I mene ovaj Kizonijev Grnčarević&Krstić oduševljava. Koliko detalja na jednoj fotki, a ima ih više. Prelepo.
Imam utisak da sam tu firmu već video negde…? Da nije u nekoj poprečnoj sa Knezom, Nikole Spasića ili tu negde okolo?
A kolica sa nosačima pamtim i ja, a rođen sam ’56-te. Provlačili su se oni i šezdesetih. Takođe pamtim njihove aluminijumske pločice, i kako su se izvrnuli i s rukama pod glavom dremkaju, a kapu natakarili preko lica da im sunce ne smeta…
Било их је и крајем осамдесетих на почетку Призренске, прекопута "Балкана".
Били су то изузетно часни и поштени људи, поносни на оно што раде. Купиш фрижидер, замрзивач, шпорет, веш-машину... само одеш до неког од њих, даш му оригиналан рачун и кажеш када и где да ти донесе. Нема да фали! Никад нисам чуо да су било кога преварили!
Почетком деведесетих преселили су се у наша носталгична сећања...
Dubrovačka 9, srušena krajem sedamdesetih… i ovaj mini-kuper, slatkiš…
Dubrovačka 13,kuća Milanke i Maline Vučković, ni nje nema…
Ih, provuče se dilindara . Dubrovačka19, ostaci predratne fabrike špiritusa…
Dubrovačka 21 i 21a, srušene 1982.
Pozdrav Grk-u! Valjda će neko nekada poštovati naše napore da bar sačuvamo fotografije. Mi koji smo ove i ovakve ulice i doživeli čuvamo ih u svojim malim sivim ćelijama, što bi rek’o Dejvid Suše(t) ili Sačet, već kako li se vika.
Грнчаревић, Костић и Комп, колонијална, бакалска и трговинска радња, налазила се 1912. године у Караџићевој улици бб.
Иста фирма се 1921. године налазила у Палати Бристол. Посматрањем детаља фасаде и украса на терасама, претпостављам да је ово фотографија са друге локације, из Бристола.
Ево детаља на фасади Бристола:
На овој слици се види да је хотел издавао пословни простор у приземљу за локале. На челу још једна Комп, а са стране још две табле, означене звездицом (*).
Јован Грнчаревић, трговац, је једини Грнчаревић у телефонским именицима. Становао је у ул Кнегиње Љубице 11 (1921), Крунској 76 (1931), Крунској 54 (1936) и Краља Александра 62 (1939). Трговаца Крстића је било више...
Mi smo do marta 1954g. ziveli u garsonjeri u prizemlju Dzordza Vasingtona # 44. Zgrada je i dalje gde je i bila. Majka me je cesto vodila na Bajlonijevu pijacu sa sobom gde sam joj trazio da jedna od ovih kolica nosackih uzmemo i "odnesemo kuci". Leti su na tim kolicima spavali nosaci (svaki je imao broj na kapi - takva egzaktnost me je iz nekih razloga frapirala). Kasnije trazio sam to isto i za neka mala kola, za ratne (vojne)invalide (bez nogu), cija su se vrata otvarala spreda [ bile su te fotke - 'kolica' pred zgradom "Borbe" - zao mi je sto ne mogu da citiram uvazenog 'postera' ]. I moj mladji brat zahtevao je da te male automobile neizostavno smesta odnesemo kuci. To je moralo biti oko 1955g.
Ни ја се не сећам ко је то постављао, али их сачувах:
Мислим да сам тад кад је било постављано већ поменула да је и мени као клинки, то возило нарочито привлачило пажњу. Изгледа да су сви клинци долазили на сличне идеје, и ја сам предлагала да га "понесемо кући". Имао га је и комшија електричар Мандушић из Косовске. Сећам се, и њега сам тада питала да ли би нам дао да се провозамо "један круг"... А мој отац је истицао то возило, у смислу практичности и доброга решења, какав је све, ето асортиман имао БМВ, мало у стилу немачка медицина, дие бесте... :)
PLAN IZ 1912: Beograd kao Pariz, od Kališa do Zemuna vazdušnim tramvajem!
Plan arhitekte Albana Šambona iz prošlog veka - vodopadi na Terazijama * Na Slaviji trijumfalna kapija * Vazdušnim tramvajima od Kalemegdana do Zemuna * Novi Beograd kao Venecija
Foto: regentstefan.weebly.com
Beograd bi danas izgledao potpuno drugačije da je pre 100 godina zaživeo urbanistički plan Albana Šambona, koji je 1912. zamislio, između ostalog, da Terazije krase vodopadi, da se zgrada Parlamenta nalazi na Tašu, uz raskošan nacionalni muzej, dok bi na Slaviji bila trijumfalna kapija.
Arhitekt Alban Šambon, Belgijanac francuskog porekla, pre 100 godina imao je viziju da odBeograda napravi grad koji će se svojom lepotom meriti sa večitim arhitektonskim biserima − Parizom, Londonom, Berlinom…
On je 1912. godine napravio prvi proevropski plan Varoši Beograda, a da Prvi svetski rat nije osujetio njegove zamisli, danas bi Beograđani umesto večitog saobraćajnog kolapsa, nasred Slavije imali Trijumfalnu kapiju po uzoru na parisku, a Nemanjina ili Ulica kralja Milana možda bi danas bile beogradska Jelisejska polja.
Naime, Šambon je smatrao da Srbi kao ratnički narod zaslužuju ovakvu kapiju. Smeli arhitekta predlagao je još da ispred Skupštine grada na posebnom korintskom stubu bude postavljen Spomenik slobode, poštu na mestu kafane Albanija, muzej u Tašmajdanskom parku…
- Kako je Alban Šambon pobornik tendencija istoricizma, on osnovnu ideju za rekonstrukciju Varoši sprovodi reinterpretacijom prošlosti. Šambonov plan daje izuzetno vredan predlog Kružnog bulevara, raskošnih Osmanovskih razmera, jasno razdvajajući građevinski rejon od ostale teritorije – navodi se u monografiji Urbanističkog zavoda Beograda.
Poseban izazov svakom arhitekti do danas predstavlja povezivanje grada sa rekom, a Šambon je smislio da na mestu terazijske terase treba da postoje kaskadni vodopadi po uzoru na viseće vrtove koji bi se u ritmičnoj celini spuštali ka Savi.
BEOGRAD KAKAV JE MOGAO DA BUDE
Na sadašnji izgled Beograda uticali su, sa jedne strane, autori sa krhkim, “lomljivim” vizijama, a sa druge, stvaraoci koji su bili istinske istorijske veličine. Ovi drugi su od Beograda želeli da naprave ne samo evropski, već i bolji grad u odnosu na uzore sa Starog kontinenta.
Hram posvećen Svetom Savi imao bi drugačiji izgled od ovog sadašnjeg, ali ne bi bio ništa manje veličanstven.
Veliki arhitekta Stanko Mandić planirao je posle Drugog svetskog rata da izgradnja Novog Beograda teče tako da se formira novi grad sa sistemom ostrva i mrežom plovnih kanala. Tako bi Novi Beograd ličio na modernu Veneciju.
VAZDUŠNI TRAMVAJ
Građevinsko preduzeće “Šumadija”, još 1928. godine, predložilo je da se Kalemegdan i Zemun povežu posebnom vrstom žičare preko Save. Vazdušni tramvaj polazio bi na svaka dva minuta i putovanje do Zemuna bi trajalo oko pet minuta.
Beograd ima autore koji su značajno mogli da ga unaprede, ali i unakaze. Tako je isti Nikola Dobrović bio inicijator ideje da se na Donjem kalemegdanskom gradu izgradi sportski stadion posle Drugog svetskog rata. Ali kakav…
Izgradnja stadiona je bila ideja Nemaca, još pre rata, a tada su angažovali arhitektu Vernera Marha, autora olimpijskog stadiona u Berlinu. Posle propasti nacističke ideje, Dobrović predlaže da se ipak napravi stadion, ali mu se ondašnje Udruženje arhitekata suprotstavilo i uspelo u nameri da sačuva Kalemegdan od uništenja.
(M. B.)
А сад мало ја...
Горњи текст добио сам мејлом у облику Вордовог документа од једног другара и таквог га у целини преносим, а мислим да на форуму има позванијих да га прокоментаришу.
Грнчаревић, Костић и Комп, колонијална, бакалска и трговинска радња, налазила се 1912. године у Караџићевој улици бб.
Иста фирма се 1921. године налазила у Палати Бристол. Посматрањем детаља фасаде и украса на терасама, претпостављам да је ово фотографија са друге локације, из Бристола.
Ево детаља на фасади Бристола:
На овој слици се види да је хотел издавао пословни простор у приземљу за локале. На челу још једна Комп, а са стране још две табле, означене звездицом (*).
Bravo za Milorada. Ovo je nesumnjivo ta lokacija, mada bih rekao malko ranije nego 1921. Na Kizonijevoj fotki još nema šina ni u tragovima...
Mi smo do marta 1954g. ziveli u garsonjeri u prizemlju Dzordza Vasingtona # 44. Zgrada je i dalje gde je i bila. Majka me je cesto vodila na Bajlonijevu pijacu sa sobom gde sam joj trazio da jedna od ovih kolica nosackih uzmemo i "odnesemo kuci". Leti su na tim kolicima spavali nosaci (svaki je imao broj na kapi - takva egzaktnost me je iz nekih razloga frapirala). Kasnije trazio sam to isto i za neka mala kola, za ratne (vojne)invalide (bez nogu), cija su se vrata otvarala spreda [ bile su te fotke - 'kolica' pred zgradom "Borbe" - zao mi je sto ne mogu da citiram uvazenog 'postera' ]. I moj mladji brat zahtevao je da te male automobile neizostavno smesta odnesemo kuci. To je moralo biti oko 1955g.
Ни ја се не сећам ко је то постављао, али их сачувах:
Мислим да сам тад кад је било постављано већ поменула да је и мени као клинки, то возило нарочито привлачило пажњу. Изгледа да су сви клинци долазили на сличне идеје, и ја сам предлагала да га "понесемо кући". Имао га је и комшија електричар Мандушић из Косовске. Сећам се, и њега сам тада питала да ли би нам дао да се провозамо "један круг"... А мој отац је истицао то возило, у смислу практичности и доброга решења, какав је све, ето асортиман имао БМВ, мало у стилу немачка медицина, дие бесте... :)
Кад сам видео ову поруку замолио сам мог доброг другара Јоцу, који је иначе тата-мата за аутомобиле, да ми каже штогод занимљиво везано за ове аутиће.
Ако занемаримо стручне детаље које ми је послао, реч је о првом серијски произвођеном мини-аутомобилу на свету - Изети. Рађена је у три државе - поред BMW у Немачкој, прављена је још у Француској и Италији.
Али, оно што је занимљивије је да је на конкурсу за мини аутомобил учествовао и победио наш инжењер Бранислав Шелендић са својом конструкцијом која је имала четири точка: предњи и задњи били су управљачки, а погон је ишао на средња два точка (својевремено неко је на форуму поставио фотографију тог аутомобила). Шелендићев аутомобил био је далеко испред Изете, био је покретљивији, стабилнији, лакши за вожњу... али, није ушао у производњу јер је једини прототип украден у Немачкој и конкурс је пао.
Стручној јавности инжењер Шелендић је познат као конструктор лифтова, на ту тему написао је и књигу, али мање је познато да је педесетих година за Јосипа Броза Тита конструисао шанк који је имао фору да кад му се Тито приближи из шанка је излазила флаша Чиваса са чашом. Тито је толико био одушевљен овиме да се само шеткао око шанка, примицао и одмачињао...
Inače prisvojni pridevi koji se odnose na Dorćol pišu se velikim pošetnim slovom , nešto kao Nj.K.V.
Malo ću ovde da se rastegnem, pa ko nije voljan da ovoliko čita neka preskoči, jer moram da presečem ove arhitektonskonostalgične fotografije Dorćola, iz jednostavnog razloga što na njima gotovo da i nema ljudi. Kao da ih je fotograf terao da mu se sklone iz kadra.
Naravno, ne mogu sve zanimljivo prepričati što se u ovoj zanimljivoj knjizi nalazi, ali izdvojiću neke interesantnije detalje.
Glavni lik u ovoj knjizi je Dragoljub Bogdanović, alas, predsednik Beogradske ribarske zadruge i član Savetodavnog ribarskog odbora, peto dete, od barem sedmoro dece, ribarskog majstora Alekse Bogdanovića, jednog od potpisnika majstorskog pisma Mihaila Petrovića Alasa.
Dragoljub je u vojsci bio od početka Prvog balkanskog rata, sve vreme trajanja Drugog, ali i Velikog rata. Demobilisan je tek 1920. godine. U vreme odstupanja srpske vojske prešao je Albaniju i stigao na Krf, a odatle prebačen na Solun.
Ribolovno područje dorćolskih alasa u to vreme bilo je prebogaro ribom. U Dunavu su lovljeni veliki primerci somova i morune, a šarana, smuđa, manića, jesetre, kečige… bilo je u izobilju. Ujutru je iz čamaca prodavana riba licitiranjem. Sitnija bela riba je najčešće deljena sirotinji koje je u ovom delu grada bilo najviše, a ono što je od kvalitetne ribe ostalo – skladišteno je u tikvarama. Ribarske kvote su se zahvaljujući prebogatom Dunavu lako ispunjavale, ali je zato cena ribe bila mala. Treba istaći da su u to vreme čamci sa mrežama išli na vesla, a po ulovu su se, ako bi se lovilo nizvodno, morali vući obalom.
Omiljeno mesto za lov alovom (mreža duga 70–200 m) bio je Saušpic (ušće Save u Dunav). Uopšte germanizmi su se najviše koristili u alaskoj terminologiji. Tako se kaže za onoga ko sedi na pramcu – krancl, a za onoga na krmi – štujer. Oblasti u kojima ima puno ribe govorilo se – fišvaser.
Alasi Đurđe Rajković Đurica i Ivan Ambrozić (usvojenik Dragoljuba Bogdanovića) ispred Ribarske zadruge 1938.
(na mestu današnjih prvih zgrada pored podvožnjaka na 25. maju) čiji je pokrovitelj bio Đorđe Karađorđević (ribari ga od milošte zvali Knez Đoka)
Prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila izgorele su mnoge kuće Dorćolaca, a među njima i Dragoljuba Bogdanovića. Prilikom bombardovanja porodica je pobegla čamcima preko Dunava, a odatle kod rodbine u Slankamen. Kada su se posle nekoliko dana vratili zatekli su nepoznate ljude, ali i komšije kaki prekopavaju zgarište u potrazi za vrednostima. Dragoljub je pod pretnjom pištoljem morao da gleda kaki ga pljačkaju. U vatri su izgorela i sva porodična i zadružna dokumenta, kao i gotov novac. Srebrninu koja se istopila i zlatnu polugu odneli su pljačkaši. Porodica se privremeno smestila u zgradu Ribarske zadruge, gde je porodica ostala sve do 1946, kada je dobila dozvolu da na ugarcima svoje kuće sagradi novu.
Dragoljub zbog svojih godina nije bio mobilisan, a okupacija nije bitnije uticala na ritam života ribara. Riba se lovila i dalje ali u smanjenom obimu jer je gust saobraćaj oterao ribu u Tisu, Tamiš, Drinu i Moravu. Plovidba Dunavom je bila ograničena na nemačke ratne i snabdevačke brodove.
Ono što se ulovilo nije se u celosti prodavalo već je deo prodavan nemačkoj vojsci. Komanda grada Beograda je svakog meseca slala naređenje o dostavi ribe, sa preciziranom količinom I mestom isporuke. Deo prodat Nemcima isplaćivan je u rajhsmarkama. Vojska generala Nedića takođe je uzimala deo, ali ga nije plaćala. Nemački vojnici koji su obezbeđivali prugu na Dorćolu često su u grupicama svraćali i krišom kupovali ribu. Plaćali su ili novcem, ili robom do koje su mogli doći: čokoladom, salamom, benzinom… U sećanju porodice je ostao jedan mlađi oficir koji je često dolazio i učtivo zahtevao da mu isprže kupljenu ribu. Jeo je iza Zadruge, a plaćao je više nego što je trebalo neki put novcem, neki put robom. Sredinom rata prestao je da dolazi i više ga nisu videli.
Kao solunskom borcu Dragoljubu je teško pala okupacija i nije se mirio sa novonastalom situacijom. Pomagao je pokret otpora koliko je mogao, pozajmljivao je čamce za prevoz ilegalaca a nekolicinu Jevreja je i sam spasao, prijavljujući ih kao svoje radnike pod tuđim imenima srpske nacionalnosti. Ipak svoje patriotsko angažovanje je krio od kupatora. Nekoliko puta uoči racije dolazio je komandant rečne policije (Wasserschultz Polizei) sa preporukom da večeras ne spava u kući. Nedićevce je izbegavao iako je morao u nekoliko navrata da prevozi i njih ili njihov teret.
Po oslobođenju nova vlast ga je sumnjičila za saradnju sa okupatorom i oduzela mu svu imovinu „do najsitnije udice”. Glavu je izvukao zbog svedočenja brojnih ribarskih majstora koji su znali šta se događalo. Ostao je zaposlen u Ribarskoj zadruzi ali je njegov rang sveden na nivo vozača čamca u statusu honorarnog službenika. Umro je 20. febrzara 1960.
Imam utisak da sam tu firmu već video negde…? Da nije u nekoj poprečnoj sa Knezom, Nikole Spasića ili tu negde okolo?
A kolica sa nosačima pamtim i ja, a rođen sam ’56-te. Provlačili su se oni i šezdesetih. Takođe pamtim njihove aluminijumske pločice, i kako su se izvrnuli i s rukama pod glavom dremkaju, a kapu natakarili preko lica da im sunce ne smeta…
Било их је и крајем осамдесетих на почетку Призренске, прекопута "Балкана".
Били су то изузетно часни и поштени људи, поносни на оно што раде. Купиш фрижидер, замрзивач, шпорет, веш-машину... само одеш до неког од њих, даш му оригиналан рачун и кажеш када и где да ти донесе. Нема да фали! Никад нисам чуо да су било кога преварили!
Почетком деведесетих преселили су се у наша носталгична сећања...
Dubrovačka 9, srušena krajem sedamdesetih… i ovaj mini-kuper, slatkiš…
Dubrovačka 13,kuća Milanke i Maline Vučković, ni nje nema…
Ih, provuče se dilindara
Dubrovačka 21 i 21a, srušene 1982.
Pozdrav Grk-u! Valjda će neko nekada poštovati naše napore da bar sačuvamo fotografije. Mi koji smo ove i ovakve ulice i doživeli čuvamo ih u svojim malim sivim ćelijama, što bi rek’o Dejvid Suše(t) ili Sačet, već kako li se vika.
Хех... Дорћолац Поаро...
Грнчаревић, Костић и Комп, колонијална, бакалска и трговинска радња, налазила се 1912. године у Караџићевој улици бб.
Иста фирма се 1921. године налазила у Палати Бристол. Посматрањем детаља фасаде и украса на терасама, претпостављам да је ово фотографија са друге локације, из Бристола.
Ево детаља на фасади Бристола:
На овој слици се види да је хотел издавао пословни простор у приземљу за локале. На челу још једна Комп, а са стране још две табле, означене звездицом (*).
Јован Грнчаревић, трговац, је једини Грнчаревић у телефонским именицима. Становао је у ул Кнегиње Љубице 11 (1921), Крунској 76 (1931), Крунској 54 (1936) и Краља Александра 62 (1939). Трговаца Крстића је било више...
Ни ја се не сећам ко је то постављао, али их сачувах:
Мислим да сам тад кад је било постављано већ поменула да је и мени као клинки, то возило нарочито привлачило пажњу. Изгледа да су сви клинци долазили на сличне идеје, и ја сам предлагала да га "понесемо кући". Имао га је и комшија електричар Мандушић из Косовске. Сећам се, и њега сам тада питала да ли би нам дао да се провозамо "један круг"... А мој отац је истицао то возило, у смислу практичности и доброга решења, какав је све, ето асортиман имао БМВ, мало у стилу немачка медицина, дие бесте... :)
PLAN IZ 1912: Beograd kao Pariz, od Kališa do Zemuna vazdušnim tramvajem!
Plan arhitekte Albana Šambona iz prošlog veka - vodopadi na Terazijama * Na Slaviji trijumfalna kapija * Vazdušnim tramvajima od Kalemegdana do Zemuna * Novi Beograd kao Venecija
Beograd bi danas izgledao potpuno drugačije da je pre 100 godina zaživeo urbanistički plan Albana Šambona, koji je 1912. zamislio, između ostalog, da Terazije krase vodopadi, da se zgrada Parlamenta nalazi na Tašu, uz raskošan nacionalni muzej, dok bi na Slaviji bila trijumfalna kapija.
Arhitekt Alban Šambon, Belgijanac francuskog porekla, pre 100 godina imao je viziju da odBeograda napravi grad koji će se svojom lepotom meriti sa večitim arhitektonskim biserima − Parizom, Londonom, Berlinom…
On je 1912. godine napravio prvi proevropski plan Varoši Beograda, a da Prvi svetski rat nije osujetio njegove zamisli, danas bi Beograđani umesto večitog saobraćajnog kolapsa, nasred Slavije imali Trijumfalnu kapiju po uzoru na parisku, a Nemanjina ili Ulica kralja Milana možda bi danas bile beogradska Jelisejska polja.
Naime, Šambon je smatrao da Srbi kao ratnički narod zaslužuju ovakvu kapiju. Smeli arhitekta predlagao je još da ispred Skupštine grada na posebnom korintskom stubu bude postavljen Spomenik slobode, poštu na mestu kafane Albanija, muzej u Tašmajdanskom parku…
- Kako je Alban Šambon pobornik tendencija istoricizma, on osnovnu ideju za rekonstrukciju Varoši sprovodi reinterpretacijom prošlosti. Šambonov plan daje izuzetno vredan predlog Kružnog bulevara, raskošnih Osmanovskih razmera, jasno razdvajajući građevinski rejon od ostale teritorije – navodi se u monografiji Urbanističkog zavoda Beograda.
Poseban izazov svakom arhitekti do danas predstavlja povezivanje grada sa rekom, a Šambon je smislio da na mestu terazijske terase treba da postoje kaskadni vodopadi po uzoru na viseće vrtove koji bi se u ritmičnoj celini spuštali ka Savi.
BEOGRAD KAKAV JE MOGAO DA BUDE
Na sadašnji izgled Beograda uticali su, sa jedne strane, autori sa krhkim, “lomljivim” vizijama, a sa druge, stvaraoci koji su bili istinske istorijske veličine. Ovi drugi su od Beograda želeli da naprave ne samo evropski, već i bolji grad u odnosu na uzore sa Starog kontinenta.
Hram posvećen Svetom Savi imao bi drugačiji izgled od ovog sadašnjeg, ali ne bi bio ništa manje veličanstven.
Veliki arhitekta Stanko Mandić planirao je posle Drugog svetskog rata da izgradnja Novog Beograda teče tako da se formira novi grad sa sistemom ostrva i mrežom plovnih kanala. Tako bi Novi Beograd ličio na modernu Veneciju.
VAZDUŠNI TRAMVAJ
Građevinsko preduzeće “Šumadija”, još 1928. godine, predložilo je da se Kalemegdan i Zemun povežu posebnom vrstom žičare preko Save. Vazdušni tramvaj polazio bi na svaka dva minuta i putovanje do Zemuna bi trajalo oko pet minuta.
Beograd ima autore koji su značajno mogli da ga unaprede, ali i unakaze. Tako je isti Nikola Dobrović bio inicijator ideje da se na Donjem kalemegdanskom gradu izgradi sportski stadion posle Drugog svetskog rata. Ali kakav…
Izgradnja stadiona je bila ideja Nemaca, još pre rata, a tada su angažovali arhitektu Vernera Marha, autora olimpijskog stadiona u Berlinu. Posle propasti nacističke ideje, Dobrović predlaže da se ipak napravi stadion, ali mu se ondašnje Udruženje arhitekata suprotstavilo i uspelo u nameri da sačuva Kalemegdan od uništenja.
(M. B.)
А сад мало ја...
Горњи текст добио сам мејлом у облику Вордовог документа од једног другара и таквог га у целини преносим, а мислим да на форуму има позванијих да га прокоментаришу.
Грнчаревић, Костић и Комп, колонијална, бакалска и трговинска радња, налазила се 1912. године у Караџићевој улици бб.
Иста фирма се 1921. године налазила у Палати Бристол. Посматрањем детаља фасаде и украса на терасама, претпостављам да је ово фотографија са друге локације, из Бристола.
Ево детаља на фасади Бристола:
На овој слици се види да је хотел издавао пословни простор у приземљу за локале. На челу још једна Комп, а са стране још две табле, означене звездицом (*).
Bravo za Milorada. Ovo je nesumnjivo ta lokacija, mada bih rekao malko ranije nego 1921. Na Kizonijevoj fotki još nema šina ni u tragovima...
Ни ја се не сећам ко је то постављао, али их сачувах:
Мислим да сам тад кад је било постављано већ поменула да је и мени као клинки, то возило нарочито привлачило пажњу. Изгледа да су сви клинци долазили на сличне идеје, и ја сам предлагала да га "понесемо кући". Имао га је и комшија електричар Мандушић из Косовске. Сећам се, и њега сам тада питала да ли би нам дао да се провозамо "један круг"... А мој отац је истицао то возило, у смислу практичности и доброга решења, какав је све, ето асортиман имао БМВ, мало у стилу немачка медицина, дие бесте... :)
Кад сам видео ову поруку замолио сам мог доброг другара Јоцу, који је иначе тата-мата за аутомобиле, да ми каже штогод занимљиво везано за ове аутиће.
Ако занемаримо стручне детаље које ми је послао, реч је о првом серијски произвођеном мини-аутомобилу на свету - Изети. Рађена је у три државе - поред BMW у Немачкој, прављена је још у Француској и Италији.
Али, оно што је занимљивије је да је на конкурсу за мини аутомобил учествовао и победио наш инжењер Бранислав Шелендић са својом конструкцијом која је имала четири точка: предњи и задњи били су управљачки, а погон је ишао на средња два точка (својевремено неко је на форуму поставио фотографију тог аутомобила). Шелендићев аутомобил био је далеко испред Изете, био је покретљивији, стабилнији, лакши за вожњу... али, није ушао у производњу јер је једини прототип украден у Немачкој и конкурс је пао.
Стручној јавности инжењер Шелендић је познат као конструктор лифтова, на ту тему написао је и књигу, али мање је познато да је педесетих година за Јосипа Броза Тита конструисао шанк који је имао фору да кад му се Тито приближи из шанка је излазила флаша Чиваса са чашом. Тито је толико био одушевљен овиме да се само шеткао око шанка, примицао и одмачињао...
Malo ću ovde da se rastegnem, pa ko nije voljan da ovoliko čita neka preskoči, jer moram da presečem ove arhitektonskonostalgične fotografije Dorćola, iz jednostavnog razloga što na njima gotovo da i nema ljudi. Kao da ih je fotograf terao da mu se sklone iz kadra.
Naravno, ne mogu sve zanimljivo prepričati što se u ovoj zanimljivoj knjizi nalazi, ali izdvojiću neke interesantnije detalje.
Glavni lik u ovoj knjizi je Dragoljub Bogdanović, alas, predsednik Beogradske ribarske zadruge i član Savetodavnog ribarskog odbora, peto dete, od barem sedmoro dece, ribarskog majstora Alekse Bogdanovića, jednog od potpisnika majstorskog pisma Mihaila Petrovića Alasa.
Dragoljub je u vojsci bio od početka Prvog balkanskog rata, sve vreme trajanja Drugog, ali i Velikog rata. Demobilisan je tek 1920. godine. U vreme odstupanja srpske vojske prešao je Albaniju i stigao na Krf, a odatle prebačen na Solun.
Ribolovno područje dorćolskih alasa u to vreme bilo je prebogaro ribom. U Dunavu su lovljeni veliki primerci somova i morune, a šarana, smuđa, manića, jesetre, kečige… bilo je u izobilju. Ujutru je iz čamaca prodavana riba licitiranjem. Sitnija bela riba je najčešće deljena sirotinji koje je u ovom delu grada bilo najviše, a ono što je od kvalitetne ribe ostalo – skladišteno je u tikvarama. Ribarske kvote su se zahvaljujući prebogatom Dunavu lako ispunjavale, ali je zato cena ribe bila mala. Treba istaći da su u to vreme čamci sa mrežama išli na vesla, a po ulovu su se, ako bi se lovilo nizvodno, morali vući obalom.Omiljeno mesto za lov alovom (mreža duga 70–200 m) bio je Saušpic (ušće Save u Dunav). Uopšte germanizmi su se najviše koristili u alaskoj terminologiji. Tako se kaže za onoga ko sedi na pramcu – krancl, a za onoga na krmi – štujer. Oblasti u kojima ima puno ribe govorilo se – fišvaser.
Alasi Đurđe Rajković Đurica i Ivan Ambrozić (usvojenik Dragoljuba Bogdanovića) ispred Ribarske zadruge 1938.
(na mestu današnjih prvih zgrada pored podvožnjaka na 25. maju) čiji je pokrovitelj bio Đorđe Karađorđević (ribari ga od milošte zvali Knez Đoka)
Prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila izgorele su mnoge kuće Dorćolaca, a među njima i Dragoljuba Bogdanovića. Prilikom bombardovanja porodica je pobegla čamcima preko Dunava, a odatle kod rodbine u Slankamen. Kada su se posle nekoliko dana vratili zatekli su nepoznate ljude, ali i komšije kaki prekopavaju zgarište u potrazi za vrednostima. Dragoljub je pod pretnjom pištoljem morao da gleda kaki ga pljačkaju. U vatri su izgorela i sva porodična i zadružna dokumenta, kao i gotov novac. Srebrninu koja se istopila i zlatnu polugu odneli su pljačkaši. Porodica se privremeno smestila u zgradu Ribarske zadruge, gde je porodica ostala sve do 1946, kada je dobila dozvolu da na ugarcima svoje kuće sagradi novu.
Dragoljub zbog svojih godina nije bio mobilisan, a okupacija nije bitnije uticala na ritam života ribara. Riba se lovila i dalje ali u smanjenom obimu jer je gust saobraćaj oterao ribu u Tisu, Tamiš, Drinu i Moravu. Plovidba Dunavom je bila ograničena na nemačke ratne i snabdevačke brodove.
Ono što se ulovilo nije se u celosti prodavalo već je deo prodavan nemačkoj vojsci. Komanda grada Beograda je svakog meseca slala naređenje o dostavi ribe, sa preciziranom količinom I mestom isporuke. Deo prodat Nemcima isplaćivan je u rajhsmarkama. Vojska generala Nedića takođe je uzimala deo, ali ga nije plaćala. Nemački vojnici koji su obezbeđivali prugu na Dorćolu često su u grupicama svraćali i krišom kupovali ribu. Plaćali su ili novcem, ili robom do koje su mogli doći: čokoladom, salamom, benzinom… U sećanju porodice je ostao jedan mlađi oficir koji je često dolazio i učtivo zahtevao da mu isprže kupljenu ribu. Jeo je iza Zadruge, a plaćao je više nego što je trebalo neki put novcem, neki put robom. Sredinom rata prestao je da dolazi i više ga nisu videli.
Kao solunskom borcu Dragoljubu je teško pala okupacija i nije se mirio sa novonastalom situacijom. Pomagao je pokret otpora koliko je mogao, pozajmljivao je čamce za prevoz ilegalaca a nekolicinu Jevreja je i sam spasao, prijavljujući ih kao svoje radnike pod tuđim imenima srpske nacionalnosti. Ipak svoje patriotsko angažovanje je krio od kupatora. Nekoliko puta uoči racije dolazio je komandant rečne policije (Wasserschultz Polizei) sa preporukom da večeras ne spava u kući. Nedićevce je izbegavao iako je morao u nekoliko navrata da prevozi i njih ili njihov teret.
Po oslobođenju nova vlast ga je sumnjičila za saradnju sa okupatorom i oduzela mu svu imovinu „do najsitnije udice”. Glavu je izvukao zbog svedočenja brojnih ribarskih majstora koji su znali šta se događalo. Ostao je zaposlen u Ribarskoj zadruzi ali je njegov rang sveden na nivo vozača čamca u statusu honorarnog službenika. Umro je 20. febrzara 1960.