Sve je to tačno. No, dizanje frke u medijima ništa nije uticalo da se, na primer, u novije doba, ne sruši kuća Igora Bluemnaua. Ništa nije vredelo pisanje prestavki slavnom Zavodu za zaštitu spomenika, koji se čak, nije, pa makar kurtoazno, rešio da odgovori na protest.
Потпуно разумем и сасвим се слажем с тобом, Миланче.
Само покушавам да укажем на могуће путеве.
Шта мислиш, да ли је код нас јаче Друштво за заштиту злостављаних животиња од појединачних или групних протеста и слања писама Заводу и осталим заводницима и заводницама...?
Или, погледај шта је створено од иницијативе три жене, које су основале нешто као НВО за заштиту жена злостављаних од партнера, или очева, или синова, или мајки, кога ли све не...! Сада таквих „сигурних кућа“ има у сваком већем месту, а жена која је то основала изгледа све елегантније, лепше и млађе... А у исто време, чини се да ниједна иоле вредна кућа у Србији није сигурна да је неће прекројити, президати, префарбати акрилном „резедо“ или „кајсија“ бојом...
Шта мислиш, да ли би могло да се окупи критична маса људи, архитеката, историчара, архивара, историчара уметности, историчара архитектуре, освешћених финансијски добро стојећих људи, понеког паметног политичара (ако тако нешто постоји)... који би се удружили и створили НВО за заштиту злостављаних кућа. Видиш да држава покушава да оснује приватни Фонд за лечење деце у иностранству.
Да ли би могао да се оснује Фонд за лечење старих вредних кућа у Србији?
Знам да то може да изгледа немогуће.
Сада и овде.
Али ако се само седи, кука и такмичи се у пљувању на даљину, ништа од свега тога у скорије време!
Питај Владу бр 2: Да ли би сакупљање звукова Дорћола постојало да неко то није кренуо да ради. А касније и звукова Савамале и Врачара и...
Дакле, може.
Сад ћете ме псовати због неприличног упоређивања:
Мој пријатељ, архитекта из Лондона, ми је својевремено послао проспект приватног британског Фонда за помоћ у области заштите културних добара, или тако нешто. У тај фонд паре улажу највеће британске фирме и најбогатији појединци. Зашто, зар имају поверења? Имају, јер од фонда добијају извештај за шта је потрошена свака њихова фунта. Све је на интернету, и свако може да погледа где су паре отишле. А за паре тог фонда конкуришу и највећи британски музеји, али и појединци, власници неког културног добра (ретке књиге, намештаја, куће, слике...) који немају довољно средстава за рестаурацију или реконструкцију.
Држава има свој фонд финансиран из буџета, али ни богата земља као Британија нема пара за баш свако културно добро. Онда се људи удруже. Али у фонду раде људи који имају име и презиме, а иза себе богато искуство и углед у заштити културних добара. И они су довољно добростојећи да би били непоткупљиви и неподмитљиви.
Знам да је такав фонд код нас тешко основати. Али, докле ћемо да чекамо и кукамо? Нешто мора да се уради.
Или ја овде само с.... бадава? Изгледа да је баш тако!
Миланче, извини, ово „писмо“ је само случајно упућено теби. Уствари, упућено је свима нама, свима и свугде, и у Србији и у Новом Зеланду и у Москви и у Милвокију и у Токију (Србија од Токија до Милвокија!!!)
Знам да је такав фонд код нас тешко основати. Али, докле ћемо да чекамо и кукамо? Нешто мора да се уради.
Или ја овде само с.... бадава? Изгледа да је баш тако!
Миланче, извини, ово „писмо“ је само случајно упућено теби. Уствари, упућено је свима нама, свима и свугде, и у Србији и у Новом Зеланду и у Москви и у Милвокију и у Токију (Србија од Токија до Милвокија!!!)
Ja sam uvek za, kada su takve stvari u pitanju. I ne samo da sam "za" nego bih voleo da pružim svu svoju pomoć koja se u tom smislu može učiniti.
P. S. Da ne kažem da ista stvar važi za drugu temu kojom se bavim, i gde smo, rekao bih, još "bezbrižniji" i nemarniji.
Цитат 1
Још једна „бела врана” појавила се у патријархалном друштву Србије, са циљем да „изобрази” девојке. Госпођица Љубица Сладојевић се, са наставничким искуством стеченим у Паризу, Енглеској и Америци, вратила у Београд и деведесетих година 19. века основала „Виши завод за васпитање девојака”. Предавала је француски и енглески језик, а пошто је своје штићенице желела да оспособи и за вођење домаћинства, дошколовала се и за неколико заната. Када је уобичајеним часовима додала практичну наставу из кројења, шивења и хигијене, изазвала је критике гувернанти запослених у београдским породицама, како није отмена и како се другачије ради у иностранству...
Цитат 2
Možda će nekome biti interesantno da vidi jelovnik Višeg zavoda za vaspitanje devojaka za školsku 1924/25 godinu u kome stoji da je, recimo četvrtkom, za doručak bila bela kafa, za ručak pileća ili ćureća čorba, pire i salata, za užinu čaj sa hlebom i maslom, a za večeru čorba, punjeno pile ili riba i kompot.
Занимљиви текстови на тему поратног Београда и судбина неких доктора, професора, новинара... и породица са Дедиња, Топчидера... Могуће да има претеривања, али не знам, јер не познајем довољно тај период. forum.burek.com/crveni-uragan-nad-beogradom-1944-1945-t43362.html
Потпуно разумем и сасвим се слажем с тобом, Миланче.
Само покушавам да укажем на могуће путеве.
Шта мислиш, да ли је код нас јаче Друштво за заштиту злостављаних животиња од појединачних или групних протеста и слања писама Заводу и осталим заводницима и заводницама...?
Или, погледај шта је створено од иницијативе три жене, које су основале нешто као НВО за заштиту жена злостављаних од партнера, или очева, или синова, или мајки, кога ли све не...! Сада таквих „сигурних кућа“ има у сваком већем месту, а жена која је то основала изгледа све елегантније, лепше и млађе... А у исто време, чини се да ниједна иоле вредна кућа у Србији није сигурна да је неће прекројити, президати, префарбати акрилном „резедо“ или „кајсија“ бојом...
Шта мислиш, да ли би могло да се окупи критична маса људи, архитеката, историчара, архивара, историчара уметности, историчара архитектуре, освешћених финансијски добро стојећих људи, понеког паметног политичара (ако тако нешто постоји)... који би се удружили и створили НВО за заштиту злостављаних кућа.
Видиш да држава покушава да оснује приватни Фонд за лечење деце у иностранству.
Да ли би могао да се оснује Фонд за лечење старих вредних кућа у Србији?
Знам да то може да изгледа немогуће.
Сада и овде.
Али ако се само седи, кука и такмичи се у пљувању на даљину, ништа од свега тога у скорије време!
Питај Владу бр 2: Да ли би сакупљање звукова Дорћола постојало да неко то није кренуо да ради. А касније и звукова Савамале и Врачара и...
Дакле, може.
Сад ћете ме псовати због неприличног упоређивања:
Мој пријатељ, архитекта из Лондона, ми је својевремено послао проспект приватног британског Фонда за помоћ у области заштите културних добара, или тако нешто. У тај фонд паре улажу највеће британске фирме и најбогатији појединци. Зашто, зар имају поверења? Имају, јер од фонда добијају извештај за шта је потрошена свака њихова фунта. Све је на интернету, и свако може да погледа где су паре отишле. А за паре тог фонда конкуришу и највећи британски музеји, али и појединци, власници неког културног добра (ретке књиге, намештаја, куће, слике...) који немају довољно средстава за рестаурацију или реконструкцију.
Држава има свој фонд финансиран из буџета, али ни богата земља као Британија нема пара за баш свако културно добро. Онда се људи удруже. Али у фонду раде људи који имају име и презиме, а иза себе богато искуство и углед у заштити културних добара. И они су довољно добростојећи да би били непоткупљиви и неподмитљиви.
Знам да је такав фонд код нас тешко основати. Али, докле ћемо да чекамо и кукамо? Нешто мора да се уради.
Или ја овде само с.... бадава?
Изгледа да је баш тако!
Миланче, извини, ово „писмо“ је само случајно упућено теби. Уствари, упућено је свима нама, свима и свугде, и у Србији и у Новом Зеланду и у Москви и у Милвокију и у Токију (Србија од Токија до Милвокија!!!)
Знам да је такав фонд код нас тешко основати. Али, докле ћемо да чекамо и кукамо? Нешто мора да се уради.
Или ја овде само с.... бадава?
Изгледа да је баш тако!
Миланче, извини, ово „писмо“ је само случајно упућено теби. Уствари, упућено је свима нама, свима и свугде, и у Србији и у Новом Зеланду и у Москви и у Милвокију и у Токију (Србија од Токија до Милвокија!!!)
Ja sam uvek za, kada su takve stvari u pitanju. I ne samo da sam "za" nego bih voleo da pružim svu svoju pomoć koja se u tom smislu može učiniti.
P. S. Da ne kažem da ista stvar važi za drugu temu kojom se bavim, i gde smo, rekao bih, još "bezbrižniji" i nemarniji.
Основна школа у Шуматовачкој
Да, добро ме подсетисте - ево једне из 1932-1933.
Него, морам да питам пошто не знам: постоји ли још?
Мени делује да је ово иста фотографија, апсолутно иста позиција грана и гранчица, а да су само ретушом
склољене особе ???
Можда грешим ајде форензичари !!!
Биће да имате право. Е сад, да ли је неки децомрзац укинуо децу или обрнуто...
Цитат 1
Још једна „бела врана” појавила се у патријархалном друштву Србије, са циљем да „изобрази” девојке. Госпођица Љубица Сладојевић се, са наставничким искуством стеченим у Паризу, Енглеској и Америци, вратила у Београд и деведесетих година 19. века основала „Виши завод за васпитање девојака”. Предавала је француски и енглески језик, а пошто је своје штићенице желела да оспособи и за вођење домаћинства, дошколовала се и за неколико заната. Када је уобичајеним часовима додала практичну наставу из кројења, шивења и хигијене, изазвала је критике гувернанти запослених у београдским породицама, како није отмена и како се другачије ради у иностранству...
Цитат 2
Možda će nekome biti interesantno da vidi jelovnik Višeg zavoda za vaspitanje devojaka za školsku 1924/25 godinu u kome stoji da je, recimo četvrtkom, za doručak bila bela kafa, za ručak pileća ili ćureća čorba, pire i salata, za užinu čaj sa hlebom i maslom, a za večeru čorba, punjeno pile ili riba i kompot.
forum.burek.com/crveni-uragan-nad-beogradom-1944-1945-t43362.html
Оргинал је Аце Симића, као и слика Морнарице.
Поставио Француз на:
http://www.politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=3419
Помоћу Гугл/имиџис можеш да на Вебу нађеш сваку слику коју му задаш.
Нисам знао где да ју ставим на овом форуму па ајде овде где ће ју видети више форумаша.
Васе Пелагића 40. Између осталог и боравиште Краља Петра I. Јел беше тако?