Миодраг Томић је био наш најуспешнији пилот у Првом светском рату и свакако је заслужио захвалност.
"Пилоти Миодраг Томић и Милутин Михаиловић полећу на немачке аероплане. Пожаревац 1915. године"
Ovaj tekst koji ide uz fotografiju baš i ne odgovara činjenicama.
Piloti nisu u letačkoj opremi - postoji čak i filmski zapis Tomićeve pripreme za pravi let i poletanja Blerioa gde se lepo vidi kako Tomić nosi bundu, kožnu kapu i pilotske naočare.
Ovaj avion, "Blerio XI-2" nazvan "Oluj" sasvim sigurno nije mogao da služi kao presretač - koncept koji je tek počeo da se razvija 1915.
Mitraljez na "Oluju" je Tomićeva improvizacija, pošto je razmena vatre između aviona postala redovna pojava.
Miodrag Tomić.
Bio je jedan od prvih šest starešina vojske Kraljevine Srbije poslatih u Francusku 1912. godine na obuku za pilote.
Kao pilot učestvovao je u oba Baklanska, u odbrani Srbije 1914-15, leteo iznad Albanije 1915 i 16 zatim na Zapadnom frontu u Francuskoj, na Solunskom i u konačnom oslobađanju Srbije. Pored nebrojeno mnogo sati leta, najrazličitijih opasnosti i svega što je sve preživeo, uspeo je i da obori tri neprijateljska aviona. Ostao je u aviaciji i dočekao Drugi svetski rat (jedini od prve šestorice pilota) u činu pukovnika, na položaju kraljevog adjutanta. Rat je proveo u zarobljeništvu, a posle je emigrirao u Ameriku. Umro je u Čikagu 1962. Fotografija sama govori o brojnim odlikovanjima...
1915, Tomić za komandama Blerioa XI, (dvosed). "OLUJ" je bio naš prvi avion naoružan mitraljezom.
Na ovom Tomićevom Njeporu je nakon sletanja izbrojano 18 rupa od metaka
Tomić sa francuskima pilotima na Solunskm frontu
Tomić ispred svog SPAD VII
Posle rata, kao potpukovnik i pukovnik, kraljev adjutant
Fotografije preuzete iz "Spomenice", autora Nenada Mikluševa.
вајар Стаменко Ђурђевић аутор је споменика Трећепозивцима у Карађорђевом парку и бисте кнегињи Зорки на Калемегдану, као и
скулптура на згради Министарства Пошта, Занатског дома итд..
колекционар Данило Поповић, чија импресивна збирка броји око 1000 експоната, радова више од 300 уметника српске и југословенске уметности.
На почетку желим да изразим задовољство чињеницом да сте се у овом времену идеологизације егоизма посветили истраживању баштине Београда, у времену у ком је и надлежна институција заборавила на свој посао, а друштво на своју дужност.
Подсетио бих да се на овим просторима обнављају одређени циклуси развоја и падова цивилизација, као што су били успон и уништење античке цивилизације, или успон средњевековне и њено уништење од варварског освајача, од кога се, по свему судећи, упркос повременим блистајима крајем 19. и током 20. века, у савременом историјском контексту, културолошки још увек нисмо опоравили.
И сам сам се у раној младости на сличан начин као и Ви, између осталог, бавио и овом проблематиком, те Вас искрено подржавам у Вашем раду.
О бистама на овој изложби: "Ruska emigracija u pismima Dvoru i Vladi Kraljevine Jugoslavije 1920-1939." у Архиву Југославије.
Поштовани VJ, хвала најлепше. Сад, захваљујући прецизној одредници, нађох и на сајту АЈ.
И, хвала Вам за мноштво сјајних фотографија које постављате. Једва човек стиже да све то похрани у рачунар. Но, само наставите...
Година 1933. била је време експанзије фашизма у Италији и нацизма у Немачкој. Хитлер је објавио Мајн Кампф, припадници немачке народности су осетили да имају заштитника и желели су да сперу или узврате љагу, после пораза у Великом рату. Догађа се то у Европи, али и код нас. Међутим и победници у Великом рату не седе скрштених руку...
Година 1933. била је време експанзије фашизма у Италији и нацизма у Немачкој. Хитлер је објавио Мајн Кампф, припадници немачке народности су осетили да имају заштитника и желели су да сперу или узврате љагу, после пораза у Великом рату. Догађа се то у Европи, али и код нас. Међутим и победници у Великом рату не седе скрштених руку...
Да, Алекса, али је Хитлер постао канцелар Немачке у јануару 1933. године. Неки политичари, државе и народи су тек тада схватили да „неки тамо лудак“ у Немачкој може да буде опасан и да би се нешто могло предузети. Први преводи Мајн Кампфа на неке језике су објављени тек те године...
Пробао сам да на интернету нађем када су објављени први преводи на српски или хрватски језик. Нисам успео...
На почетку желим да изразим задовољство чињеницом да сте се у овом времену идеологизације егоизма посветили истраживању баштине Београда, у времену у ком је и надлежна институција заборавила на свој посао, а друштво на своју дужност.
Подсетио бих да се на овим просторима обнављају одређени циклуси развоја и падова цивилизација, као што су били успон и уништење античке цивилизације, или успон средњевековне и њено уништење од варварског освајача, од кога се, по свему судећи, упркос повременим блистајима крајем 19. и током 20. века, у савременом историјском контексту, културолошки још увек нисмо опоравили.
И сам сам се у раној младости на сличан начин као и Ви, између осталог, бавио и овом проблематиком, те Вас искрено подржавам у Вашем раду.
О бистама на овој изложби: "Ruska emigracija u pismima Dvoru i Vladi Kraljevine Jugoslavije 1920-1939." у Архиву Југославије.
Поштовани VJ, хвала најлепше. Сад, захваљујући прецизној одредници, нађох и на сајту АЈ.
И, хвала Вам за мноштво сјајних фотографија које постављате. Једва човек стиже да све то похрани у рачунар. Но, само наставите...
Мој наклон..
Срдачно се захваљујем на, за мене, великом признању,
У „Српском наслеђу” наилазимо на цртицу из живота Анастаса Јовановића:
(…) Štamparija se ponovo preselila u Beograd i tada Anastas skreće na sebe pažnju kneza Miloša. Pošto su Srbi ranije učili iz ruskih bukvara, a 1838. Dimitrije Davidović napisao je srpski bukvar, knez Miloš je naredio da se štampa u 40.000 primeraka za 14 dana. Pored toga, naredio je da se štampa posebnim kurzivnim slovima, kakvih u štampariji nije bilo. Bečki majstori tražili su za ovaj posao dva meseca. Anastas je snagom koju daju mladost i talenat, preuzeo na sebe da završi taj posao za tako kratko vreme.
"Ja onda uzmem litografske formulare od slova, izrežem sebi od pleha formu krivine i visine slova i počnem da radim prvo slovo h, jer mi se to učinilo najteže i kad budem gotov posle nekoliko sati svi moji šefovi počeše vikati "Bravo, bravo". Posle je išlo lakše. Završen je posao za sedam-osam dana. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat na vreme Knezu u Kragujevac. Knez je bio jako zadovoljan. Kad je čuo da sam rukopisna slova ja izradio reši da me pošlje na dalje nauke u Beč."(…)
Интересантно, поготово за колеге графичаре. Али у књизи Бездно, Светлане Велмар Јанковић у којима се тренутно забаљам читајући дневник кнеза Михаила у изгнанству, наилазим на нешто другачији запис:
Па коме сада да верујемо.
Не могу а да не поделим са вама још једну цртицу из дневника. У питању је исти дан, 1858. године:
(За оне који не знају, Молерчић је Анастас, како га је Књаз од милоште звао, а Иванка је књажево имање у Мађарској)
Од ове лаке вечере, претпостављам да се Анастас брзо опоравио од дугог пута.
Миодраг Томић је био наш најуспешнији пилот у Првом светском рату и свакако је заслужио захвалност.
"Пилоти Миодраг Томић и Милутин Михаиловић полећу на немачке аероплане. Пожаревац 1915. године"
Ovaj tekst koji ide uz fotografiju baš i ne odgovara činjenicama.
Piloti nisu u letačkoj opremi - postoji čak i filmski zapis Tomićeve pripreme za pravi let i poletanja Blerioa gde se lepo vidi kako Tomić nosi bundu, kožnu kapu i pilotske naočare.
Ovaj avion, "Blerio XI-2" nazvan "Oluj" sasvim sigurno nije mogao da služi kao presretač - koncept koji je tek počeo da se razvija 1915.
Mitraljez na "Oluju" je Tomićeva improvizacija, pošto je razmena vatre između aviona postala redovna pojava.
Miodrag Tomić.
Bio je jedan od prvih šest starešina vojske Kraljevine Srbije poslatih u Francusku 1912. godine na obuku za pilote.
Kao pilot učestvovao je u oba Baklanska, u odbrani Srbije 1914-15, leteo iznad Albanije 1915 i 16 zatim na Zapadnom frontu u Francuskoj, na Solunskom i u konačnom oslobađanju Srbije. Pored nebrojeno mnogo sati leta, najrazličitijih opasnosti i svega što je sve preživeo, uspeo je i da obori tri neprijateljska aviona. Ostao je u aviaciji i dočekao Drugi svetski rat (jedini od prve šestorice pilota) u činu pukovnika, na položaju kraljevog adjutanta. Rat je proveo u zarobljeništvu, a posle je emigrirao u Ameriku. Umro je u Čikagu 1962. Fotografija sama govori o brojnim odlikovanjima...
1915, Tomić za komandama Blerioa XI, (dvosed). "OLUJ" je bio naš prvi avion naoružan mitraljezom.
Na ovom Tomićevom Njeporu je nakon sletanja izbrojano 18 rupa od metaka
Tomić sa francuskima pilotima na Solunskm frontu
Tomić ispred svog SPAD VII
Posle rata, kao potpukovnik i pukovnik, kraljev adjutant
Fotografije preuzete iz "Spomenice", autora Nenada Mikluševa.
Захваљујем на појашњењу,
тражећи по интернету податке о господину Томићу, наишао сам на овај сајт, са кога је слика и њен потпис који сам пренео.
http://kaldrmaskragujevac.rs/index.php/miodrag-tomic-stragari-17-maj-1888-cik...
Миодраг Томић у летачкој опреми изгледа овако..
...
вајар Стаменко Ђурђевић аутор је споменика Трећепозивцима у Карађорђевом парку и бисте кнегињи Зорки на Калемегдану, као и
скулптура на згради Министарства Пошта, Занатског дома итд..
колекционар Данило Поповић, чија импресивна збирка броји око 1000 експоната, радова више од 300 уметника српске и југословенске уметности.
Поштована Zvezdarka Vracaric,
На почетку желим да изразим задовољство чињеницом да сте се у овом времену идеологизације егоизма посветили истраживању баштине Београда, у времену у ком је и надлежна институција заборавила на свој посао, а друштво на своју дужност.
Подсетио бих да се на овим просторима обнављају одређени циклуси развоја и падова цивилизација, као што су били успон и уништење античке цивилизације, или успон средњевековне и њено уништење од варварског освајача, од кога се, по свему судећи, упркос повременим блистајима крајем 19. и током 20. века, у савременом историјском контексту, културолошки још увек нисмо опоравили.
И сам сам се у раној младости на сличан начин као и Ви, између осталог, бавио и овом проблематиком, те Вас искрено подржавам у Вашем раду.
О бистама на овој изложби: "Ruska emigracija u pismima Dvoru i Vladi Kraljevine Jugoslavije 1920-1939." у Архиву Југославије.
Поштовани VJ, хвала најлепше. Сад, захваљујући прецизној одредници, нађох и на сајту АЈ.
И, хвала Вам за мноштво сјајних фотографија које постављате. Једва човек стиже да све то похрани у рачунар.
Мајн кампф је објављен 1925. године.
Да, Алекса, али је Хитлер постао канцелар Немачке у јануару 1933. године. Неки политичари, државе и народи су тек тада схватили да „неки тамо лудак“ у Немачкој може да буде опасан и да би се нешто могло предузети. Први преводи Мајн Кампфа на неке језике су објављени тек те године...
Пробао сам да на интернету нађем када су објављени први преводи на српски или хрватски језик. Нисам успео...
Поштована Zvezdarka Vracaric,
На почетку желим да изразим задовољство чињеницом да сте се у овом времену идеологизације егоизма посветили истраживању баштине Београда, у времену у ком је и надлежна институција заборавила на свој посао, а друштво на своју дужност.
Подсетио бих да се на овим просторима обнављају одређени циклуси развоја и падова цивилизација, као што су били успон и уништење античке цивилизације, или успон средњевековне и њено уништење од варварског освајача, од кога се, по свему судећи, упркос повременим блистајима крајем 19. и током 20. века, у савременом историјском контексту, културолошки још увек нисмо опоравили.
И сам сам се у раној младости на сличан начин као и Ви, између осталог, бавио и овом проблематиком, те Вас искрено подржавам у Вашем раду.
О бистама на овој изложби: "Ruska emigracija u pismima Dvoru i Vladi Kraljevine Jugoslavije 1920-1939." у Архиву Југославије.
Поштовани VJ, хвала најлепше. Сад, захваљујући прецизној одредници, нађох и на сајту АЈ.
И, хвала Вам за мноштво сјајних фотографија које постављате. Једва човек стиже да све то похрани у рачунар.
Мој наклон..
Срдачно се захваљујем на, за мене, великом признању,
постараћу се свакако..
У „Српском наслеђу” наилазимо на цртицу из живота Анастаса Јовановића:
(…) Štamparija se ponovo preselila u Beograd i tada Anastas skreće na sebe pažnju kneza Miloša. Pošto su Srbi ranije učili iz ruskih bukvara, a 1838. Dimitrije Davidović napisao je srpski bukvar, knez Miloš je naredio da se štampa u 40.000 primeraka za 14 dana. Pored toga, naredio je da se štampa posebnim kurzivnim slovima, kakvih u štampariji nije bilo. Bečki majstori tražili su za ovaj posao dva meseca. Anastas je snagom koju daju mladost i talenat, preuzeo na sebe da završi taj posao za tako kratko vreme.
"Ja onda uzmem litografske formulare od slova, izrežem sebi od pleha formu krivine i visine slova i počnem da radim prvo slovo h, jer mi se to učinilo najteže i kad budem gotov posle nekoliko sati svi moji šefovi počeše vikati "Bravo, bravo". Posle je išlo lakše. Završen je posao za sedam-osam dana. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat na vreme Knezu u Kragujevac. Knez je bio jako zadovoljan. Kad je čuo da sam rukopisna slova ja izradio reši da me pošlje na dalje nauke u Beč."(…)
Интересантно, поготово за колеге графичаре. Али у књизи Бездно, Светлане Велмар Јанковић у којима се тренутно забаљам читајући дневник кнеза Михаила у изгнанству, наилазим на нешто другачији запис:
Па коме сада да верујемо.
Не могу а да не поделим са вама још једну цртицу из дневника. У питању је исти дан, 1858. године:
(За оне који не знају, Молерчић је Анастас, како га је Књаз од милоште звао, а Иванка је књажево имање у Мађарској)
Од ове лаке вечере, претпостављам да се Анастас брзо опоравио од дугог пута.