Дим Ц. Ђорђевић Радоје П. Радојловић начелник војних пошта Врховне команде
Рођен је 25. августа 1858. године, у честитој чиновничкој кући, од оца Петра и мајке Јелисавете.Кад је свршио ондашњу шесторазредну реалку у Београду, Радоје се био уписао у војну академију. Жеља му је била да послужи Отаџбини као војник и био је примљен за питомца војне академије, али је ту био худе среће. Оног истог дана, када је био обукао војничко одело, морао га је и свући, јер је из Двора дошла наредба, да ни један Радојловић, од оца Петра и мајке Јелисавете, не можеућиу војну академију, и одмах је био отпуштен. Ондашње политичке и династичке прилике, затвориле су му врата војне академије због родбинске везе са династијом Карађорђевића, и он је морао потражити други пут за своју будућност.
Када су отпочели ратови за Ослобођење и Независност Српског Народа, 1876.-7.-8. године, и кад је прочитао објаву Министарства Војног, којом су се позивали млади људи на упис за хитно изучавање телеграфског курса, за војну телеграфску службу, Радоје се већ приватно спремао за тај позив. У београдском централном телеграфу, који се у томе времену налазио у непосредној близини његове куће, у Васиној улици, у оној старој згради, на чијем се месту данас налази Класна Лутрија, — Радоје је стекао толико праксе и рутине, да је могао са успехом отправљати и примати депеше, и на тај начин могао је корисно послужити родној груди, као војни телеграфиста. И ми га видимо још у самом почетку II. српско-турског рата, 1877. и 78. године, као добровољца, у војном телеграфу Врховне Команде. Са својим старијим колегама и друговима, такође младим добровољцима, ушао је у ослобођени Ниш међу првима, са српском победничком војском.
Почетак Радојеве каријере у телеграфској струци датира се још од 25. новембра 1878. године, када је, после демобилизације, заједно са својим друговима, био постављен за привременог телеграфисту II класе нишке штације, која је у то време била међународна контролна телеграфска станица, и преко које је ишао цео међународни телеграфски транзит између Европе и Азије — између Запада и Крајњег Истока. У струци је поступно напредавао са својим ратним друговима, али је већ после десет година, силом околности и политичких прилика напустио државну службу. То је било у току јула 1887. године, за време владе радикално-либералне фузије. Радоје је био и сувише истакнут као агилан члан Напредне Странке, у којој је уживао велико поверење и странкинои њенога вође, Милутина Гарашанина, а свога ближег рођака. И од тога времена Радоје П. Радојловић заузимао је висок положај у својој странци, и као члан главног одбора, и као његов први секретар и најзад, као виђенији сарадник, а доцније и уредник, Погледа и Видела, странкиног главног органа, и свуда је важио као добро обавештен новинар и политичар за унутрашње ствари.
Много доцније, кад су се измениле политичке прилике Радоје је враћен у своју струку, у којој убрзо заузима висок положај, и напослетку, стаје на чело струке, као начелник поштанско-телеграфског одељења. На томе високом положају имао је прилике да користи својој струци, у коју је ушао као млади добровољац, и у којој је стекао ратно искуство.
Њему припада заслуга за оснивање сеоских пошта, које је увео и које су почеле да дејствују од 20. јануара 1903. године, и тиме довео у поштанску везу и најудаљенији кутак предкумановске Краљевине Србије, са својим центром.
За ово његово велико дело, у знак највишега признања, одликован је 25. истог месеца златном медаљом за Грађанске Заслуге, и то је било прво одликовање, са тек установљеним одличјем.
Даље, њему припада заслуга за успех, да се пренос међународне поште за Исток, врши најкраћим путем, преко Србије, због чега је одликован од француске владе орденом Легије Части.
Од 1912. године, када је Србија повела ослободилачке ратове, Радојловић је био инспектор Војних Пошта, а на кратко време пред своју смрт, Краљевим Указом постављен је за Начелника Војних Пошта Врховне Команде. Користећи се ратним искуством, које је стекао као учасник у војном телеграфу и војним поштама, Радојловић је мудро организовао ратну поштанску службу, као једно од најважнијих саобраћајних средстава у рату. За своју ревносну службу и у миру и у ратовима, и као потчињени и као шеф струке, и као телеграфиста на тастеру и као организатор, — одликован је у току шест ратова, поред златних и сребрних медаља и ратних споменица, још и високим орденима: Карађорђевом Звездом, Белим Орлом, Таковским Крстом, Француским Орденом Почасне Легије, орденом Св. Ане IIстепена, којим га је одликовао руски цар Николај II, као и раније Франц Јосифовим орденом.
Почетком маја 1917. године, као Начелник војних пошта Врховне Команде у Солуну, Радоје је био оболео од запалења плућа, и можда би ту тешку болест и преболео, да се није десила једна несрећа. Наиме, зграда, у којој је Радојловић лежао, почела је да гори, и због тога је био узнемирен у својој постељи и хитно пренесен у француску резервну болницу бр. 6, у којој је одмах био добио брзу помоћ и потребну негу. Па ипак, и поред те најбрижљивије неге, подлегао је тешкој болести 11. маја 1917. год. на сам Спасов-дан, и сахрањен у хробљу на Зејтинлику, крај Солуна.
Као старешина био је строг, али и правичан. Наспрам својих политичких противника у струци, био је веома толерантан, и канда је њима поклањао већу пажњу него својим једномишљеницима. Та његова лепа карактерна црта, уздизала га је у очима многих људи. За своје особље, нарочито у ратовима, заузимао се очински. Колико је због тога био поштован, вољен и омиљен код својих потчињених, најбоље се могло видети и осетити, приликом његове сахране, када је један од млађих поштара, праштајући се са сенима свога доброг старешине, изнео његове заслуге у струци и родитељску пажњу и доброту, и нарочито нагласио, да је Радоје П. Радојловић био и отац и мајка своме особљу!..
Том приликом могле су се видети многе сузе и чути дубоки уздаси благодарног особља војних пошта.
Посмртни остаци пок. Радоја пренети су из Солуна и спуштени у породичну гробницу у Београду, 29. маја 1927. г.
Meni se čini da ovu fotografiju prvi put vidim. Da ne bih filozofirao, a godina njenog nastanka je prilično interesantna, skenirao sam tekst iz dnevnika Knjaževog u kojem i oni raspravljaju o njoj.
(Za razliku od Knjaza, kneginja Juliška Anastasa nikada nije zvala Molerčić).
Ovo su sve off=tipici ali prelepo je sve ovo videti. Forum (Forumasi) su cudo. Ovo i nije bilo. Naravno, ovo jeste Knjazev ljubljeni sincic Mijajlo.
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
Ulica je Brankova (tramvajske šine, u pozadini Zeleni venac i hotel Moskva).
Vozilo koje se spušta niz ulicu je običan kamion, sa nečim što iz ovog ugla i sa ovom jasnoćom fotografije može da zavara da je trola.
U daljini se vide Palata Albanija i hotel "Kasina" koji štrči kao najviša zgrada na neparnoj strani Terazija pre rekonstrukcije te ulice.
Ništa ne ukazuje da je fotografija iz perioda posle II svetskog rata.
Uostalom, B.Gajić najbolje zna poreklo fotografije i period u kojem je nastala.
Poštovani prijaltelji foruma, imam problem.Više nisam u mogućnosti da importujem slike sa Imageshack-a i postavim ih na ovaj forum.Ima li neko ideju kako da premostim ovaj problem.
Dorćolac, piše li u dnevniku knez Mihailo nešto o svojim konjičkim aktivnostima?
Piše još da je prilikom posete Londonu, obavezno išao na konjske trke koje su se održavale sredom i četvrtkom!
Njegova turneja po evropskim dvorovima usledila je po povratku Knjaza Miloša u Beograd.
Скенирао сам лик из старог каталога са изложбе Анастаса Јовановића. Када се погледа скенирани лик, једва се назире лице са брковима и брадом, какву је имао кнез Михаило. Наравно, са тог скена нисам могао да извучем ништа боље од овога. Потпис је: Кнез Михаило, око 1847.
Постоји још један лик, са смелим положајем ногу, цилиндром, цигаром (?) и штапом. Потпис је: Кнез Михаило, око 1850.
Дим Ц. Ђорђевић
Радоје П. Радојловић
начелник војних пошта Врховне команде
Рођен је 25. августа 1858. године, у честитој чиновничкој кући, од оца Петра и мајке Јелисавете. Кад је свршио ондашњу шесторазредну реалку у Београду, Радоје се био уписао у војну академију. Жеља му је била да послужи Отаџбини као војник и био је примљен за питомца војне академије, али је ту био худе среће. Оног истог дана, када је био обукао војничко одело, морао га је и свући, јер је из Двора дошла наредба, да ни један Радојловић, од оца Петра и мајке Јелисавете, не може ући у војну академију, и одмах је био отпуштен. Ондашње политичке и династичке прилике, затвориле су му врата војне академије због родбинске везе са династијом Карађорђевића, и он је морао потражити други пут за своју будућност.
Када су отпочели ратови за Ослобођење и Независност Српског Народа, 1876.-7.-8. године, и кад је прочитао објаву Министарства Војног, којом су се позивали млади људи на упис за хитно изучавање телеграфског курса, за војну телеграфску службу, Радоје се већ приватно спремао за тај позив. У београдском централном телеграфу, који се у томе времену налазио у непосредној близини његове куће, у Васиној улици, у оној старој згради, на чијем се месту данас налази Класна Лутрија, — Радоје је стекао толико праксе и рутине, да је могао са успехом отправљати и примати депеше, и на тај начин могао је корисно послужити родној груди, као војни телеграфиста. И ми га видимо још у самом почетку II. српско-турског рата, 1877. и 78. године, као добровољца, у војном телеграфу Врховне Команде. Са својим старијим колегама и друговима, такође младим добровољцима, ушао је у ослобођени Ниш међу првима, са српском победничком војском.
Почетак Радојеве каријере у телеграфској струци датира се још од 25. новембра 1878. године, када је, после демобилизације, заједно са својим друговима, био постављен за привременог телеграфисту II класе нишке штације, која је у то време била међународна контролна телеграфска станица, и преко које је ишао цео међународни телеграфски транзит између Европе и Азије — између Запада и Крајњег Истока. У струци је поступно напредавао са својим ратним друговима, али је већ после десет година, силом околности и политичких прилика напустио државну службу. То је било у току јула 1887. године, за време владе радикално-либералне фузије. Радоје је био и сувише истакнут као агилан члан Напредне Странке, у којој је уживао велико поверење и странкино и њенога вође, Милутина Гарашанина, а свога ближег рођака. И од тога времена Радоје П. Радојловић заузимао је висок положај у својој странци, и као члан главног одбора, и као његов први секретар и најзад, као виђенији сарадник, а доцније и уредник, Погледа и Видела, странкиног главног органа, и свуда је важио као добро обавештен новинар и политичар за унутрашње ствари.
Много доцније, кад су се измениле политичке прилике Радоје је враћен у своју струку, у којој убрзо заузима висок положај, и напослетку, стаје на чело струке, као начелник поштанско-телеграфског одељења. На томе високом положају имао је прилике да користи својој струци, у коју је ушао као млади добровољац, и у којој је стекао ратно искуство.
Њему припада заслуга за оснивање сеоских пошта, које је увео и које су почеле да дејствују од 20. јануара 1903. године, и тиме довео у поштанску везу и најудаљенији кутак предкумановске Краљевине Србије, са својим центром.
За ово његово велико дело, у знак највишега признања, одликован је 25. истог месеца златном медаљом за Грађанске Заслуге, и то је било прво одликовање, са тек установљеним одличјем.
Даље, њему припада заслуга за успех, да се пренос међународне поште за Исток, врши најкраћим путем, преко Србије, због чега је одликован од француске владе орденом Легије Части.
Од 1912. године, када је Србија повела ослободилачке ратове, Радојловић је био инспектор Војних Пошта, а на кратко време пред своју смрт, Краљевим Указом постављен је за Начелника Војних Пошта Врховне Команде. Користећи се ратним искуством, које је стекао као учасник у војном телеграфу и војним поштама, Радојловић је мудро организовао ратну поштанску службу, као једно од најважнијих саобраћајних средстава у рату. За своју ревносну службу и у миру и у ратовима, и као потчињени и као шеф струке, и као телеграфиста на тастеру и као организатор, — одликован је у току шест ратова, поред златних и сребрних медаља и ратних споменица, још и високим орденима: Карађорђевом Звездом, Белим Орлом, Таковским Крстом, Француским Орденом Почасне Легије, орденом Св. Ане II степена, којим га је одликовао руски цар Николај II, као и раније Франц Јосифовим орденом.
Почетком маја 1917. године, као Начелник војних пошта Врховне Команде у Солуну, Радоје је био оболео од запалења плућа, и можда би ту тешку болест и преболео, да се није десила једна несрећа. Наиме, зграда, у којој је Радојловић лежао, почела је да гори, и због тога је био узнемирен у својој постељи и хитно пренесен у француску резервну болницу бр. 6, у којој је одмах био добио брзу помоћ и потребну негу. Па ипак, и поред те најбрижљивије неге, подлегао је тешкој болести 11. маја 1917. год. на сам Спасов-дан, и сахрањен у хробљу на Зејтинлику, крај Солуна.
Као старешина био је строг, али и правичан. Наспрам својих политичких противника у струци, био је веома толерантан, и канда је њима поклањао већу пажњу него својим једномишљеницима. Та његова лепа карактерна црта, уздизала га је у очима многих људи. За своје особље, нарочито у ратовима, заузимао се очински. Колико је због тога био поштован, вољен и омиљен код својих потчињених, најбоље се могло видети и осетити, приликом његове сахране, када је један од млађих поштара, праштајући се са сенима свога доброг старешине, изнео његове заслуге у струци и родитељску пажњу и доброту, и нарочито нагласио, да је Радоје П. Радојловић био и отац и мајка своме особљу!..
Том приликом могле су се видети многе сузе и чути дубоки уздаси благодарног особља војних пошта.
Посмртни остаци пок. Радоја пренети су из Солуна и спуштени у породичну гробницу у Београду, 29. маја 1927. г.
Нека му је вечан помен!Сахрана на Зејтинлику:
(Za razliku od Knjaza, kneginja Juliška Anastasa nikada nije zvala Molerčić).
аутопортрет Јована Давидова Брчине
У даљини у средини и лево виде се солитери, а низ улицу вози тролејбус, то може бити
само слика после изградње, а пре реконструкције Бранковог моста и пробијања Теразијског тунела
дакле од 1956 па до краја 60' година прошлог века.
Ulica je Brankova (tramvajske šine, u pozadini Zeleni venac i hotel Moskva).
Vozilo koje se spušta niz ulicu je običan kamion, sa nečim što iz ovog ugla i sa ovom jasnoćom fotografije može da zavara da je trola.
U daljini se vide Palata Albanija i hotel "Kasina" koji štrči kao najviša zgrada na neparnoj strani Terazija pre rekonstrukcije te ulice.
Ništa ne ukazuje da je fotografija iz perioda posle II svetskog rata.
Uostalom, B.Gajić najbolje zna poreklo fotografije i period u kojem je nastala.
Погрешио сам извињавам се
Pozdrav i hvala...
Што не пређеш на "Додај"?
http://www.dodaj.rs/
Ја са њима немам никаквих проблема, регистрација није потребна...
Pozdrav,
Piše još da je prilikom posete Londonu, obavezno išao na konjske trke koje su se održavale sredom i četvrtkom!
Njegova turneja po evropskim dvorovima usledila je po povratku Knjaza Miloša u Beograd.
Постоји још један лик, са смелим положајем ногу, цилиндром, цигаром (?) и штапом. Потпис је: Кнез Михаило, око 1850.