Као сведоци тренутка преласка из некада у сад, очекујем коментаре везане за овај "омаж", пре свега мислим на Милована и Француза.
Ја бих овај пут остао без текста.
Мајко мила,ово је за дугогодишњи затвор...
Зграда у руском Ампир-стилу, Крунска број 10...
Када је подигнута 20-тих била је породична кућа-вила тада највиша у усаглашеном низу самог почетка Крунске. Крајем тридесетих су подигнуте задужбина Луке Челебоновића на њеној десној страни а на левој страни од ове кућа полукружна петоспратница у којој је живео Иво Андрић. Стишњена, одједном је постала неугледна између ове две грдосије.
Како је до тога дошло?
Отприлике овако: Београдска општина је после генералног урбанистичког плана из 1929 године наредила да све нове зграде које се зидају у главним градским и репрезентативним улицама морају бити на три или четири спрата, тојест фасада висине 20 метара. ( о ширини улицe у којој се тако велике зграде зидају није се о томе до тада водило рачуна). Те зграде морају испоштовати и нову регулациону линију улице (проширену у односу на стару). Власници добијају повољне кредите од Хипотекрарне банке под условом да или сруше или да надзидају своје постојеће куће. У супротном су се плаћали високе казне или се ишло на суд да он уз помоћ експерата утврди да ли технички зграда може да се надзида или не. Вероватно да кућа у Крунској 10 није могла да се надзида.
До ''стриктности'' у градњи је дошло због хаоса који је владао у граду од 1918 до 1928, зидало се где ко стигне, на старој-новој ргулацији, нису били предвиђени делови града са вилама и породичним кућама па су улице нарочито по Врачару и на Палилули биле типски измешане, Професорска, Чиновничка и остале колоније тек су се повијале... Све је урађено чисто административно а размишљање о естетици остављало се за касније... Тад је пробијена до краја, продужена и проширена Поштанска односно данас Палмотићева улица.
Крајем 90-тих неки виспрени инвеститори су се сетили да је ова локација близу Двора првокласна, прочешљали су где треба да се чешља и сазнали су да зграда није заштићена као споменик културе! ( иако припада заштићеној зони Крунске што је широк појам лак за тумачења према потреби). Онда се појавила госпођа Ана Затезало, архитекта новог пројекта, која није, руку на срце, копирала срушено већ се само ''инспирисала'' старом фасадом ради пројектовања нове. Много је све напето и исфорсирано: Надгробни споменик са покровом од стакла које претећи само што се не сасуља у Дворски парк и на лицу места неког не убије Пре ће бити да је сам Нобел утицао на аутора а не Нобеловац који је становао у близини ... Зато се хотел нападно и светски зове ''Нобел'' а не ''Андрић'', ''На Дрини ћуприја'' или ''Госпођица''...
Хвала велико на овом открићу моје једине Улице, Сарајевске. Из доба познатих мангупа и много мањег саобраћаја..... од угла са Дурмиторском... интересантно,пише 1961.,а ССНО,тј.данас урушени Генералштаб увелико саграђен....ја сам мислио да се он тада градио.
Као сведоци тренутка преласка из некада у сад, очекујем коментаре везане за овај "омаж", пре свега мислим на Милована и Француза.
Ја бих овај пут остао без текста.
Мајко мила,ово је за дугогодишњи затвор...
Зграда у руском Ампир-стилу, Крунска број 10...
Када је подигнута 20-тих била је породична кућа-вила тада највиша у усаглашеном низу самог почетка Крунске. Крајем тридесетих су подигнуте задужбина Луке Челебоновића на њеној десној страни а на левој страни од ове кућа полукружна петоспратница у којој је живео Иво Андрић. Стишњена, одједном је постала неугледна између ове две грдосије.
Како је до тога дошло?
Отприлике овако: Београдска општина је после генералног урбанистичког плана из 1929 године наредила да све нове зграде које се зидају у главним градским и репрезентативним улицама морају бити на три или четири спрата, тојест фасада висине 20 метара. ( о ширини улицe у којој се тако велике зграде зидају није се о томе до тада водило рачуна). Те зграде морају испоштовати и нову регулациону линију улице (проширену у односу на стару). Власници добијају повољне кредите од Хипотекрарне банке под условом да или сруше или да надзидају своје постојеће куће. У супротном су се плаћали високе казне или се ишло на суд да он уз помоћ експерата утврди да ли технички зграда може да се надзида или не. Вероватно да кућа у Крунској 10 није могла да се надзида.
До ''стриктности'' у градњи је дошло због хаоса који је владао у граду од 1918 до 1928, зидало се где ко стигне, на старој-новој ргулацији, нису били предвиђени делови града са вилама и породичним кућама па су улице нарочито по Врачару и на Палилули биле типски измешане, Професорска, Чиновничка и остале колоније тек су се повијале... Све је урађено чисто административно а размишљање о естетици остављало се за касније... Тад је пробијена до краја, продужена и проширена Поштанска односно данас Палмотићева улица.
Крајем 90-тих неки виспрени инвеститори су се сетили да је ова локација близу Двора првокласна, прочешљали су где треба да се чешља и сазнали су да зграда није заштићена као споменик културе! ( иако припада заштићеној зони Крунске што је широк појам лак за тумачења према потреби). Онда се појавила госпођа Ана Затезало, архитекта новог пројекта, која није, руку на срце, копирала срушено већ се само ''инспирисала'' старом фасадом ради пројектовања нове. Много је све напето и исфорсирано: Надгробни споменик са покровом од стакла које претећи само што се не сасуља у Дворски парк и на лицу места неког не убије Пре ће бити да је сам Нобел утицао на аутора а не Нобеловац који је становао у близини ... Зато се хотел нападно и светски зове ''Нобел'' а не ''Андрић'', ''На Дрини ћуприја'' или ''Госпођица''...
Francuz je neke momente medjuratnog urbanističkog i graditeljskog razvoja prestonice, kao i gradjevinskih zakona i njihove primene, sasvim tačno interpretirao. Neki drugi, pak, zahtevaju detaljnu elaboraciju, pa bi nas to jako daleko odvelo. Tako npr. regulacione linije nisu bile ni u kakvom haosu (nove su uvodjene kod novih regulacija ulica, tj. proširenja istih, a zgrada je van tih limita mogla da ispada najviše 30 cm) ekspertize za nadzidjivanja nisu vršene, a "zamena" tj. reketiranje starih vlasnika da svoje prizemne kuće moraju saobraziti okolnim višespratnim, desilo se u meni jednom poznatom slučaju (u Dečanskoj ulici, i vlasnik za to nije dobio dinara subvencija ili kredita).
Kada je o estetici reč, jako teško ću se složiti da je levi sused bivše zgrade, zgrada Zadužbine Luke Ćelovića i
Milovoja Jovanovića - "grdosija"...
Ono što ovde treba napomenuti, a u vezi je sa ovom novom gradnjom, jeste da je autor ove nazovi rekonstrukcije izvesni arhitekta Solomko (ili Solonko), koji je, sa isto ovoliko nepoštovanja koliko se odneo prema uništavanju ovog retkog spomenika ruskog ampira, pre desetak godina potpuno uništio autentičnan enterijer Ruske crkve na Tašmajdanu, zamenjujući sve podove, prozore, oslikane zidove i pod nekim izmišljenim budalaštinama.
Posle takve intervencije, zalud je bilo očekivati da će se u ovom slučaju nešto drugo dogoditi...
Treba samo pogledati neke proporcije otvora fasade, ili delje, pa će i laik shvatiti da to sa bilo kakvom rekonstrukcijom fasade nema nikakve veze.
No, ostaje uteha da su za proteklih dvadesetak godina unepovrat uništeni slični spomenici kulture, i još gore, arhitektonska remek dela koja nikada nisu zavredila ma i najosnovniju zaštitu.
[/quote] Мајко мила,ово је за дугогодишњи затвор...[/quote]
Зграда у руском Ампир-стилу, Крунска број 10...
Када је подигнута 20-тих била је породична кућа-вила тада највиша у усаглашеном низу самог почетка Крунске. Крајем тридесетих су подигнуте задужбина Луке Челебоновића на њеној десној страни а на левој страни од ове кућа полукружна петоспратница у којој је живео Иво Андрић. Стишњена, одједном је постала неугледна између ове две грдосије.
Како је до тога дошло?
Отприлике овако: Београдска општина је после генералног урбанистичког плана из 1929 године наредила да све нове зграде које се зидају у главним градским и репрезентативним улицама морају бити на три или четири спрата, тојест фасада висине 20 метара. ( о ширини улицe у којој се тако велике зграде зидају није се о томе до тада водило рачуна). Те зграде морају испоштовати и нову регулациону линију улице (проширену у односу на стару). Власници добијају повољне кредите од Хипотекрарне банке под условом да или сруше или да надзидају своје постојеће куће. У супротном су се плаћали високе казне или се ишло на суд да он уз помоћ експерата утврди да ли технички зграда може да се надзида или не. Вероватно да кућа у Крунској 10 није могла да се надзида.
До ''стриктности'' у градњи је дошло због хаоса који је владао у граду од 1918 до 1928, зидало се где ко стигне, на старој-новој ргулацији, нису били предвиђени делови града са вилама и породичним кућама па су улице нарочито по Врачару и на Палилули биле типски измешане, Професорска, Чиновничка и остале колоније тек су се повијале... Све је урађено чисто административно а размишљање о естетици остављало се за касније... Тад је пробијена до краја, продужена и проширена Поштанска односно данас Палмотићева улица.
Крајем 90-тих неки виспрени инвеститори су се сетили да је ова локација близу Двора првокласна, прочешљали су где треба да се чешља и сазнали су да зграда није заштићена као споменик културе! ( иако припада заштићеној зони Крунске што је широк појам лак за тумачења према потреби). Онда се појавила госпођа Ана Затезало, архитекта новог пројекта, која није, руку на срце, копирала срушено већ се само ''инспирисала'' старом фасадом ради пројектовања нове. Много је све напето и исфорсирано: Надгробни споменик са покровом од стакла које претећи само што се не сасуља у Дворски парк и на лицу места неког не убије Пре ће бити да је сам Нобел утицао на аутора а не Нобеловац који је становао у близини ... Зато се хотел нападно и светски зове ''Нобел'' а не ''Андрић'', ''На Дрини ћуприја'' или ''Госпођица''...
[/quote] Francuz je neke momente medjuratnog urbanističkog i graditeljskog razvoja prestonice, kao i gradjevinskih zakona i njihove primene, sasvim tačno interpretirao. Neki drugi, pak, zahtevaju detaljnu elaboraciju, pa bi nas to jako daleko odvelo. Regulacione linije nisu bile ni u kakvom haosu (nove su uvodjene kod novih regulacija ulica, tj. proširenja istih, a zgrada je van tih limita mogla da ispada najviše 30 cm) ekspertize za nadzidjivanja nisu vršene, a "zamena" tj. reketiranje starih vlasnika da svoje prizemne kuće moraju saobraziti okolnim višespratnim, desilo se u meni jednom poznatom slučaju (u Dečanskoj ulici, i vlasnik za to nije dobio dinara subvencija ili kredita). Kada je o estetici reč, jako teško ću se složiti da je levi sused bivše zgrade, zgrada Zadužbine Luke Ćelovića i Milovoja Jovanovića - "grdosija"... Ono što ovde treba napomenuti, jeste da je autor ove nazovi rekonstrukcije izvesni arhitekta Solomko (ili Solonko), koji je, sa isto ovoliko nepoštovanja koliko se odneo prema uništavanju ovog retkog spomenika ruskog ampira, pre desetak godina potpuno uništio autentičnan enterijer Ruske crkve na Tsšmajdanu, zamenjujući sve podove, prozore, oslikane zidove i pod nekim izmišljenim budalaštinama. Posle takve intervencije, zalud je bilo očekivati da će se u ovom slučaju nešto drugo dogoditi...[/quote]
Као што рекох...Затвор за архитекте,као и за оног који је издао дозволу да се овако нешто уради...А архитектама бих одузео диплому,ни стрип да нацртају...Срамота!
Као што рекох...Затвор за архитекте, као и за оног који је издао дозволу да се овако нешто уради... А архитектама бих одузео диплому, ни стрип да нацртају...Срамота!
Бооожеее...
Какве сад па стрип има везе са београдском корупционашком и политичком „архитектуром“?
Стрип је уметност, а они су дунстери! Пази, не дунђери, него дунстери!
Да!
Ја бих овај пут остао без текста.
Зграда у руском Ампир-стилу, Крунска број 10...
Када је подигнута 20-тих била је породична кућа-вила тада највиша у усаглашеном низу самог почетка Крунске. Крајем тридесетих су подигнуте задужбина Луке Челебоновића на њеној десној страни а на левој страни од ове кућа полукружна петоспратница у којој је живео Иво Андрић. Стишњена, одједном је постала неугледна између ове две грдосије.
Како је до тога дошло?
Отприлике овако: Београдска општина је после генералног урбанистичког плана из 1929 године наредила да све нове зграде које се зидају у главним градским и репрезентативним улицама морају бити на три или четири спрата, тојест фасада висине 20 метара. ( о ширини улицe у којој се тако велике зграде зидају није се о томе до тада водило рачуна). Те зграде морају испоштовати и нову регулациону линију улице (проширену у односу на стару). Власници добијају повољне кредите од Хипотекрарне банке под условом да или сруше или да надзидају своје постојеће куће. У супротном су се плаћали високе казне или се ишло на суд да он уз помоћ експерата утврди да ли технички зграда може да се надзида или не. Вероватно да кућа у Крунској 10 није могла да се надзида.
До ''стриктности'' у градњи је дошло због хаоса који је владао у граду од 1918 до 1928, зидало се где ко стигне, на старој-новој ргулацији, нису били предвиђени делови града са вилама и породичним кућама па су улице нарочито по Врачару и на Палилули биле типски измешане, Професорска, Чиновничка и остале колоније тек су се повијале... Све је урађено чисто административно а размишљање о естетици остављало се за касније... Тад је пробијена до краја, продужена и проширена Поштанска односно данас Палмотићева улица.
Крајем 90-тих неки виспрени инвеститори су се сетили да је ова локација близу Двора првокласна, прочешљали су где треба да се чешља и сазнали су да зграда није заштићена као споменик културе! ( иако припада заштићеној зони Крунске што је широк појам лак за тумачења према потреби). Онда се појавила госпођа Ана Затезало, архитекта новог пројекта, која није, руку на срце, копирала срушено већ се само ''инспирисала'' старом фасадом ради пројектовања нове. Много је све напето и исфорсирано: Надгробни споменик са покровом од стакла које претећи само што се не сасуља у Дворски парк и на лицу места неког не убије Пре ће бити да је сам Нобел утицао на аутора а не Нобеловац који је становао у близини ... Зато се хотел нападно и светски зове ''Нобел'' а не ''Андрић'', ''На Дрини ћуприја'' или ''Госпођица''...
Хвала велико на овом открићу моје једине Улице, Сарајевске. Из доба познатих мангупа и много мањег саобраћаја..... од угла са Дурмиторском... интересантно,пише 1961.,а ССНО,тј.данас урушени Генералштаб увелико саграђен....ја сам мислио да се он тада градио.
Српско црквено певачко друштво из Панчева, пред хотелом Лондон, други дан Духова, 24. јуна 1929. Хоровођа је био Јован Бандур.
Фердинанд Грамберг, у првом плану, леђима окренут. Иза њега, десно, је адвокат Иво Тамандл. 14. март 1936.
Још фотографија на сајту
http://www.odbrana.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=284
Ја бих овај пут остао без текста.
Зграда у руском Ампир-стилу, Крунска број 10...
Када је подигнута 20-тих била је породична кућа-вила тада највиша у усаглашеном низу самог почетка Крунске. Крајем тридесетих су подигнуте задужбина Луке Челебоновића на њеној десној страни а на левој страни од ове кућа полукружна петоспратница у којој је живео Иво Андрић. Стишњена, одједном је постала неугледна између ове две грдосије.
Како је до тога дошло?
Отприлике овако: Београдска општина је после генералног урбанистичког плана из 1929 године наредила да све нове зграде које се зидају у главним градским и репрезентативним улицама морају бити на три или четири спрата, тојест фасада висине 20 метара. ( о ширини улицe у којој се тако велике зграде зидају није се о томе до тада водило рачуна). Те зграде морају испоштовати и нову регулациону линију улице (проширену у односу на стару). Власници добијају повољне кредите од Хипотекрарне банке под условом да или сруше или да надзидају своје постојеће куће. У супротном су се плаћали високе казне или се ишло на суд да он уз помоћ експерата утврди да ли технички зграда може да се надзида или не. Вероватно да кућа у Крунској 10 није могла да се надзида.
До ''стриктности'' у градњи је дошло због хаоса који је владао у граду од 1918 до 1928, зидало се где ко стигне, на старој-новој ргулацији, нису били предвиђени делови града са вилама и породичним кућама па су улице нарочито по Врачару и на Палилули биле типски измешане, Професорска, Чиновничка и остале колоније тек су се повијале... Све је урађено чисто административно а размишљање о естетици остављало се за касније... Тад је пробијена до краја, продужена и проширена Поштанска односно данас Палмотићева улица.
Крајем 90-тих неки виспрени инвеститори су се сетили да је ова локација близу Двора првокласна, прочешљали су где треба да се чешља и сазнали су да зграда није заштићена као споменик културе! ( иако припада заштићеној зони Крунске што је широк појам лак за тумачења према потреби). Онда се појавила госпођа Ана Затезало, архитекта новог пројекта, која није, руку на срце, копирала срушено већ се само ''инспирисала'' старом фасадом ради пројектовања нове. Много је све напето и исфорсирано: Надгробни споменик са покровом од стакла које претећи само што се не сасуља у Дворски парк и на лицу места неког не убије Пре ће бити да је сам Нобел утицао на аутора а не Нобеловац који је становао у близини ... Зато се хотел нападно и светски зове ''Нобел'' а не ''Андрић'', ''На Дрини ћуприја'' или ''Госпођица''...
[/quote] Мајко мила,ово је за дугогодишњи затвор...[/quote]
Зграда у руском Ампир-стилу, Крунска број 10...
Када је подигнута 20-тих била је породична кућа-вила тада највиша у усаглашеном низу самог почетка Крунске. Крајем тридесетих су подигнуте задужбина Луке Челебоновића на њеној десној страни а на левој страни од ове кућа полукружна петоспратница у којој је живео Иво Андрић. Стишњена, одједном је постала неугледна између ове две грдосије.
Како је до тога дошло?
Отприлике овако: Београдска општина је после генералног урбанистичког плана из 1929 године наредила да све нове зграде које се зидају у главним градским и репрезентативним улицама морају бити на три или четири спрата, тојест фасада висине 20 метара. ( о ширини улицe у којој се тако велике зграде зидају није се о томе до тада водило рачуна). Те зграде морају испоштовати и нову регулациону линију улице (проширену у односу на стару). Власници добијају повољне кредите од Хипотекрарне банке под условом да или сруше или да надзидају своје постојеће куће. У супротном су се плаћали високе казне или се ишло на суд да он уз помоћ експерата утврди да ли технички зграда може да се надзида или не. Вероватно да кућа у Крунској 10 није могла да се надзида.
До ''стриктности'' у градњи је дошло због хаоса који је владао у граду од 1918 до 1928, зидало се где ко стигне, на старој-новој ргулацији, нису били предвиђени делови града са вилама и породичним кућама па су улице нарочито по Врачару и на Палилули биле типски измешане, Професорска, Чиновничка и остале колоније тек су се повијале... Све је урађено чисто административно а размишљање о естетици остављало се за касније... Тад је пробијена до краја, продужена и проширена Поштанска односно данас Палмотићева улица.
Крајем 90-тих неки виспрени инвеститори су се сетили да је ова локација близу Двора првокласна, прочешљали су где треба да се чешља и сазнали су да зграда није заштићена као споменик културе! ( иако припада заштићеној зони Крунске што је широк појам лак за тумачења према потреби). Онда се појавила госпођа Ана Затезало, архитекта новог пројекта, која није, руку на срце, копирала срушено већ се само ''инспирисала'' старом фасадом ради пројектовања нове. Много је све напето и исфорсирано: Надгробни споменик са покровом од стакла које претећи само што се не сасуља у Дворски парк и на лицу места неког не убије Пре ће бити да је сам Нобел утицао на аутора а не Нобеловац који је становао у близини ... Зато се хотел нападно и светски зове ''Нобел'' а не ''Андрић'', ''На Дрини ћуприја'' или ''Госпођица''...
[/quote] Francuz je neke momente medjuratnog urbanističkog i graditeljskog razvoja prestonice, kao i gradjevinskih zakona i njihove primene, sasvim tačno interpretirao. Neki drugi, pak, zahtevaju detaljnu elaboraciju, pa bi nas to jako daleko odvelo. Regulacione linije nisu bile ni u kakvom haosu (nove su uvodjene kod novih regulacija ulica, tj. proširenja istih, a zgrada je van tih limita mogla da ispada najviše 30 cm) ekspertize za nadzidjivanja nisu vršene, a "zamena" tj. reketiranje starih vlasnika da svoje prizemne kuće moraju saobraziti okolnim višespratnim, desilo se u meni jednom poznatom slučaju (u Dečanskoj ulici, i vlasnik za to nije dobio dinara subvencija ili kredita). Kada je o estetici reč, jako teško ću se složiti da je levi sused bivše zgrade, zgrada Zadužbine Luke Ćelovića i Milovoja Jovanovića - "grdosija"... Ono što ovde treba napomenuti, jeste da je autor ove nazovi rekonstrukcije izvesni arhitekta Solomko (ili Solonko), koji je, sa isto ovoliko nepoštovanja koliko se odneo prema uništavanju ovog retkog spomenika ruskog ampira, pre desetak godina potpuno uništio autentičnan enterijer Ruske crkve na Tsšmajdanu, zamenjujući sve podove, prozore, oslikane zidove i pod nekim izmišljenim budalaštinama. Posle takve intervencije, zalud je bilo očekivati da će se u ovom slučaju nešto drugo dogoditi...[/quote]
Као што рекох...Затвор за архитекте,као и за оног који је издао дозволу да се овако нешто уради...А архитектама бих одузео диплому,ни стрип да нацртају...Срамота!
Бооожеее...
Какве сад па стрип има везе са београдском корупционашком и политичком „архитектуром“?
Стрип је уметност, а они су дунстери! Пази, не дунђери, него дунстери!
Да!