Хвала Кнегињи за постављене слике.
На послу нисам имао ове слике. Рачунао сам, кад стигнем кући.
Окрени, обрни, прође поподне.
Кад сам сео, видим Кнегиња опослила...
Evo, dakle, još jedne vile iz opusa Dušana Babića, nastale oko 1937. godine u ulici Dinka Ranjine (Dr. Milutina Ivkovića).
Po detaljima i ostvarenoj arhitekturi mogla je da se poredi sa izvanrednim paralelnim delima braće Krstić ili Dragiše Brašovana.
nešto me je jako zainteresovala ova kuća... Iako Milovan kaže da je ovo današnja ulica Milutina Ivkovića, ja u toj ulici nisam uspeo da pronađem ni blizu sličnu zgradu. Dakle, nešto mislim da je ovo jedna nepoznanica.
Moraću da ovde budem decidiran: vila je porušena recimo 1993. godine. Lično sam prisustvovao njenom rušenju kada su bili izbijeni prozori gornjeg sprata i otkrivena krovna ploča. Tada sam se ponadao da je ipak u pitanju neka rekonstrukcija ili prekrovljavanje novom krovnom konstrukcijom, ili... Nekoliko meseci surova stvarnost me je demantovala, ova vila, u veoma pristojnom stanju do brisanja sa lica zemlje, porušena je do temelja.
Za dokaz, evo pogledati recimo ovu fotografiju stadiona JNA:
Vila se vidi kao poslednja sa desne strane kadra. Ona levo od nje sa neobičnim stepeništem i još neobičnijom formom, jedno od neidentikovanih dela arh. Milutina Borisavljevića, stoji i danas.
Docnije je arhitekta Aleksandar Đokić na mestu ove vile podigao dvojnu kuću za nekog lokalno prebogatog naručioca i isticao je to svoje delo često na izložbama...
I jedan bizaran detalj koji povezuje ove dve kuće: tvrdi se da je Dušan Babić, taj veliki stvaralac i osnivač Grupe arhitekata modernog pravca, bečki đak i prenosilac veoma specifičnih formula u srpsko graditeljstvo, našao, posle rata, u trenutku nervnog rastrojstva spas skočivši sa nedovršene građevine SIV-a (predsedništva Vlade) na kojoj je vršio nadzor. Priča tako govori, nećemo nikad saznati da li je to bila njegova odluka, ili su iza stajali kožni kaputi koji su mu u odluci "pomogli".
Prošle su godine, decenije. Arhitekta Đokić, uspešan i cenjen neimar, našao je, takođe, svoj mir ispod točkova voza koji je saobraćao jednog jutra ka Rakovici i dalje. Niko nije taj postupak umeo da objasni.
Dva lumena arhitektonske misli nestala su, bez mogućnosti da kažu svoju "poslednju reč"...
Za onog starijeg ni slike nemamo. Osim što znamo da je bio čovek koji je oplemenio prostore našeg bitisanja samosvojnom i prepoznatljivom arhitekturom.
I što znamo da se njegovo nasleđe sistematski uništava. Pored izvesnih zgrada koje se zadaju studentima na seminarskim radovima službe zaštite i isti ti profesori prošli su kao pored lanjskog snega, čak ni ne upitavši se da li objekat, koji su tako samouvereno dali da se analizira - uopšte postoji na terenu...
P.S. Evo još fotografija stadiona gde se u pozadini vidi ova vila (crveni marker na jednoj ne potiče od mene nego od nekog ko je ovde zaokružio crkvu Sv. Arhangela Gavrila):
Najpre, jer sam se nadao da kuca jos postoji. Najpre to.
Sad se jasno secam o kojoj vili se radi. Takodje, secam se i loseg stanja u kome je bila. Nikada ne bih tu kucu povezao sa ovim raskosnim zdanjem sa originalne fotografije.
Sto se drugog dela price tice... Ne znam sta je tragicnije: sudbina obojice arhitekata, sudbina zdanja, ili sve ono sto se na toj lokaciji tada desavalo i sto se tako savrseno uklapa u citav zlehudi kontekst ove citave price. Da ne pricam previse sada...
Jos jednom, hvala ti druze. Sad nam ostaje da nadjemo onog Marinkovica u Drajzerovoj i da slikamo ostatke Babiceve vile u Z. Stokic. Isao sam tamo, ne stigoh da ti otpisem poruku. Mozda i nemam sta lepo da kazem, mozda je, ustvari, bolje da ne ides tamo.
На послу нисам имао ове слике. Рачунао сам, кад стигнем кући.
Окрени, обрни, прође поподне.
Кад сам сео, видим Кнегиња опослила...
Evo, dakle, još jedne vile iz opusa Dušana Babića, nastale oko 1937. godine u ulici Dinka Ranjine (Dr. Milutina Ivkovića).
Po detaljima i ostvarenoj arhitekturi mogla je da se poredi sa izvanrednim paralelnim delima braće Krstić ili Dragiše Brašovana.
nešto me je jako zainteresovala ova kuća... Iako Milovan kaže da je ovo današnja ulica Milutina Ivkovića, ja u toj ulici nisam uspeo da pronađem ni blizu sličnu zgradu. Dakle, nešto mislim da je ovo jedna nepoznanica.
Moraću da ovde budem decidiran: vila je porušena recimo 1993. godine. Lično sam prisustvovao njenom rušenju kada su bili izbijeni prozori gornjeg sprata i otkrivena krovna ploča. Tada sam se ponadao da je ipak u pitanju neka rekonstrukcija ili prekrovljavanje novom krovnom konstrukcijom, ili... Nekoliko meseci surova stvarnost me je demantovala, ova vila, u veoma pristojnom stanju do brisanja sa lica zemlje, porušena je do temelja.
Za dokaz, evo pogledati recimo ovu fotografiju stadiona JNA:
Vila se vidi kao poslednja sa desne strane kadra. Ona levo od nje sa neobičnim stepeništem i još neobičnijom formom, jedno od neidentikovanih dela arh. Milutina Borisavljevića, stoji i danas.
Docnije je arhitekta Aleksandar Đokić na mestu ove vile podigao dvojnu kuću za nekog lokalno prebogatog naručioca i isticao je to svoje delo često na izložbama...
I jedan bizaran detalj koji povezuje ove dve kuće: tvrdi se da je Dušan Babić, taj veliki stvaralac i osnivač Grupe arhitekata modernog pravca, bečki đak i prenosilac veoma specifičnih formula u srpsko graditeljstvo, našao, posle rata, u trenutku nervnog rastrojstva spas skočivši sa nedovršene građevine SIV-a (predsedništva Vlade) na kojoj je vršio nadzor. Priča tako govori, nećemo nikad saznati da li je to bila njegova odluka, ili su iza stajali kožni kaputi koji su mu u odluci "pomogli".
Prošle su godine, decenije. Arhitekta Đokić, uspešan i cenjen neimar, našao je, takođe, svoj mir ispod točkova voza koji je saobraćao jednog jutra ka Rakovici i dalje. Niko nije taj postupak umeo da objasni.
Dva lumena arhitektonske misli nestala su, bez mogućnosti da kažu svoju "poslednju reč"...
Za onog starijeg ni slike nemamo. Osim što znamo da je bio čovek koji je oplemenio prostore našeg bitisanja samosvojnom i prepoznatljivom arhitekturom.
I što znamo da se njegovo nasleđe sistematski uništava. Pored izvesnih zgrada koje se zadaju studentima na seminarskim radovima službe zaštite i isti ti profesori prošli su kao pored lanjskog snega, čak ni ne upitavši se da li objekat, koji su tako samouvereno dali da se analizira - uopšte postoji na terenu...
P.S. Evo još fotografija stadiona gde se u pozadini vidi ova vila (crveni marker na jednoj ne potiče od mene nego od nekog ko je ovde zaokružio crkvu Sv. Arhangela Gavrila):
Ne znam sta drugo da kazem.
Najpre, jer sam se nadao da kuca jos postoji. Najpre to.
Sad se jasno secam o kojoj vili se radi. Takodje, secam se i loseg stanja u kome je bila. Nikada ne bih tu kucu povezao sa ovim raskosnim zdanjem sa originalne fotografije.
Sto se drugog dela price tice... Ne znam sta je tragicnije: sudbina obojice arhitekata, sudbina zdanja, ili sve ono sto se na toj lokaciji tada desavalo i sto se tako savrseno uklapa u citav zlehudi kontekst ove citave price. Da ne pricam previse sada...
Jos jednom, hvala ti druze. Sad nam ostaje da nadjemo onog Marinkovica u Drajzerovoj i da slikamo ostatke Babiceve vile u Z. Stokic. Isao sam tamo, ne stigoh da ti otpisem poruku. Mozda i nemam sta lepo da kazem, mozda je, ustvari, bolje da ne ides tamo.