Мој пријатељ, архитекта из Лондона, ми је својевремено послао проспект приватног британског Фонда за помоћ у области заштите културних добара, или тако нешто. У тај фонд паре улажу највеће британске фирме и најбогатији појединци. Зашто, зар имају поверења? Имају, јер од фонда добијају извештај за шта је потрошена свака њихова фунта. Све је на интернету, и свако може да погледа где су паре отишле. А за паре тог фонда конкуришу и највећи британски музеји, али и појединци, власници неког културног добра (ретке књиге, намештаја, куће, слике...) који немају довољно средстава за рестаурацију или реконструкцију.
Држава има свој фонд финансиран из буџета, али ни богата земља као Британија нема пара за баш свако културно добро. Онда се људи удруже. Али у фонду раде људи који имају име и презиме, а иза себе богато искуство и углед у заштити културних добара. И они су довољно добростојећи да би били непоткупљиви и неподмитљиви.
Енглези су вазда били познати као поштоваоци своје прошлости и традиције. Вероватно су зато још увек светска сила.
Када су надлежни у Лондону хтели да промене дизајн телефонских говорница, дигла се кука и мотика и сачували су старе телефонске говорнице.
Када је "Тајмс" променио лого на насловној страни, читаоци не само да су протествовали него су престали да га купују. Убрзо је "Тајмс" вратио стари лого. (за разлику од "Политике" која је омаж својим оснивачима склонила са прве стране; можда их се стиде).
Још пре тридесет година чуо сам да у Енглеској свако ко се одлучи да се усели у неку стару кућу од државе добија знатне пореске олакшице приликом њене рестаурације, наравно, уз надзор њиховог ЗЗЗСК.
И нису Енглези једини: рецимо, у Шведској свако ко вози кола старија од 30 година има пореске олакшице приликом регистрације јер се сматра да на тај начин чува техничку баштину.
Пројекат водоводног резервоара на Дедињу
Подизање резервоара за воду на Дедињу
Француски питомци на изласку из станице. На челу генерал М. Боди
Начелник главног америчког генералштаба ген. Мек Артур обилази почасну чету Другог пешадијског пука
За време интонирања америчке химне
Мој пријатељ, архитекта из Лондона, ми је својевремено послао проспект приватног британског Фонда за помоћ у области заштите културних добара, или тако нешто. У тај фонд паре улажу највеће британске фирме и најбогатији појединци. Зашто, зар имају поверења? Имају, јер од фонда добијају извештај за шта је потрошена свака њихова фунта. Све је на интернету, и свако може да погледа где су паре отишле. А за паре тог фонда конкуришу и највећи британски музеји, али и појединци, власници неког културног добра (ретке књиге, намештаја, куће, слике...) који немају довољно средстава за рестаурацију или реконструкцију.
Држава има свој фонд финансиран из буџета, али ни богата земља као Британија нема пара за баш свако културно добро. Онда се људи удруже. Али у фонду раде људи који имају име и презиме, а иза себе богато искуство и углед у заштити културних добара. И они су довољно добростојећи да би били непоткупљиви и неподмитљиви.
Енглези су вазда били познати као поштоваоци своје прошлости и традиције. Вероватно су зато још увек светска сила.
Када су надлежни у Лондону хтели да промене дизајн телефонских говорница, дигла се кука и мотика и сачували су старе телефонске говорнице.
Када је "Тајмс" променио лого на насловној страни, читаоци не само да су протествовали него су престали да га купују. Убрзо је "Тајмс" вратио стари лого. (за разлику од "Политике" која је омаж својим оснивачима склонила са прве стране; можда их се стиде).
Још пре тридесет година чуо сам да у Енглеској свако ко се одлучи да се усели у неку стару кућу од државе добија знатне пореске олакшице приликом њене рестаурације, наравно, уз надзор њиховог ЗЗЗСК.
И нису Енглези једини: рецимо, у Шведској свако ко вози кола старија од 30 година има пореске олакшице приликом регистрације јер се сматра да на тај начин чува техничку баштину.
Српско певачко друштво из Загреба у Београду
Пројекат водоводног резервоара на Дедињу
Ово би требало да буде тај.
Хвала. А ево изгледа и у овом нашем времену..