Može li mi neko reći nešto vise o klavijaturisti Miroslavu Ramboseku. Kada je došao u Beograd, kojih godina je bio aktivan u stvaralaštvu i gde je radio. Hvala.
Ako dobro slažem ljude i događaje, Miroslav bi mogao biti sin Bepa Ramboseka koji se još pre Drugog svetskog rata pojavio negde iz Splita i Dalmacije u Beogradu i svirao zabavnu i džez muziku po lokalnim kafanama.
Miroslava, pak nalazim na nekim pločama koje su izlazile pedesetih godina gde je svirao, slično ocu, muziku sličnog stila.
Negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih za produkciju "Studija B" izdao je par dečijih pesama koje je i otpevao bilo sam bilo u duetu sa svojim sinom Zoranom Rambosekom.
Mislim da sam negde pročitao i da je Miroslav Rambosek radio kao ton-majstor na ovoj radio stanici u slično vreme.
Zar taj duet nije bio Zoran i Bojan Rambosek ...?
evo jednog teksta...
Kada bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog “pijanog šarana” ili kranjskih kobasica, pogledao bih u one maštovite stepenice na putu za Dunavske vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...
Pedesetih godina bio sam mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu dosta se slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač Vojin Popović i klavirista Miroslav Rambosek.
Muzičar Rambosek stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i svi planinci, Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu Radio Beograda upoznao sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan Jakšić. Ova trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake nedelje (Rambosek i ja svakoga dana), nalazili smo se u restoranu “Grmeč” u Makedonskoj ulici, svako uz svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a ja, razume se - užičku klekovaču. I tako, godinama...
A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao...
Svake godine, na dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže. Prisustvovao sam tom njegovom uživanju. Poslednje godine Bepovog života, bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci. Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u “Grmeču”. Uskoro, Bepo je umro. Dugo sam za njim bolovao. Svima je Bepo nesebično pomagao. I meni. Bio mi je prijatelj.
Razlog zašto pitam za Miroslava Ramboseka je himna BSKa-a koju je komponovao... zanima me kada je tacno nastala? Izasla je 1955. u knjizi o 10. rodjendanu posleratnog BSK-a... Da li je tada i napravljena, ili je to bila himna i pre rata...? Možda je nekom poznat i autor teksta, Milan Kovačević?
Знате да већ неко време на овом форуму не ради могућност слања приватних порука (осим ако у међувремену није прорадила). Исто тако, ако би се нека порука и "пробила" није било обавештавања члана, приликом логовања, да има поруку.
Елем, нешто сам хтео да погледам међу старим порукама у преписци са г. Рунде-ом, отворим поруке и видим да су ми приспеле поруке послате од новембра до априла... од Пеце, Уличара, Падобранца, александра1, малог Душка и милице 18.
За неке од њих ништа не могу да одговорим или урадим, јер је прошло пуно времена, али бих некима могао да одговорим, нажалост јавно, јер слање порука нема вајде: милица18: Питали сте ме за две кројачке радње у Београду и њихове адресе према телефонским именицима. Погледао сам у именицима од 1936, 1941, и 1943. године, и те кројачке радионице у Београду се не помињу. Претпостављам да нису имале телефонски прикључак. мали Душко: књига Печат обреновачке поште се није никад продавала, било је то службено издање Поште Србије. Ако желите да је прелистате, можете то учинити у Народној библиотеци Србије, у Београду, или у библиотеци у Обреновцу, ако је нешто од њихових књига преживело поплаву. Старе разгледнице Обреновца је имао господин Трипко Милановић, бивши секретар ОШ у Баричу, који је становао у обреновачкој главној улици, а био је потомак трговца Килмера, који је крајем 19. и почетком 20. века штампао разгледнице Обреновца. Претпостављам, међутим, да су и његове слике пропале, јер је живео у дворишту једног дућана, старог стотинак година. Обзиром на грађевински материјал и стање те куће пре 20-так година, када сам био код њега, не верујем да је и та кућа преживела поплаву... Ако сте из Обреновца, не верујем да сада имате времена да се тиме бавите, али касније се ипак распитајте за гдина Трипка Милановића, можда је, неком срећом, све то ипак сачувано...
Ма, како одлична?
Није одлична.
Поема, брате...
Гледај их у очи.
Сваки поглед песма,
сваки трептај тужбалица,
сваки шкргут псовка,
свака чаша убод жаоке.
Цијук гудала шамар.
А зора неће скоро.
Као да неће никад сванути!
Jači smo od fejsbuka, jači smo od sudbine....
Postovao sam je negde 2012. godine i bila je u lotu sa još dve (za koje nisam siguran da li sam kačio). Nema na poleđini ništa...
PS: Proverio sam... Fotke su sve još tamo na ovoj stranici
http://www.politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=3393
Može li mi neko reći nešto vise o klavijaturisti Miroslavu Ramboseku. Kada je došao u Beograd, kojih godina je bio aktivan u stvaralaštvu i gde je radio. Hvala.
Ako dobro slažem ljude i događaje, Miroslav bi mogao biti sin Bepa Ramboseka koji se još pre Drugog svetskog rata pojavio negde iz Splita i Dalmacije u Beogradu i svirao zabavnu i džez muziku po lokalnim kafanama.
Miroslava, pak nalazim na nekim pločama koje su izlazile pedesetih godina gde je svirao, slično ocu, muziku sličnog stila.
Negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih za produkciju "Studija B" izdao je par dečijih pesama koje je i otpevao bilo sam bilo u duetu sa svojim sinom Zoranom Rambosekom.
Mislim da sam negde pročitao i da je Miroslav Rambosek radio kao ton-majstor na ovoj radio stanici u slično vreme.
Zar taj duet nije bio Zoran i Bojan Rambosek ...?
evo jednog teksta...
Kada bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog “pijanog šarana” ili kranjskih kobasica, pogledao bih u one maštovite stepenice na putu za Dunavske vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...
Pedesetih godina bio sam mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu dosta se slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač Vojin Popović i klavirista Miroslav Rambosek.
Muzičar Rambosek stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i svi planinci, Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu Radio Beograda upoznao sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan Jakšić. Ova trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake nedelje (Rambosek i ja svakoga dana), nalazili smo se u restoranu “Grmeč” u Makedonskoj ulici, svako uz svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a ja, razume se - užičku klekovaču. I tako, godinama...
A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao...
Svake godine, na dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže. Prisustvovao sam tom njegovom uživanju. Poslednje godine Bepovog života, bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci. Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u “Grmeču”. Uskoro, Bepo je umro. Dugo sam za njim bolovao. Svima je Bepo nesebično pomagao. I meni. Bio mi je prijatelj.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278752-%D0%9D%D0%BE%D1%...
Razlog zašto pitam za Miroslava Ramboseka je himna BSKa-a koju je komponovao... zanima me kada je tacno nastala? Izasla je 1955. u knjizi o 10. rodjendanu posleratnog BSK-a... Da li je tada i napravljena, ili je to bila himna i pre rata...? Možda je nekom poznat i autor teksta, Milan Kovačević?
Елем, нешто сам хтео да погледам међу старим порукама у преписци са г. Рунде-ом, отворим поруке и видим да су ми приспеле поруке послате од новембра до априла... од Пеце, Уличара, Падобранца, александра1, малог Душка и милице 18.
За неке од њих ништа не могу да одговорим или урадим, јер је прошло пуно времена, али бих некима могао да одговорим, нажалост јавно, јер слање порука нема вајде:
милица18: Питали сте ме за две кројачке радње у Београду и њихове адресе према телефонским именицима. Погледао сам у именицима од 1936, 1941, и 1943. године, и те кројачке радионице у Београду се не помињу. Претпостављам да нису имале телефонски прикључак.
мали Душко: књига Печат обреновачке поште се није никад продавала, било је то службено издање Поште Србије. Ако желите да је прелистате, можете то учинити у Народној библиотеци Србије, у Београду, или у библиотеци у Обреновцу, ако је нешто од њихових књига преживело поплаву. Старе разгледнице Обреновца је имао господин Трипко Милановић, бивши секретар ОШ у Баричу, који је становао у обреновачкој главној улици, а био је потомак трговца Килмера, који је крајем 19. и почетком 20. века штампао разгледнице Обреновца. Претпостављам, међутим, да су и његове слике пропале, јер је живео у дворишту једног дућана, старог стотинак година. Обзиром на грађевински материјал и стање те куће пре 20-так година, када сам био код њега, не верујем да је и та кућа преживела поплаву... Ако сте из Обреновца, не верујем да сада имате времена да се тиме бавите, али касније се ипак распитајте за гдина Трипка Милановића, можда је, неком срећом, све то ипак сачувано...
Статуа Вука Караџића у канцеларији директора II мушке гимназије, рад г. Симе Росандића