Krunska

www.google.rs/maps/@44.804685,20.471065,3a,56.4y,15.7h,83.65t/data=!3m4!1e1!3m2!1sCCJ_arymNIGzOOcpMmZVMg!2e0

Tada porodiliste (stradalo u bombardovanju 1944), danas Studentska poliklinika  (da li je moj karton i dalje tamo, boga pitaj...)

Као Рз Брзотрз. Хвала.

Кад' ме питаш, ево да ти одговорим. Ово је текст за књигу:

"Сабља димискија

Краља Александра 65 па 59 (између Мадере и Улице Старине Новака), па пресељена у Видинску 54 и 56 (данас Џорџа Вашингтона), на угао са генерала Лешјанина.

 Првобитна Сабља димискија налазила се усред скромних радњи старе Фишеклије у Краља Александра. И пре и после Првог светског рата била је седиште фудбалера и навијача пошто су се у близини (на Тркалишту) налазила три игралишта: БСК-а, Велике Србије и Српског мача. Била је „на добром гласу“, мада није спадала у фине локале. Имала је башту, а кафеџије, два брата Николића, савесно се старали о благоутробију гостију и добром пићу. Често је на менију била речна риба. Свирала је музика, а лети су каткад гостовали Цицварићи, изазивајући весеље и песму домаћих Палилулаца и комшијских амала и кочијаша. Редовни гости и после Првог светског рата били су фудбалери БСК-а, који су имали свој сто (Андрејевић).  

Уочи рушења Фишеклије, кафана је око 1930. године пресељена у Видинску, преко пута Палилулске школе (данас Вук Караџић), у кафану која се својевремено звала Палилулска касина. Део старих гостију наставио је да долази, посебно тадашње фудбалске звезде Моша (Марјановић) и Тирке (Александрар Тирнанић). Придружила им се Група архитеката модерног правца, на чијем су челу били Брашован, Дубови и Злоковић. После Другог светског рата зграду су заузеле занатске радње, а данас је празна и чека рушење.

 Први власник био је професор Тодор Мијушковић (1870), а касније власник и кафеџија Михаило Јовановић, који је због презадужености био приморан на продају кафане 1892. године. Власник 1912. је кафеџија Влада Ђорђевић. Потом је врло дуго кафеџија и власник био Михаило Мика Николић, звани Цукер, велики навијач БСК-а."

Уколико неко поседује додатне поуздане информације, Касина и ја би били захвални...

Немамо никакву слику првобитне зграде, док ће у књигу ући фотографија коју је Миле поставио, али у ХД верзији. 
 

Бавим се претраживањем литерарних дела књижевника или новинара, који су били и поштански чиновници. Чеда Поповић је радио у Министарству пошта.
Лепа му је ова прича о Сабљи. Као кадрови неког филма. Надам се да ти се допала... Ето, и књижевна дела могу бити историјски извори, што сам већ потврдио Брзаковим причама...
Биће то лепа књига, сигуран сам. 

+

 



Евжен Дероко је био високи чиновник у Министарству саобраћаја, на железници. Снимљен пред пут у Венецију.
Био је председник Савеза филателиста Краљевине Југославије. Светски експерт за филателију.
Александар Дероко је део Евженове колекције продао ПТТ музеју.

Bravo  Milorade....

Fotografije  su  nastale  na  Sušaku  ispred, u  to  vreme NAJSNAŽNIJE  lokomotive  u  Evropi  , serije  32, Mallet  tipa..
Na  žalost  ni  jedan primerak  nije  sačuvan....

 

Симпатична је, али ми није донела ниједан податак о кафани. Где још да верујемо књижевницима?! 

Jako lepa i verna prica. Cak mozda je bolja i od Nusicevih na slicnu temu. "Dimiskija" je, dakle, bila vrlo blizu Fiseklijskog "Grgeca" - obe, "grobljanske kafane" ali bez i malo pogrebne atmosfere. Tada bilo je nezamislivo ( a za sopstvenika bilo bi pogubno ) trovanje kafanskom hranom mada dobri rashladni uredjaji nisu postojali (da, bilo je "ledara"). A eto, juce se vraca moj sin sa jezera Palic kraj Subotice sa teskim trovanjem hranom (pojeo je vansezonski "pohovani kackavalj" u nekoj kafani blizu samog jezera). Trebalo je da tamo provede pet dana a vratio se bolestan vec drugog. Nisu ni danasnje kafane ono sto su nekada bile. Putnikova knjiga bi necemu trebala da nauci i nase ugostitelje a ne samo da zabavi ljubitelje starine. Pozdrav ...