је сликана из Џ. Башингтона, и то на непарној страни, око (данашњег броја 13-15-17), а објектив хвата угао са 29. новембра.Мислим да мала једнсопратница још увек постоји али је данас ограђена, да се не стровали.
Друга ми личи на Студентску поликлинику, у Крунској....
Период око 1960.
Имали смо радио апарат RR-230, нишки. И данас је у добром стању. Очуван му је фурнир, и чистији је од овог на слици, скинутог са нета.
Од свега повезаног са тим радио апаратом, живо се сећам недеље поподне. Емисија се, ваљда, звала Време спорта и разоноде. Живели смо у дворишту иза фирме у којој је отац радио. Недељом би ћалац ставио радио на прозор и окренуо га ка дворишту, онда би комшилук изнео столове које смо спајали, као у кафани, хоклице... Било је мезета (домаћи сир и крупно нарезан парадајз, краставац, млади лук), ладног пива или малине (сируп од малине, разбијен сода водом) за клинце. Нека од комшиница би очас испржила ванглу крофни, или брдо палачинки, које би у серијама биле избациване кроз прозор, а неко би их мазао пекмезом од шљива или кајсија...
Једном смо слушали пренос у кухињи (дневна соба тада није постојала, све се одвијало у кухињи) играли су Звезда и Партизан. Ћале ме је држао у крилу (имао сам 3-4 године) и тада је Рајко дао гол. Сећам се само ударца главом у плафон. Срећом плафон није био од бетона већ од облепљене трске, па није било последица (мада брат тврди да се последице и данас примећују). Ћале ме је ухватио, као голман, и почео да ме љуби. Уплашио се сирома. Није знао да ћу бити врло тврдоглав...
А онда је ћалац једном донео грамофон, ваљда Супрафон, који је (преко обавезне шустикле) ставио на радио апарат. Радио је служио као појачало. Онда смо почели да купујемо плоче: Нада Мамула, Зехра Деовић, Ксенија Цицварић, Миле Богдановић, Нестор Габрић, Џими Станић, Љиљана Петровић, Радмила Микић Мики... Једно време нисмо могли да прођемо без „мексиканских“ песама које су изводили Славко Перовић, Никола Каровић и чувени „Халиско“ Цунета Гојковића. Док се Београд тресао од грознице зване Ђорђе Марјановић, ми у Кучеву смо га и пре тога свакодневно виђали. Клинци су му се увек јављали: Добар дан, чика Кокане! Јер Марјановић се у Кучеву није звао Ђока (далеко било) него Кокан.
Свака част, уважени колега, на овом упечатљивом и надахнутом тексту! И инспиративном подсећању.
Добар део овога текста призвао је и моје сличне успомене из детињства, на такође слушање емисије "Време спорта и разоноде", с тадашњих, првих радио апарата које смо имали у кући, оба "Филипсова". Један је био још предратни, омањи"лампаш", од тамноцрвеног бакелита, где кад се укључи, прво мало чекаш да се "угреје", а онда појави осветљена скала, с именима станица, на предњем стаклу, а други из нешто каснијег послератног периода, у ствари већи транзисторски радио пријемник, на батерије, такође са скалом...
Затим, грамофон "Супрафон", који су моји родитељи набавили 1969...
И за њега потом, из месеца у месец, године у годину, наредних неколико, редом, куповали грамофонске плоче, прво синглице, потом лонгплејке, али дословно све живо, од тзв "забавне" музике и староградске, до нешто класике и народњака... Углавном - имали смо све што си навео... И, педантан какав је био, мој отац је водио евиденцију, на сваку плочу лепио је налепницу с бројем.
Нама , тадашњој деци, било је занимљиво и да се зезамо с променама брзине обртаја на грамофону, па би понекад пуштали синглице од 45 обртаја на 33, или 78. А најзанимљивији нам је био ефекат, скоро "дартвејдерски", тада нама лако језовит и помало мистичан, пуштања на 16 обртаја, тог успореног и дубоког тона...
Све у свему, скупило се било ту 417 сингл и 209 LP плоча. Данас ми је страшно жао, што смо потом већину синглица временом разделили... И каква би то сад вредна колекција била, јер тек у новије време на јутјубу искрсавају неке од тих плоча, и подсете ме на оно време.
Данас још, од свега тога поседујем неколико синглица, и тридесетак, неким чудом сачуваних LP плоча. Понекад их ставим на још увек исправни грамофон, део неког "Сонијевог" музичког сокоћала с краја 80их...
Па и на њему "никаквом", звуче ми боље и пунијег звука, него на овим данашњим, дигиталним медијима...
Период око 1960.
Имали смо радио апарат RR-230, нишки. И данас је у добром стању. Очуван му је фурнир, и чистији је од овог на слици, скинутог са нета.
Од свега повезаног са тим радио апаратом, живо се сећам недеље поподне. Емисија се, ваљда, звала Време спорта и разоноде. Живели смо у дворишту иза фирме у којој је отац радио. Недељом би ћалац ставио радио на прозор и окренуо га ка дворишту, онда би комшилук изнео столове које смо спајали, као у кафани, хоклице... Било је мезета (домаћи сир и крупно нарезан парадајз, краставац, млади лук), ладног пива или малине (сируп од малине, разбијен сода водом) за клинце. Нека од комшиница би очас испржила ванглу крофни, или брдо палачинки, које би у серијама биле избациване кроз прозор, а неко би их мазао пекмезом од шљива или кајсија...
Једном смо слушали пренос у кухињи (дневна соба тада није постојала, све се одвијало у кухињи) играли су Звезда и Партизан. Ћале ме је држао у крилу (имао сам 3-4 године) и тада је Рајко дао гол. Сећам се само ударца главом у плафон. Срећом плафон није био од бетона већ од облепљене трске, па није било последица (мада брат тврди да се последице и данас примећују). Ћале ме је ухватио, као голман, и почео да ме љуби. Уплашио се сирома. Није знао да ћу бити врло тврдоглав...
А онда је ћалац једном донео грамофон, ваљда Супрафон, који је (преко обавезне шустикле) ставио на радио апарат. Радио је служио као појачало. Онда смо почели да купујемо плоче: Нада Мамула, Зехра Деовић, Ксенија Цицварић, Миле Богдановић, Нестор Габрић, Џими Станић, Љиљана Петровић, Радмила Микић Мики... Једно време нисмо могли да прођемо без „мексиканских“ песама које су изводили Славко Перовић, Никола Каровић и чувени „Халиско“ Цунета Гојковића. Док се Београд тресао од грознице зване Ђорђе Марјановић, ми у Кучеву смо га и пре тога свакодневно виђали. Клинци су му се увек јављали: Добар дан, чика Кокане! Јер Марјановић се у Кучеву није звао Ђока (далеко било) него Кокан.
Свака част, уважени колега, на овом упечатљивом и надахнутом тексту! И инспиративном подсећању.
Добар део овога текста призвао је и моје сличне успомене из детињства, на такође слушање емисије "Време спорта и разоноде", с тадашњих, првих радио апарата које смо имали у кући, оба "Филипсова". Један је био још предратни, омањи"лампаш", од тамноцрвеног бакелита, где кад се укључи, прво мало чекаш да се "угреје", а онда појави осветљена скала, с именима станица, на предњем стаклу, а други из нешто каснијег послератног периода, у ствари већи транзисторски радио пријемник, на батерије, такође са скалом...
Затим, грамофон "Супрафон", који су моји родитељи набавили 1969...
И за њега потом, из месеца у месец, године у годину, наредних неколико, редом, куповали грамофонске плоче, прво синглице, потом лонгплејке, али дословно све живо, од тзв "забавне" музике и староградске, до нешто класике и народњака... Углавном - имали смо све што си навео... И, педантан какав је био, мој отац је водио евиденцију, на сваку плочу лепио је налепницу с бројем.
Нама , тадашњој деци, било је занимљиво и да се зезамо с променама брзине обртаја на грамофону, па би понекад пуштали синглице од 45 обртаја на 33, или 78. А најзанимљивији нам је био ефекат, скоро "дартвејдерски", тада нама лако језовит и помало мистичан, пуштања на 16 обртаја, тог успореног и дубоког тона...
Све у свему, скупило се било ту 417 сингл и 209 LP плоча. Данас ми је страшно жао, што смо потом већину синглица временом разделили... И каква би то сад вредна колекција била, јер тек у новије време на јутјубу искрсавају неке од тих плоча, и подсете ме на оно време.
Данас још, од свега тога поседујем неколико синглица, и тридесетак, неким чудом сачуваних LP плоча. Понекад их ставим на још увек исправни грамофон, део неког "Сонијевог" музичког сокоћала с краја 80их...
Па и на њему "никаквом", звуче ми боље и пунијег звука, него на овим данашњим, дигиталним медијима...
Dve lepe price. Fala na uzivanju u njima uvazenoj Zvezdarki i Miloradu. Reciprokujem jednom pesmom Sv. Save (mada ne spada bas u ovaj kontekst):
SLOVO O UMU
Naš um da bude
na nebesima u gledanju,
na krasotama rajskim,
u stanovima večnim,
na anđeoskim zborovima,
u životu onde...
Kakvo li će tu biti zborište
Radi toga nam,od mnoštva ljudi
od Adama do svršetka!...
draga braćo moja,
treba tugovati
i zamišljati se u ovom životu
kao oni koji su izvan sveta,
kao oni koji imaju žiovt
na nebesima.
Rastislav Nemanjić (Sveti Sava)
(oko 1170-1236)
НА KAЛEMЕГДАНУ
Пише: Стеван Димитријевић.
Кад шеталац пође Кнез Михајловом улицом за београдски Калемегдан, он се зауставља на углу преко од кафане „Српске Круне“ и пред њим ка Земуну, налази се Калемегдан. Пође ли напред, наилази на земљиште његово и на први поглед среће се са спомеником Косте Таушановића. Ту застане и чита:
Коста Таушановић
1854-1902.
Помисли у себи: И ово је био борац за слободу и народна ирава, али, рано оде Богу на истину. Добро, кад је 48. годину доживео, колико је само горких чаша за живота све до дна испио...
***
Потом, полази даље. Посматра засађено цвеће и дрвеће, па би стао и размишљао:
— Боже, какав беше Калемегдан пре три месеца! Сав је био у зеленилу. А цвеће, оно је мирисало и потсећало би свакога на детињу душу.
Гугутке су својим тупим, али умилним гласом, увесељавале зеленило и чиниле задовољство шетачу, који је остављао београдске улице и долазио на Калемегданску ладовину.
— А сад? — Сад је Калемегдан сасвим измењен. Остао је без рува, јер је зеленило исчезло и све прешло у жутило, а махом у црнило. Где лист још о петељци виси, ту је жутило, а где је и петељка издала, ту је црнило.
— А цвеће? — 0 њему не треба ни мислити. Оно је увело и са мегдана побегло. Спремило се, да зимско време преспава. А како је дивно мирисало!...
Гугутке се умириле. Песме њихове не чују се, а где-где, виде се, како с дрвета на дрво и с дрвета на пожутелу траву слетају и одлетају, те тако проводе јесење дане. На врховима оголелих дрва, виде се гнезда, где су гугутке множиле себи народ. Та њихова гнезда, сад нам престављају кућице, које су остале и без домаћина и без чељади.
***
Мало напред, шеталац би се нашао баш на углу једне попречне стазе, пред спомеником Ђуре Јакшића, па би прочитао:
Ђури Јакшићу песнику
1832-1878.
Типографско певачко друштво
„Јакшић“
1896. г.
Пред његовим спомеником, зелени се џбун шимшира, а позади споменика, са једнога дрвета, лишће већ опада и представља нам човека, који после младих и бујних година, почиње тако нагло да опада.
***
Одмах затим, преко стазе, у истоме реду, а на другом углу, споменик је Војислава Илића. Врло леп и укусно израђен. На њему пише:
Војиславу
Одбор девојака у Београду
1903. г.
И заиста, девојкама се београдским мора рећи хвала, јер су знале коме су спомен сазидале. И Војислав је био леп као девојка. Тако га и сам споменик приказује.
***
Кад се шеталац окрене на супротну страну од споменика Војислављевог, па кад баци поглед напред, па онда десно и лево, он запази два велика круга, две стазе.
У једноме кругу стоје посађене столице, у средини истих види се круг великог водоскока, а у другоме кругу леже клупе обојене зеленом бојом. Ни на једним, ни на другим седиштима нема нигде једне душе. Све што дође, то пролази брзим корацима и одлази правце изгледу реке Саве.
***
Нема сад ни општинског слуге. Целога лета ишао је од столице до столице, скидао свој полуцилиндер, клањао се и наплаћивао од посетилаца за општинску касу од свакога седишта по пет пара.
Сад пак и он осећа зиму. Стар и изнемогао, па побегао, као и свака биљка са мегдана.
— Још мало па пустош! — проговорио би шетач: У јутру никог, на подне по где-где ко, а у вече како-тако. Па ипак, велика разлика између лета и јесени, а како ли ће бити између лета и зиме?!
***
Шетач би све даље корачао и на први поглед видео би десно на углу једне стазе леп споменик. Пришао би ближе, стао би и читао:
Јован Суботић
1817-1886.
Северац би са западне стране бридио и потсећао би шетача на зимско доба.
— Ова зима баш гиганским кораком корача. Јадна сиротиња, шта ће за дрва?! — проговорио би шетач, одмахнуо главом и пошао даље...
***
Ево и споменик Јована Гавриловића. Сећам се кад је исти подигнут, али, не памтим, која година тачно беше, — шапутао би шетач, заустави се, посматрао
и читао:
Јовану Гавриловићу 1796-1877.
Добротвору учитељске сирочади
„Учитељско удружење“
1893. г.
Дакле, учитељи подигли споменик Јовану Гавриловићу; Типографско певачко друштво „Јакшић“ Ђури Јакшићу; девојке београдске Војиславу; а осталима Српски Народ. Баш је пажљив Српски Народ према заслужним Србима... Хвала му!
***
Преко од споменика Јована Гавриловића шетач се заустави пред спомеником Ђуре Даничића. Посматра, мисли и размишља о овом упокојеном Српском Великану, па чита:
Ђура Даничић
1825—1882.
Са великим уздахом шетач оставља ово посматрање споменика и сећање на дела ових великана, па лаганим корацима приближава се изгледу реке Саве, а пред собом види две уздигнуте, калемегданске рестаурације, око којих још само по две-три столице стоје усправљене поред једног стола, са намештеним чаршавом.
Ресторатер налакћен на отвореном прозору, невесело гледа правце у опустошелу шуму и тек што не проговори: та шта још чекам овде?! Нико не свраћа ни на кафу, а камо ли на сладолед и пиво, а ја узалудно проводим дане.
И заиста, летос је било дивно посматрати београдску интелигенцију, кад у ладовини поред чаше пива или порције сладоледа проводи летње дане, који су тако несносни, а нарочито у београдској заглушини, од које мозак тако рећи ври од врућине. А, сад је све то на измаку...
***
У страну мало од ових рестоарација, види се, једна кућица, која је укусно направљена и коју окружава луг, те сама по себи изгледа као какав замак. Она се у ономе летњем зеленилу није скоро ни видела, али, сад се лепо види, јер је лишаће опало и гору опустошило.
Ова је кућица смишљено рађена, јер је израда таква, да се њен стил подудара са швајцарским замцима . . .
И што ближе Савском изгледу, утолико све више шетача. Сви се заустављају уз ону преграђену жицу и посматрају савско пристаниште и долину преко Саве, а северац свира око ушију и припрема снег.
Још мало ће проћи дана, па ће и Калемегдан, то београдско шеталиште, као и све остале шуме, као и сваки сеоски луг бити покривен снегом...
ГОЛУБ бр. 17, Сомбор, 1907.
Прва ми, Гало, личи да је сликана из Џ. Башингтона, и то на непарној страни, око (данашњег броја 13-15-17), а објектив хвата угао са 29. новембра.Мислим да мала једнсопратница још увек постоји али је данас ограђена, да се не стровали.
Друга ми личи на Студентску поликлинику, у Крунској....