То ми је био највећи дан у животу. Оставио сам конзулат, у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант. − Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове? У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. − Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан, на ком је Обилић... Око мене попадали војници. Погледам – љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр са исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: − На Газиместану, од Милана Ракића!
Силни оклопници, без мане и страха, Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка. Заљуљано царство сурвало се с вама. Кад олуја прође врх Косова равна, Косово постаде непрегледна јама, Костурница страшна и поразом славна. Косовски јунаци, заслуга је ваша Што посљедњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави! Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли. Јер зна да си мати; Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могаше другом свесну љубав дати. И данас, кад дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем, Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег с турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог – планина... Од његовог узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: − Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука! И одмах одјекну командантов глас: − Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом шињела заклонио сам лице и пустио сузе. Први и последњи пут, тада...
Verovatno Kralja Milana, bivša knjižara Nolit. Pored "Beograđanke" . Pozdrav svima ....
Хвала, пријатељи.
То ми је био највећи дан у животу.
Оставио сам конзулат, у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку.
Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе...
Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
− Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче.
− Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан, на ком је Обилић...
Око мене попадали војници. Погледам – љубе земљу!
Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр са исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
− На Газиместану, од Милана Ракића!
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте.
У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли.
Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег с турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава...
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом шињела заклонио сам лице и пустио сузе. Први и последњи пут, тада...Исказа ме целог – планина...
Од његовог узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
− Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
− Добровољац Ракић, напред!
Изложба цвећа у холу Академије Наука
Рикица Леви, чланица београдског балета
Сцене из Новаковићевог филма: "Краљ Чарлстона"
Београђанка госпођа Босиљка рођ. Богдановић са својим супругом, индијским лекаром др. Бишамбар Сахај, они су пре неки дан дошли из Лахоре
Нова Милишићева циглана саграђена на води на Дунаву
Отварање нове трамвајске линије ка Приштинској
Ишчупана врба у парку код Паласа
Освећење нове зграде Народне Банке
Ипак се ради о бисти краља Петра Првог
Госпођица Љубинка Бобићева чланица београдске драме међу нашим студентима у Греноблу