Замољавам В.Ј. да не качи, бар неко време, слике „реконструкција“ старих вила. Има старијих или осетљивијих чланова којима на сваки помен реконструкција почне да прескаче песмејкер, или барем дефибрилатор!
Управо сам и ја то хтео да кажем. Мислим да нам је свима овде мука када се види такво непоштовање према прошлости и уметничким делима. С друге стране, нека се зна колика смо стока безрепа (или барем добар део нас).
А зграда на углу Симине и мислим Добрачине, која је прва тако "обновљена" и како се нико од уважених урбаниста а по струци архитеката
није бунио (није смео или није хтео јер је био тако плаћен).
Не знам шта сада ради уважени "Савет за урбанизам"? У омраженом мраку то је било највише одлучујуће тело које је било
оно што сада много воле да наводе у већој ингеренцији од Управних одбора а када би нешто од тог тела добило неодобравајућу
препоруку, то није могло да се ни ...
Ово знам зато што је мој отац био члан тог тела 60'тих година као грађевински инжењер нискоградње, и као официр
учествовао је у раду и сећам се многих расправа са колегама који су долазили у посету.
Било је узбуне и око те зграде. Неке "инстанце", можда чак и Завод, су се дуже времена супротстављале власнику Борису Вукобрату у намери да кућу сруши. Ту је чак било и понајвише отпора ако се упореди с оним што се десило на углу Јованове и Вишњићеве или на Андрићевом венцу. Свака од тих обнова су само јако болан компромис са "инвеститорским урбанизмом", само фасада иза које не стоји ни трунка неке старине, па чак ни сама фасада. По мени је убедљиво најстрашнији пример Андрићевог венца где нова "стара" фасада неме везе с везом са оригиналом - ни материјал, ни облици, ни детаљи. А та кућа је била мало ремек-дело.
Језив пример љепшег и старијег. И сви срећни и задовољни. Ја мислим да ови људи купују куће само због локације, то је оно докле њихова спознаја вредног досеже.
Da, sasvim slikovito.
U svetu, kuća je skuplja i više vredi što je autentičnija, ako je delo nekog poznatog stvaraoca.
Kod nas je jedino bitno da prvo što se učini kada se kuća kupi poruši sve do temelja. Isto je i sa stanovima.
To mnogo kazuje o nama - na kom smo stepenu civilizacijskog napretka.
Е ова ти је, Миловане, антологијска! Нека си нам рекао.
To je naš usud. Nevaspitani investitori kojima su sve ruke odrešene da rade šta žele, blagosloveni "odozgo", besmislenim odlukama da se može da radi upravo to što žele, uz tobože klauzulu da kuća mora da zadrži spoljnu fasadu "kakva je bila". Još jedan od idiotizama naše službe zaštite.
Istorijski gledano, takav nonsens je učinjen još sa zaštićenim kulturnim dobrom (postojala je, i valjda postoji i dalje tabla na kući) - kućom Mike Alasa. Nešto je investitor bio malo nervozan pa porušio celu kuću od fasade do kraja placa i izgradio šta je hteo. I to beše zaštićeno kulturno dobro. Fasada, pak, eto, ostala onakva kakva je bila.
Kao da je arhitektonsko delo samo fasada, a sve ono iza nema nikakvog smisla i treba da se sruši kako kome dođe.
Da čudo bude veće, u slučaju kuće Mike Alasa radilo se o sasvim posebnoj etapi u razvoju beogradskog stanovanja - Petar Bajalović je tih godina bio jedan od najuposlenijih arhitekata i fantastično obavešten o kretanjima koja su se odvijala u arhitekturi tog doba, pa je na ovoj kući mogao da primeni aktuelne tendencije i ostavi nam delo vredno svake pažnje.
Замољавам В.Ј. да не качи, бар неко време, слике „реконструкција“ старих вила. Има старијих или осетљивијих чланова којима на сваки помен реконструкција почне да прескаче песмејкер, или барем дефибрилатор!
Уствари, мало мешамо „оно наше, што некад бејаше“ и данашњи сурови незрели „капитализам“ који нема кад да чека. Треба толико ствари награбити, купити, украсти, ускладити са сопственим схватањима „лепог“...
Не заборавите да те „реконструкције“ и „прилагођавања“ раде такође архитекти и грађевински инжењери, који су завршили исти онај факултет који су завршили и они старији. Само што су ови нови мање осетљиви на лепоту, а више на евре, доларе, јене, рубље, дај шта даш...
Да ли смо и ми криви у свему томе? Па јесмо. Требало је да на време, унапред, дигнемо буку, фрку, обелоданимо у медијима... Али и да обезбедимо паре, или „писмене“ инвеститоре, који би поштовали старе пројекте.
Sve je to tačno. No, dizanje frke u medijima ništa nije uticalo da se, na primer, u novije doba, ne sruši kuća Igora Bluemnaua. Ništa nije vredelo pisanje prestavki slavnom Zavodu za zaštitu spomenika, koji se čak, nije, pa makar kurtoazno, rešio da odgovori na protest.
Porušeno je u trenu.
Pomislim da je Igorov slučaj ipak jedno od mogućih rešenja. Ono se sastoji u tome da je arhitekta prokleo svakog onog ko odluči da poruši ono što je on s mukom i ljubavlju prema ovoj tužnoj naciji stvorio.
I desilo se čudo: investitor koji sazidaše zgradurinu na ovom mestu ubrzo umre, nedugo posle tragedije sa pogibijom dva sina. Ovo nije urbana legenda.
Ako već zavodi ne mogu da štite ono što je nesumnjivo remek delo, izgleda da je nužno da se tu uplete stvaraočeva kletva.
Delo ostade na fotografijama i mentalnim mapama, ali i kletva.
Управо сам и ја то хтео да кажем. Мислим да нам је свима овде мука када се види такво непоштовање према прошлости и уметничким делима. С друге стране, нека се зна колика смо стока безрепа (или барем добар део нас).
Razmišljao sam - zapravo, stoka bezrepa nisu čak oni koji siledžijski nasrću na ono malo što nam preostaše posle svih ratova i pustošenja. Oni su takvi kakvi su, ima ih svuda, u svim režimima i vremenima.
Krivi su neki drugi. Oni, koji su plaćeni od ove zajednice da vrše svoj posao zaštite.
A oni znamo kako rade. O tome više ni ne vredi pisati, besmisleno je.
Ono što mi, danas, sada i ovde možemo učiniti jeste da vaspitavamo neke naraštaje o značaju onoga što još imamo. Tada će stasati neke nove generacije koje neće baš biti ravnodušne spram čuvanja starina i umetnina.
Zbog toga ovaj forum, između ostalog i ima svog punog značaja.
Nažalost, ustanove koje bi služile zaštiti nemaju onakvu moć i vlast pa da jednom Bojanu Stupici, koji se zaintačio da svoj Atelje 212 sagradi baš na mestu kuće Jevrema Grujića kažu "STOP". One su samo olinjali relikti nekog drugog vremena, serklovi za pisanje besmislenih odluka koje nemaju nikakve važnosti i ništa ni na koga ne obavezuju.
Kolika je njihova nemoć, može se sagledati i iz jednog primera koji je veoma rečit: kada su posle bombardovanja 1999. rešili da rekonstruišu malo opalog maltera i nešto pukotina na maloj ruskoj crkvici na Tašmajdanu, investiror je, već poznato, hteo napraviti "ljepše i starije". I to se i dogodilo - sa zidova i plafona ovog hrama sljušten je sav vredan živopis ruskog slikara Majendorfa, celokupna unutrašnjost je prerađena u oblike kakvi nikada na ovoj crkvi nisu postojali, uvedeni su neke stupčine od štukomermera, stari pod je podignut i zamenjen kič mozaikom rađenim "na kilo", skupoceni autentični prozori sa pažljivom obradom su zamenjeni jeftinom kopijom koju nisu u stanju bili barem da iskopiraju, nego su pojednostavljeno ošajdarili kako im bilo volja.
Zavod nije ni trepnuo.
I mi sada imamo "ljepše i starije".
U još novije doba, rasprndečili su ziloti kube na kapeli Svetog Kozme i Damjana, kako im bilo volja.
Da li je iko išta rekao?
Ne.
I tako, u beskraj se može navesti milion zločina koji su učinjeni nad ovim gradom, više nego sve bombe i sva rušenja koja je preživeo...
Негде прочитах да се и Мањеж саплео о финансијско-власничке проблеме.
Gornja slika nije originalna
Било ми је свакако неприхватљиво, између осталог и због латиничног натписа, него више ми је било жао због још једне тужне приче на коју сам ето случајно налетео после више од годину дана.
Управо сам и ја то хтео да кажем. Мислим да нам је свима овде мука када се види такво непоштовање према прошлости и уметничким делима. С друге стране, нека се зна колика смо стока безрепа (или барем добар део нас).
А зграда на углу Симине и мислим Добрачине, која је прва тако "обновљена" и како се нико од уважених урбаниста а по струци архитеката
није бунио (није смео или није хтео јер је био тако плаћен).
Не знам шта сада ради уважени "Савет за урбанизам"? У омраженом мраку то је било највише одлучујуће тело које је било
оно што сада много воле да наводе у већој ингеренцији од Управних одбора а када би нешто од тог тела добило неодобравајућу
препоруку, то није могло да се ни ...
Ово знам зато што је мој отац био члан тог тела 60'тих година као грађевински инжењер нискоградње, и као официр
учествовао је у раду и сећам се многих расправа са колегама који су долазили у посету.
Било је узбуне и око те зграде. Неке "инстанце", можда чак и Завод, су се дуже времена супротстављале власнику Борису Вукобрату у намери да кућу сруши. Ту је чак било и понајвише отпора ако се упореди с оним што се десило на углу Јованове и Вишњићеве или на Андрићевом венцу. Свака од тих обнова су само јако болан компромис са "инвеститорским урбанизмом", само фасада иза које не стоји ни трунка неке старине, па чак ни сама фасада. По мени је убедљиво најстрашнији пример Андрићевог венца где нова "стара" фасада неме везе с везом са оригиналом - ни материјал, ни облици, ни детаљи. А та кућа је била мало ремек-дело.
Занимљиво ми је да је улаз у пословну кулу имао од почетка овај затворени трем. Некако ми се одувек чинило да је то додано касније.
Најлепши угао за сликање ове зграде : ) Само да није ?кишобран_?кабаница покрила четвртину слике...
И једна изнутра. Ентеријер се офуцао за само пар година коришћења.
Негде прочитах да се и Мањеж саплео о финансијско-власничке проблеме.
Негде прочитах да се и Мањеж саплео о финансијско-власничке проблеме.
Gornja slika nije originalna
Језив пример љепшег и старијег. И сви срећни и задовољни. Ја мислим да ови људи купују куће само због локације, то је оно докле њихова спознаја вредног досеже.
Da, sasvim slikovito.
U svetu, kuća je skuplja i više vredi što je autentičnija, ako je delo nekog poznatog stvaraoca.
Kod nas je jedino bitno da prvo što se učini kada se kuća kupi poruši sve do temelja. Isto je i sa stanovima.
To mnogo kazuje o nama - na kom smo stepenu civilizacijskog napretka.
Е ова ти је, Миловане, антологијска! Нека си нам рекао.
To je naš usud. Nevaspitani investitori kojima su sve ruke odrešene da rade šta žele, blagosloveni "odozgo", besmislenim odlukama da se može da radi upravo to što žele, uz tobože klauzulu da kuća mora da zadrži spoljnu fasadu "kakva je bila". Još jedan od idiotizama naše službe zaštite.
Istorijski gledano, takav nonsens je učinjen još sa zaštićenim kulturnim dobrom (postojala je, i valjda postoji i dalje tabla na kući) - kućom Mike Alasa. Nešto je investitor bio malo nervozan pa porušio celu kuću od fasade do kraja placa i izgradio šta je hteo. I to beše zaštićeno kulturno dobro. Fasada, pak, eto, ostala onakva kakva je bila.
Kao da je arhitektonsko delo samo fasada, a sve ono iza nema nikakvog smisla i treba da se sruši kako kome dođe.
Da čudo bude veće, u slučaju kuće Mike Alasa radilo se o sasvim posebnoj etapi u razvoju beogradskog stanovanja - Petar Bajalović je tih godina bio jedan od najuposlenijih arhitekata i fantastično obavešten o kretanjima koja su se odvijala u arhitekturi tog doba, pa je na ovoj kući mogao da primeni aktuelne tendencije i ostavi nam delo vredno svake pažnje.
A potom su došli "investitori".
Уствари, мало мешамо „оно наше, што некад бејаше“ и данашњи сурови незрели „капитализам“ који нема кад да чека. Треба толико ствари награбити, купити, украсти, ускладити са сопственим схватањима „лепог“...
Не заборавите да те „реконструкције“ и „прилагођавања“ раде такође архитекти и грађевински инжењери, који су завршили исти онај факултет који су завршили и они старији. Само што су ови нови мање осетљиви на лепоту, а више на евре, доларе, јене, рубље, дај шта даш...
Да ли смо и ми криви у свему томе? Па јесмо. Требало је да на време, унапред, дигнемо буку, фрку, обелоданимо у медијима... Али и да обезбедимо паре, или „писмене“ инвеститоре, који би поштовали старе пројекте.
Sve je to tačno. No, dizanje frke u medijima ništa nije uticalo da se, na primer, u novije doba, ne sruši kuća Igora Bluemnaua. Ništa nije vredelo pisanje prestavki slavnom Zavodu za zaštitu spomenika, koji se čak, nije, pa makar kurtoazno, rešio da odgovori na protest.
Porušeno je u trenu.
Pomislim da je Igorov slučaj ipak jedno od mogućih rešenja. Ono se sastoji u tome da je arhitekta prokleo svakog onog ko odluči da poruši ono što je on s mukom i ljubavlju prema ovoj tužnoj naciji stvorio.
I desilo se čudo: investitor koji sazidaše zgradurinu na ovom mestu ubrzo umre, nedugo posle tragedije sa pogibijom dva sina. Ovo nije urbana legenda.
Ako već zavodi ne mogu da štite ono što je nesumnjivo remek delo, izgleda da je nužno da se tu uplete stvaraočeva kletva.
Delo ostade na fotografijama i mentalnim mapama, ali i kletva.
Негде прочитах да се и Мањеж саплео о финансијско-власничке проблеме.
Да овај шаљиви фалсификат ипак не доведе некога у забуну:
Управо сам и ја то хтео да кажем. Мислим да нам је свима овде мука када се види такво непоштовање према прошлости и уметничким делима. С друге стране, нека се зна колика смо стока безрепа (или барем добар део нас).
Razmišljao sam - zapravo, stoka bezrepa nisu čak oni koji siledžijski nasrću na ono malo što nam preostaše posle svih ratova i pustošenja. Oni su takvi kakvi su, ima ih svuda, u svim režimima i vremenima.
Krivi su neki drugi. Oni, koji su plaćeni od ove zajednice da vrše svoj posao zaštite.
A oni znamo kako rade. O tome više ni ne vredi pisati, besmisleno je.
Ono što mi, danas, sada i ovde možemo učiniti jeste da vaspitavamo neke naraštaje o značaju onoga što još imamo. Tada će stasati neke nove generacije koje neće baš biti ravnodušne spram čuvanja starina i umetnina.
Zbog toga ovaj forum, između ostalog i ima svog punog značaja.
Nažalost, ustanove koje bi služile zaštiti nemaju onakvu moć i vlast pa da jednom Bojanu Stupici, koji se zaintačio da svoj Atelje 212 sagradi baš na mestu kuće Jevrema Grujića kažu "STOP". One su samo olinjali relikti nekog drugog vremena, serklovi za pisanje besmislenih odluka koje nemaju nikakve važnosti i ništa ni na koga ne obavezuju.
Kolika je njihova nemoć, može se sagledati i iz jednog primera koji je veoma rečit: kada su posle bombardovanja 1999. rešili da rekonstruišu malo opalog maltera i nešto pukotina na maloj ruskoj crkvici na Tašmajdanu, investiror je, već poznato, hteo napraviti "ljepše i starije". I to se i dogodilo - sa zidova i plafona ovog hrama sljušten je sav vredan živopis ruskog slikara Majendorfa, celokupna unutrašnjost je prerađena u oblike kakvi nikada na ovoj crkvi nisu postojali, uvedeni su neke stupčine od štukomermera, stari pod je podignut i zamenjen kič mozaikom rađenim "na kilo", skupoceni autentični prozori sa pažljivom obradom su zamenjeni jeftinom kopijom koju nisu u stanju bili barem da iskopiraju, nego su pojednostavljeno ošajdarili kako im bilo volja.
Zavod nije ni trepnuo.
I mi sada imamo "ljepše i starije".
U još novije doba, rasprndečili su ziloti kube na kapeli Svetog Kozme i Damjana, kako im bilo volja.
Da li je iko išta rekao?
Ne.
I tako, u beskraj se može navesti milion zločina koji su učinjeni nad ovim gradom, više nego sve bombe i sva rušenja koja je preživeo...
Негде прочитах да се и Мањеж саплео о финансијско-власничке проблеме.
Gornja slika nije originalna
Било ми је свакако неприхватљиво, између осталог и због латиничног натписа, него више ми је било жао због још једне тужне приче на коју сам ето случајно налетео после више од годину дана.