Кад се вратио из Беча, где је свршио уметничку академију код чувенога професора Рала, Стева Тодоровић је основао, 1857. године, Уметничку школу, са два одељења: за сликарство и хармонично певање, али са обавезним телесним вежбањем за све ученике.

Ова је школа била смештена прво у кући распопа Милије Марковића, на Шанцу, на Варош Капији, где је данас Народна библиотека. Још у самом почетку, школа је имала велики успех. А убрзо се уписало око 80 ученика, међу којима су били: Чеда Мијатовић, Јанићије – Милан Кујунџић – Абердар, Љубомир Каљевић, Лука Каљевић, Стеван Поповић Црни, Јован Максимовић, Милош Милојевић, Јеврем А. Андоновић, Иван Вукићевић и многи други.

Прва женска вежбаоница била је у шупи Саве Спахије, која се налазила преко пута „Старога зданија“, баш на ономе месту где се данас налази основна школа Краља Петра. Али услед повећаног броја ученика, ова је школа убрзо пресељена из распопове куће у Турски хан, који је био на ономе месту где је данас хотел „Империјал“.

Чим је Тодоровић у својој школи увео телесно вежбање, наишао је на велику сметњу. Ондашња полиција је писменим наређењем забранила даље гимнастичко вежбање у тој школи. Стева Тодоровић, у својим мемоарима, о том „инциденту“ пише:

„Са телесним вежбањем ишло је у почетку теже, јер београдско становништво није схватило благодет ове установе. Шта више, наступило је негодовање. Навешћу акт полиције који овако гласи:

„На тужбу родитеља да заводите такву игру, где деца могу сломити ноге и руке, то вам се забрањује.“

Ометен, размишљао сам шта да радим? Сетих се да међу ученицима имам и Николу, синчића г. Косте Николајевића, министра просвете, те одем к њему и пожалим се на акт полиције. Г. Николајевић, пошто прочита акт, рече:

– Наставите ви само ваш рад, а ја ћу се већ постарати да из полиције добијете други акт,

Тако је и било. Други дан добијем акт ове садржине:

„Молимо вас да наставите рад телесног вежбања на корист подмладка.““

Кад сам ово прочитао у мемоарима Стеве Тодоровића, отишао сам да посетим његову супругу, госпођу Тодоровићку, у њеној вили на Топчидерском брду. Госпођа Тодоровићка, кћи познатога књижевника Матије Бана, мада већ у годинама, Бога молећи још увек је свежа и здрава. Госпођа Полексија Тодоровић примила ме је љубазно, и на моје питање, како је на Тодоровића утицала она полицијска забрана, госпођа ми рече детињском исктеношћу:

– Стева ми је причао да га је она забрана полиције просто поразила, и био је веома љут. Казао ми је да је увео обавезно телесно вежбање, поред сликарства и музике, једино зато што је одмах, још при упису приметио да међу својим ученицима има доста џгољаве, бледуњаве и неразвијене деце, па је хтео гимнастиком да их мало раздрма. Каже: „У здравом је телу здрава и душа“ и деца морају сада да раде и гимнастику, да се добро оснаже, да буду јаки и умно и физички, како би доцније могли да послуже својој отаџбини као њени бранитељи и ослободитељи. Све док није успео да обори ову забрану, Стева никако није имао мира. Срећом, забрана је пала за 24 сата, чему се он много обрадовао.

На трећи дан Васкрса, 1859. године, Стева Тодоровић је приредио јавни испит у школи у Турском хану, на који је позвао и престолонаследника, кнеза Михаила, који се благонаклоно одазвао позиву.

„На испиту су били изложени и акварели мојих ученика, певане су хоралне народне и црквене песме од Корнелија Станковића и извођена су телесна вежбања. По свршеном испиту, кнез Михаило изјавио ми је своје особито задовољство...“ – вели Тодоровић у својим мемоарима.

Ова школа је радила све до 1865. године, када је Стева Тодоровић био постављен за професора Београдске реалке.

*

Из Тодоровићевих мемоара се даље види, да је почетком 1882. године образовано гимнастичко друштво, под именом Прво београдско друштво за гимнастику и борење. У „Српским новинама“ од 4. фебруара 1882. год. Штампана је уредба о оснивању тога друштва, са задатком „да заједнички, систематски, телесним вежбањем, ексурзијама, маршевима и борењем, ради на унапређењу телесне снаге и здравља својих чланова“.

Ову уредбу потписали су: председник Тихомир Николић, потпредседник Стева Тодоровић, деловођа Срета Ј. Стојковић, благајник Коста Антула, а у управу су ушли: др Владан Ђорђевић, др Лаза Илић, Марко Стојановић и многи други  угледни Београђани. Друштво је преко београдских листова позивало грађанство на упис, а улог редовних чланова износио је 6 динара за целу годину.

Прва вежбања вршена су у дому Црвенога крста, а доцније у ондашњој Учитељској школи, која се налазила одмах до оне куће где је данас Уметничка школа, у Улици краља Петра број 4. И данас се у Уметничкој школи, на једној храстовој греди испод плафона, виде две алке из тога доба, које су држале рингле. Вежбало се свакога дана од 6 до 8 часова увече, под наставом Ф. Миоковића, управника вежбаонице, и наставника Љубе Илића. Међу члановима гимнастичког друштва био је редовни члан и писац ових редова [Димитрије Ц. Ђорђевић].

Ево шта каже о томе друштву Стева Тодоровић:

„За време рата, 1876. и 1877/78. године, од мене установљена гимнастика у 1857. години, сасвим је престала и тек заузећем др Владана Ђорђевића, понова се образовала 1882. године, под именом Прво београдско друштво за гимнастику и борење. За преседника би изабран Владан, а за подпредседника ја. Ово је друштво основа Соколском друштву, који је назив добило 1892. године.

Аутор:  Тодоровић, Стева, 1932-1925 
Наслов:  Аутобиографија Стеве Тодоровића
Врста/садржај:  књига
Језик: српски
Година: 1951
Издавање и производња: Нови Сад : Матица српска, 1951 (Нови Сад : Градска штампарија)
Остали аутори: Симић-Миловановић, Зора
Физички опис: 103 стр.,[26] стр. с таблама : илустр. ; 24 цм
Збирка: Научна издања Матице српске ; књ. 10
Напомене: Стр. 5-[22]: Предговор / Зора Симић-Миловановић

Народна библиотека Србије, Београд. инв. бр.  MAG II 40113/10
Универзитетска библиотека С. Марковић, Београд. инв. бр.  M J 663/10

Знам да ту књигу имају и у библиотеци Народног музеја, а затим у Заводу за заштиту споменика културе, Радио-телевизији Србије, на Филозофском факултету...