Dorćolac, piše li u dnevniku knez Mihailo nešto o svojim konjičkim aktivnostima?
Ovo su njegovi dnevnici u izgnanstvu. Za to vreme on je živeo na već pomenutom imanju sa kneginjom Julijom, u mestu Ivanka u Mađarskoj ili u Beču. U Ivanki su živeli mirno i svakog jutra jahali. Za sada (tek sam na 45. strani) ne pominju se imena konja. E, sad kada bude otišao u Vijenu, da li će odlaziti na neke trke, ili će i tamo imati svoje konje – još ne znam. Forum će biti blagovremeno obavešten.
A što se tiče GRK-ove opaske o jeziku, tu se Svetlana Velmar Janković pobrinula tekst bude lepo čitljiv, a da mu se opet sačuva autentičnost. Fonem h, uglavnom izostavljan u to vreme, pisala je u nastavcima za sva lica množine prisvojnih zamenica kao i u prvom licu jednine pogodbenog načina glagola biti. Nije menjala stare oblike imenica, prideva i glagola koji, u savremenom jeziku, podrazumevaju fonem h. Jednačenje suglasnika nije menjano sve da se sačuvaju nedoslednosti i promene koje se vide u jeziku kneza Mihaila. U jeziku Anastasa Jovanovića nije ništa menjano.
Inače, sam Vuk Karadžić je bio Knežev učitelj jezika, i u dnevnicima će se videti kako se vremenom njegovo izražavanje menja.
Dorćolac, piše li u dnevniku knez Mihailo nešto o svojim konjičkim aktivnostima?
Дорћолац упоређује текстове једног публицисте из Српског наслеђа (часопис) и делове романа једне књижевнице. Писци постмодерних романа укључују стварне личности, које су некад постојале, или које су још увек ту. Укључују стварна и измишљена писма својих ликова, стварне и домишљене дневничке или мемоарске записе... Био сам сведок расправе о прошлом времену, на основу Брауновог Да Винчијевог кода, из кога су наводи узимани као историјске чињенице.
Данас се о Првом светском рату пишу приповетке, романи, драмска дела. Нека дела су већ високо награђивана. Сутра ће неки нови људи, деца, наводе из тих романа тумачити као историјске чињенице... Свестан сам да књижевник може неко прошло време дочарати да изгледа „истинитије“ од оног што говоре историјски документи или предмети из епохе. Знам да Дорћолац, В.А. и остали говоре о тим подацима гледајући их кроз филтер свог знања, али деца немају та искуства. Слабо се баве историјом, а камоли да истражују документа... А знамо да здраво за готово не треба прихватати ни оригинална писма, дневничке белешке, мемоаре, сведочења... Јер све је то писао или говорио човек, који је у тај догађај умешан, па понекад жели да нешто сакрије, а нешто да преувелича... Зато са језом пратим шта се пише, снима, игра, са темом о Првом светском рату. На сцени је, често, - чишћење, дисциплиновање, уподобљавање, омекшавање историје.
Узгред, има један историјски роман који је многима промакао. Написао га је Рус Валентин Пикуљ и зове се „То сам био ја, мајко!“, или „Имам част“ (само један део, краћа верзија), а описује време од доласка на власт Александра Обреновића, па све до 1944. године. Интересантна прича писца који је у рукама имао и документе из руских извора... Препоручујем...
Meni se čini da ovu fotografiju prvi put vidim. Da ne bih filozofirao, a godina njenog nastanka je prilično interesantna, skenirao sam tekst iz dnevnika Knjaževog u kojem i oni raspravljaju o njoj.
(Za razliku od Knjaza, kneginja Juliška Anastasa nikada nije zvala Molerčić).
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
Ulica je Brankova (tramvajske šine, u pozadini Zeleni venac i hotel Moskva).
Vozilo koje se spušta niz ulicu je običan kamion, sa nečim što iz ovog ugla i sa ovom jasnoćom fotografije može da zavara da je trola.
U daljini se vide Palata Albanija i hotel "Kasina" koji štrči kao najviša zgrada na neparnoj strani Terazija pre rekonstrukcije te ulice.
Ništa ne ukazuje da je fotografija iz perioda posle II svetskog rata.
Uostalom, B.Gajić najbolje zna poreklo fotografije i period u kojem je nastala.
Lep i informativan tekst o hipodromu. Nazalost ima nekih gresaka jer se zasniva na nekim ranijim tekstovima i knjigama u kojima takodje ima gresaka. Uskoro bi trebalo da u PZ izadje i jedan moj tekst pa cete moci i njga da krivite za dodatno izazivanje zabuna...
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
Sve visoke zgrade na slici su predratne-palata Albanija i zaadnja strana zgrade Osiguravajućeg društva Jugoslavija na Terazijama.Na slici Bosanske ulice u desnom uglu se vidi zgrada za koju sam sigurna da je još neoštećena Pošta II kod železničke stanice, što znači da datiraju od pre 1944.
Ovo su njegovi dnevnici u izgnanstvu. Za to vreme on je živeo na već pomenutom imanju sa kneginjom Julijom, u mestu Ivanka u Mađarskoj ili u Beču. U Ivanki su živeli mirno i svakog jutra jahali. Za sada (tek sam na 45. strani) ne pominju se imena konja. E, sad kada bude otišao u Vijenu, da li će odlaziti na neke trke, ili će i tamo imati svoje konje – još ne znam. Forum će biti blagovremeno obavešten.
A što se tiče GRK-ove opaske o jeziku, tu se Svetlana Velmar Janković pobrinula tekst bude lepo čitljiv, a da mu se opet sačuva autentičnost. Fonem h, uglavnom izostavljan u to vreme, pisala je u nastavcima za sva lica množine prisvojnih zamenica kao i u prvom licu jednine pogodbenog načina glagola biti. Nije menjala stare oblike imenica, prideva i glagola koji, u savremenom jeziku, podrazumevaju fonem h. Jednačenje suglasnika nije menjano sve da se sačuvaju nedoslednosti i promene koje se vide u jeziku kneza Mihaila. U jeziku Anastasa Jovanovića nije ništa menjano.
Inače, sam Vuk Karadžić je bio Knežev učitelj jezika, i u dnevnicima će se videti kako se vremenom njegovo izražavanje menja.
Дорћолац упоређује текстове једног публицисте из Српског наслеђа (часопис) и делове романа једне књижевнице. Писци постмодерних романа укључују стварне личности, које су некад постојале, или које су још увек ту. Укључују стварна и измишљена писма својих ликова, стварне и домишљене дневничке или мемоарске записе... Био сам сведок расправе о прошлом времену, на основу Брауновог Да Винчијевог кода, из кога су наводи узимани као историјске чињенице.
Данас се о Првом светском рату пишу приповетке, романи, драмска дела. Нека дела су већ високо награђивана. Сутра ће неки нови људи, деца, наводе из тих романа тумачити као историјске чињенице... Свестан сам да књижевник може неко прошло време дочарати да изгледа „истинитије“ од оног што говоре историјски документи или предмети из епохе. Знам да Дорћолац, В.А. и остали говоре о тим подацима гледајући их кроз филтер свог знања, али деца немају та искуства. Слабо се баве историјом, а камоли да истражују документа... А знамо да здраво за готово не треба прихватати ни оригинална писма, дневничке белешке, мемоаре, сведочења... Јер све је то писао или говорио човек, који је у тај догађај умешан, па понекад жели да нешто сакрије, а нешто да преувелича... Зато са језом пратим шта се пише, снима, игра, са темом о Првом светском рату. На сцени је, често, - чишћење, дисциплиновање, уподобљавање, омекшавање историје.
Узгред, има један историјски роман који је многима промакао. Написао га је Рус Валентин Пикуљ и зове се „То сам био ја, мајко!“, или „Имам част“ (само један део, краћа верзија), а описује време од доласка на власт Александра Обреновића, па све до 1944. године. Интересантна прича писца који је у рукама имао и документе из руских извора... Препоручујем...
(Za razliku od Knjaza, kneginja Juliška Anastasa nikada nije zvala Molerčić).
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
...о Анастасу Јовановићу, овог пута из старог Забавника:
О београдском хиподрому:
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
Ulica je Brankova (tramvajske šine, u pozadini Zeleni venac i hotel Moskva).
Vozilo koje se spušta niz ulicu je običan kamion, sa nečim što iz ovog ugla i sa ovom jasnoćom fotografije može da zavara da je trola.
U daljini se vide Palata Albanija i hotel "Kasina" koji štrči kao najviša zgrada na neparnoj strani Terazija pre rekonstrukcije te ulice.
Ništa ne ukazuje da je fotografija iz perioda posle II svetskog rata.
Uostalom, B.Gajić najbolje zna poreklo fotografije i period u kojem je nastala.
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
Sve visoke zgrade na slici su predratne-palata Albanija i zaadnja strana zgrade Osiguravajućeg društva Jugoslavija na Terazijama.Na slici Bosanske ulice u desnom uglu se vidi zgrada za koju sam sigurna da je još neoštećena Pošta II kod železničke stanice, što znači da datiraju od pre 1944.