ПРЕД „САБЉОМ“ 
Прича једне непроспаване ноћи 
Чеда Поповић

Мај. 
Липе миришу.
Ноћ тиха и јасна, и кад на небо погледате, чини вам се да има много више звезда него обично. Чисто невероватно да у прашљивом, загушљивом и бучном Београду може бити тако тиха, јасна и лепа ноћ. 
Тек је једанаест. 
Са Старог гробља, коме је одузет сваки пијетет, као и да није људско гробље, разлеже се славујева песма. Дивно сиромашак пева, али коме?! Песници веле: драгани. Можда је и тако, али то песници веле, а њима су и легенде плаве и елегије црне и анакреонке црвене... 
У Фишеклији је све мирно. Алеје, украшене мирисним липама у два реда, покривене су сањивом и тајанственом сенком, кроз коју, с времена на време, само што промакне по који мачак песничког расположења. 
И трамваји се повлаче из дневног саобраћаја и у композицији формалних железничких возова промичу на више гробљанском пругом за трамвајски депо. Лепа слика у тихој ноћи и на јасној месечини... На последњим отвореним колима једног таквог воза видим машамоду Ангелину и поштара Деспота. Или се од некуд враћају или некуд иду? Ангелини као да је дика што је у целом возу једина дама, а Деспот као да се снебива што је у целом возу једини каваљер, те се, чим трамвај наиђе на светлост, вешто повлачи у сенку Ангелининог јединствено великог шешира, претрпаног сваковрсним, махом тропским лишћем, цвећем и перјем. И тако одоше некуд, по свој прилици далеко од метежа, злобе и покварености престоничког друштва! 
Пријатну забаву желим, господине Деспоте! 
И целој улици могла би се пожелити лака ноћ, само да није „Сабље димискије“. Али је пред њом као у по бела дана. Кафеџија Мика, у свом облигатном белом прснику, само трчи од стола до стола, те госте разгаљује шалом која је увек једна и иста и за сваког свога госта, као и увек, има бар по једну интимну реч. Са увек једним истим расположењем гости се смеју шали коју већ унапред погађају, а интимна реч, коју кафеџија има за сваког од њих, као да им чини неку нарочиту част. И гости само придолазе. 
За столом, првим с горње стране, седе артилеријски наредник Михаило Двин, звани Куропаткин, па онда господин Антоније, важан господин из телефонске централе, па коњички наредник Петар, звани Тарас Буљба, и још један крупан господин суморног изгледа. Седе тако, испијају хладне „шприцере“ и ватрено говоре о голубовима. Сваки хвали своје не потцењујући туђе, и у томе се тако далеко иде, да се врло често губи свака логика. (Међу голубарима, можда више него међу ловцима, у сталном је одсуству контрола над изговореним речима.) Као оно историци што се радо позивају на имена великих историчарских капацитета, тако се и у овом голубарском друштванцу често чују имена: Мисирлић, Ива папуџија и још ваздан других. И одједном смеј. Михаило Куропаткин, у голубарском заносу, испричао је једну сасвим невероватну ствар: да је он некад имао тако добре превртаче, да су им се и јаја у гнезду превртала! 
Под гранатом липом, пред самим вратима кафане, седе Влада Цар, колос од човека и председник хамалског удружења, који може на леђима да носи балу од триста кила, и Жика Капунац, кочијаш. Седе тако удвоје, из кригла пију пиво и испрекидано воде различите разговоре, махом о коњима и хамалима. И псују, бестрага гадно псују? Псују и људе и коње, и време у коме ни људи ни коњи не ваљају. Капунац још непрестано жали за својим доратом, кога му је трамвај убио, а Цар још никако не може да заборави старог београдског хамалбашу Спасића, који је носио по четири стотине кила на самару. 
За столом до врата седе бивши шпедитер Јоца Знање и господин Брдар буџаклија који заступа сељаке у брачним парницама. Седе тако, мезете и пију, и разговарају о законима. 
У позадини, према расцветаним леандерима, седе бивша телефонисткиња Даца, телеграфист кога су ту скоро ухапсили због неких новчаних ствари, Дацина теткица са црним крепом преко главе и још један остарији човек, очевидно у капуту који није кројен за њега, чије присуство ваљда треба да значи солидарност друштва за тим столом. Седе тако, уживају пријатну ноћ и гласно разговарају о покварености београдског друштва. 
Али, телеграфист као да је по мало и љубоморан, јер с времена на време дивљим погледима стреља апотекара чак за шестим столом, који у своме друштву на сав глас доказује да прашак за гојење свиња, називани Porkin, треба давати и туберкулозним људима, при чему вешто лови Дацине погледе, пропраћене осмехом једне наивке. 
Манојло, звани Отмени Рабаџија, и пиљар Симица, звани Парадајз, седе у сенци једне липе и нешто живо расправљају, при чему врло често песницама ударају у сто. Гледају их људи и као да донекле респектују тај начин полемике. 
И још је пуно столова пред „Сабљом“ за којима седи сваковрсни свет и ужива лепу ноћ. И Чивутин Мандил је ту са целом својом породицом до најмањег детета у кући. 
Али, да не би ко помислио да су вечери пред „Сабљом“ неке глуве седељке, поменућу музику која је била смештена до ћевабџијског роштиља. Та музичка капела имала је две виолине, бас, једну трубу једне зурле, бубањ и тасове. Па је та капела имала и своју певачицу која је била у сомотској блузи без иједног дугмета на њој, у сељачкој сукњи и са старим мушким ципелама на ногама. Па је та капела имала још и своја два мајмуна, који су били привезани за столицу и са којима се врло интимно занимао неки газда Никола, звани Кретен. 
Дакле, све је ту било што изискује седељка у једној овако чаробној ноћи. 
И већ је поноћ превалила, али се друштво не растура, већ, напротив, придолази. Обична публика пред „Сабљом“ већ је прошарана и такозваним отменим гостима којима се не спава, а „Гранд Хотел“ и њему слични јавни локали, у којима су дотле били, већ су затворени. 
У једно време за крајњим столом оздо диже се ларма која је претила да госте растури, али је газда Мика кафеџија вешто и брзо стиша. За тим столом седели су таљигаши, чији су бедни коњићи још од вечера дреждали, поређани уздуж поред тротоара. Они су неку трампу вршили и на рачун тога потрошили седамнаест гроша и тридесет пара чаршијских, па се после одједном изродио неспоразум који је довео до ларме и до скидања левча са таљига. Газда Мика је похвалио и таљигаше и њихове коње, нарочито коње који су били у погодби за трампу, и ствар леже и таљигашко друштво настави седељку, пријатељски се између себе псујући. Ђаво човек и тај газда Мика! 
И да ствар буде потпуно предата забораву, деси се један општи весео момент. Један просјак и један тестераш, мртви пијани, дођоше однекуд загрљени, насрнуше на гараву певачицу и почеше јој изјављивати љубав. 
– Злато моје! – вели јој просјак и руком јој предаје пољубац – милијоне ћу да потрошим на тебе! 
Сва се публика смеје, па и пијани тестераш. И газда Мика се смеје, али му то ипак ништа није сметало да и несретног љубавника који је пред опасношћу да потроши милијоне и његовог насмејаног садруга шамарима испрати на Старо гробље. 
Да се то заглади, однекуд, као поручен, наиђе познати чича колачар који само ноћу, од десет до зоре, продаје колаче. И газда Мика, као довитљив човек, ту прилику, како би се рекло у нашим војним круговима, искористи. Он шану нешто чичи, чича се са тим сагласи, предаде му плех с колачима и гологлав се стави усред публике. Пошто се поклонио на све стране, одсечним гласом, као са какве катедре, рече ово неколико речи: 
– Господо, железнице су лепа, корисна и потребна ствар. За њих се данас у нашој земљи води јака политичка борба и због њих владе падају као гњиле крушке. Да видите да то није мачији кашаљ, ја ћу вам сад овде приказати ваљевску железницу којој се придаје нарочити значај. 
Многи се зачудише овим речима из уста чика колачара, а мало је који знао да га је томе научио госпа Видин Милорад који је опозиција свакој демократској влади. 
Онда се чича опет поклони на све стране, из џепа свога масног капута извади парче плеха, метну га под ноге и вештим мицањем ногу, све више убрзаним, поче имитовати железнички воз. Звони, звижди, тракара, сукће, – заистинска железница! Оде тако од станице до станице, које по имену објављује са бројем минута задржавања на њима, па се одједном заустави усред поља са изјавом да се једној баби пије вода. ( У ког душа од смеја!) И кад се баба напи воде, воз крену убрзаним темпом за Ваљево, али га чича колачар пред самим Ваљевом опет заустави. Опет малер: на прошлој станици заборавили возовођу који сад као без душе трчи за возом. (Опет урнебесан смеј). Кад и возовођа стиже, онда воз крену даље и, хвала Богу, стиже у Ваљево. (Смеј, дуготрајан смеј). 
Чича, заморен и ознојен, зашао од стола до стола и купи прилоге за, како он каже, грађење нових железница. Опет смеј за сваким столом за којим није било женскиња, јер чича полугласно објашњава да баба није била жедна, већ је имала неку другу, опет водену, муку, и да је возовођа на прошлој станицу остао у кукурузу из узрока што ни воз ни дотична станица нису имали све потребне објекте. 
И седељка би у неокрњености остала можда још за које време, да се не деси ово што ћу сад испричати. Једна мала и жгебава жена, која је више личила на отрцану лутку господске деце него на жену, приђе Влади Цару и лупи му шамар по образу, и шамар пуче. 
– Кући! – цикну женица и сва се стресе. 
– Добро – рече Цар, усправи свој џиновски стас и са висине погледа женицу. – Ми се овде мало заговорили... 
И показа руком на свога друга који је, по изгледу, готов био да женицу смрви. 
– Кући! – поново цикну женица и две ситне коштуњаве песнице подиже изнад главе. 
И газда Мика се већ нађе међу њима. Не стишава Цара, јер види да то нема потребе, већ га само пријатељски тапка по рамену, вели му да је време да иде кући и тихо му наговештава да ће други пут платити. 
Цар се опрости са својим другом тако као да томе није ништа претходило, метну дугачку дрвену муштиклу у зубе, учини  неколико корака до тротоара, онда се саже, са калдрме подиже један нов шпар херд (шпорет) који је понео за неке младенце, лако га подиже и још лакше га метну себи на раме и упути се уз Фишеклију, а дим из цигаре пурња му око главе. Он напред, а за њим она жгебава женица, чантра му нешто и гласно му прети да ће му ребра поломити. 
Публика са интересовањем још прати ту слику; неки су и устали да би боље и даље видели. 
– Ето, зато ја нећу да се женим! – узвикну газда Мика, очекујући да му публика да за право. 
А публика прште у смеј. 
Сиромах Цар, шта све иде на његов рачун! а ја бих желео да целокупна историја човечанства покаже бар једног овако благородног цара.  Шта, зар он није могао само покретом малог прста смрвити жгебаву женицу? Могао је, али то не доликује ни његовој човечној души, ни његовој огромној снази која му је прибавила тако величанствен надимак. А толики цареви увлачили су у убилачке ратове своје народе и људском крвљу убрљали читаве стране историје човечанства по ситним личним узроцима које историци још нису успели довољно расветлити! Сиромах Цар! 
Нешто ветрић, који је својом свежином опомињао да је поноћ већ давно превалила, нешто логично очекивање нових сцена, учини да се друштво поче разилазити. 
Одох и ја. 
Али, да бих сазнао шта је све до краја било, ја сутрадан одох у кварт, где ме известише да је гарава певачица у затвору, да су онај апотекар и онај телеграфист, гађајући се крвнички столицама, тешко повредили ноћног стражара, да је Пера Тарас оптужен својој команди због нечијег деформисаног носа и да против газда Мике постоји оптужбени реферат дежурног писара. 
И обузе ме туга за ни мало идиличним свршетком седељке пред „Сабљом“ у једној тако дивној и чаробној ноћи, као што је ова била. 
ПОЛИТИКА, 15. и 16. јун 1913.

КОМЕНТАР: Јеремијина слика приказује кафану Сабља димискија у улици Џорџа Вашингтона.
Стари новинар, књижевник и боем Чедица Поповић пише у својој причи као да се та кафана налази у Фишеклији, данашњем Булевару краља Александра, као да се кафана налази негде око Мадере или са друге стране улице. Сабља је, изгледа, некад била нешто као данас Последња шанса...
Има ли података где се Сабља налазила раније. Путник то може да реконструише из пописа кафана по квартовима, или списка балова у Београду, јер су се они одржавали у кафанама. А да има лепших слика од ове гора - има. Касина је, зачикавајући, једном показао ћоше...
Уосталом, биће то у новој књизи...