Još jedno intelktualno jezgro u Beogradu borilo se, na svoj način, protiv političkog diktata. S kraja 1945. u jednu nekomfornu sobu u Siminoj 9a uselila su se dva studenta, dobri prijatelji iz ratnih dana, Borislav Mihajlović Mihiz, student književnosti, i Vojislav Đurić, student istorije umetnosti.

Pored Mihiza, „Dalaj Lame“ Simine 9a, kako je sam sebe krstio, i Voje Đurića, razumnog i blagog studenta koji je odlučio da se posveti nauci (stipendijom koju prima izdržava i Mihiza), polaznici (većina ih je bila u partizanima i tada privrženi komunizmu) ove „škole“ bili su: Fama Famić (Mića Popoivić), student Likovne akademije, anarhično raspoložen: želi da bude samo slikar; Dejan Medaković, student istorije umetnosti. Piše pesme. Iz Zagreba je, bogat je, dobro živi. Veliki imitator, skuplja viceve i anegdote, glavni erudita Simina 9a, a našao se sa ovima ovde na liniji dekadencije; Mirko Borota, studira istoriju umetnosti, piše pesme. Egocentrik je, uživa u cinizmu; Voja Korać, student arhitekture, jedna špicasta pamet i ideološki vrlo čist komunista; Stojan Subotin, student slavistike. On je ovde neka solidnost i politička i po radu; Vlada Medar, student, bio u Pančevu islednik Ozne. Tu se upoznao sa Vojom i Mihizom, i sada druguje sa njima; Mihajlo Đurić, ratni skojevac i ilegalac, studira filozofiju istorije. On je ovde „filozof“ i glavni pesimist; Pavle Ivić, mudri i ćutljivi skojevac, studira lingvistiku; Petar Omčikus, najprisniji drug Fame Famića, studira Likovnu akademiju: tvrde svi, pa i Fama, da je mnogo talentovan i veran drug. On sluša, ćuti, deluje apatično; Bata Mihailović, fanatičan komunist, studira Likovnu akademiju. Cinik je i opasne, razrajuće inteligencije. Mića i Mihiz tvrde da je darovit; Mac Šinžar, komunista i dobričina, studira biologiju, donosi hranu, prečanske pakete. Uživa u Mihizu. Samo ga je radoznalost dovela ovde.

U ovu mušku družinu upadale su i neke studentkinje: Spomenka, Jovanka, Mira, Vera, Milica, Jelica, Milka, Vojka... One su verni drugovi, pažljivo slušaju, neke i očiste ponekad ovu sobetinu. Bogatije i one što imaju roditelje u Beogradu donose i hranu od kuća.

         Najbolje svedočanstvo o ovoj „intelektualnoj družini“ ostavio je pisac Dobrica Ćosić koji je i sam bio deo te priče. U svojim sećanjima je zapisao: Naše leglo i pozornica bila je jedna velika soba u Simonoj 9a odmah preko puta zloglasne „Glavnjače“. Dakle preko puta tamnice i zatvora govorilo se tada, sigurno, najslobodoumnije u Beogradu. Tu su se rušile sve svetinje i autoriteti. Tu smo se do izbezumljenja i gađenja mučili za nekakve istine o našoj stvarnosti. Tu smo se gušali oko socijalističkog realizma i slobode stvaranja. Tu su se okupljali ambiciozni, daroviti i duhoviti nezadovoljnici i njihovi poštovaoci. Tu je dolazio svako ko je želeo nešto „zabranjeno“ i „nepravilno“ da kaže o novoj vlasti i umetnosti koja se u tim danima stvarala. Tu se više od svega na svetu prezirala i ismejavala ljudska glupost.Tu su se vršil pripreme za pokretanje književnog časopisa Alfa  čiji su sadržaji bili po sto puta ispričani i prepričani, a nikada štampani.

Vrata na toj sobi nikada nisu zaključana. U nju ulazi ko hoće i kada hoće. A kada već uđeš, levo i desno pored zida, na parketu umesto kreveta zgnječene perine, na njima zgužvana nemačka ćebad. Između tih ležaja beli ambulantski sto, na njemu razbacane knjige – za svakog tu ima poneka. U ćošku zarđala puška, ratni trofej domaćina Voje Đurića ili nekog od posetilaca, a pored puške istrošena metla. Više ležaja na zidu po jedan prazan ram iz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaćini tu oni leže na svojim legalima, za sve ostale postoji jedna stolica, sto, peć i bukovi trupci pored zidova. U sumrak počinje ovde da se dolazi i po svu noć dolazi i odlazi, kad se kome dosadi i smuči od ideja i naših istina.

Jedne večeri Mihiz je slavio očevu slavu pred bezbožnicima. Do tri ujutru trajalo je užasno bičevanje razuma. Slavio je domaćin očevu i prvi put nije samo ležao. Desetak mladića sedelo je na bukovim trupcima pored zida. U sredini sobe gomilica knjiga, među njima i Marksov Kapital, na Kapitalu panj sa koga gori slavska sveća. Domaćin je recitovao svoje pesme, pa je onda pročitao moje pismo svima njima, i jedan moj žestok ideološki obračun sa njihovim „oportunizmom i kritizerstvom“. A kad smo se, uz strahovito nadvikivanje, izopredeljivali za ovu stvarnost ili se nadvisili i razrogačili na nju u ime „slobodnoga uma“, razgovarali smo malo tiše kako se dolazi do istine, o socijalističkom realizmu, o poeziji.

Domaćin i ja smo se gušili, samo što se nismo pesnicama mlatili, zbog njegovih napada na Staljinovo sveznanstvo. „Odgovori mi, Dobrice, samo na jedno pitanje. Samo na jedno: da li ti zaista i ozbiljno veruješ da Josif Visarionović Staljin, Džugašvili, Soša, bolje od mene razume poeziju?“ Odgovorio sam bez razmišljanja i gnevno: “Pa naravno, Staljin razume, Staljin mora da razume bolje poeziju od tebe!“ On je prosto kriknuo od besa i očaja. Onda sam ja pribrano dodao: “A razume bolje poeziju od tebe, zato što je marksista. Zato što savršeno vlada velikim istinama dijalektičkog i istorijskog materijalizma.“ To je sve bilo grozno. Od inteligenata i saputnika samo me je jedan branio (Bata), a Mića Popović je, naravno, i sada bio uz domaćina. Mića je od svih nas bio nekako stariji, mudriji, zreliji, obuzet sobom i zanet svojom mišlju. Već se tada u svom zanatu ponašao samouvereno, kao stari majstor, a ambiciozno kao kalfa pred ženidbu.

Prijatelji su se sastajali svako veče, kao na nekakvom dežurstvu, ostajali budni cele noći da nešto ne bi propustili, da ne bi počeli da se privikavaju na očiglednosti privida. U „školi“ Simina 9a svi su bili jednovremeno i đaci i nastavnici,  svaki iz svog predmeta.

Tako je noćima bilo u Siminoj 9a. Tu su Dejan Medaković i Mihiz zajednički napisali dramu Beograd, i na konkursu Narodnog pozorišta dobili nagradu. Dejan je napisao dva čina o buržoaziji, a Mihiz druga dva čina, o naprednim snagama i revolucionarima; tu su Voja Đurić i Mihiz jedne mrazne noći spalili neprodatu Dejanovu zbirku pesama Motivi; tu je Voja Đurić čitao svoj prvi naučni rad; tu su Fama, Bata i Petar, donosili na divljenje svoje prve slike.

Ali nismo se mi okupljali samo u Siminoj 9a već i kod Miće Popovića u Zorinoj 6, kod Pavla Ivića na Pašinom brdu. Jednom nedeljno svi sem Mihiza, koji je prezirao muziku, odlazili smo kod slikara Bore Grujića, izvanrednog poznavaoca muzike, koji nam je iz svoje bogate i sistematizovane diskoteke priređivao koncerte od renesanse pa redom do impresionizma.

         Mića Popović je na postavljanom pitanju (razgovor sa I.S.Ć, leto 1983) o Siminoj 9a odgovorio:

Rat je zatekao i prekinuo razvoj mnogih mlađih ljudi. Mnogi su u ratu poginuli ali je još uvek dovoljno ostalo mladića koji su, uz učeše na radnim akcijama i u obnovi zemlje, radili na svom obrazovanju i formiranju kulturne situacije u našoj zemlji. Bez novca i velikih mogućnosti nova stecišta i prijateljska sastajilišta nisu mogle biti kfane ili neka slična mesta. Očigledno su morali to biti domovi. Jedan od takvih poznat je u Siminoj 9a u kome je formirano intelektualno gnezdo a ljudi koji su se tu skupljali postali su naši, pa i u svetu, poznati književnici, kritičari, slikari, istoričari umetnosti...

Simina 9a je podrazumevala nameštenu sobu (sa posebnim ulazom) koju behu unjamila dva studenta: Borislav Mihalović Mihiz, student književnosti, i Vojislav Đurić, student istorije umetnosti. U toj sobi se, kao što znate, svakodnevno sastajal brojna grupa mladih intelektualaca pristiglih sa raznih strana i ratišta, s različitim pogledima na život, politiku, književnost i umetnost, ali sa jednom zajedničkom idejom – da svoju mladost ne prožive pognute glave i nemušto. O mladim ljudima iz Simine 9a opširno je pisao Dobrica Ćosić u knjizi Prizori Miće Popović. Ćosićeve stranice o ovom stecištu studenata koji će kasnije svi, bez ijednog izuzetka, odigrati značajne uloge u srpskoj novijoj kulturi ostaju važan i nezaobilazni dokument.

Polaznici Simine 9a bili su u većini literarno nastrojeni mladi ljudi, pa iako su se samo neko od njih bavili i nastavili da bave literaturom, većina je kroz literaturu i, dabome, politiku gledala na velika svetska pitanja i na svoje pojedinačne sudbine. Od studenata Akademije likovne umetnosti u Siminu 9a prvo smo počeli da dolazimo Bata Mihailović, Petar Omčikus i ja, zatim Mileta Andrejević i, kasnije, Vera Božičković, Ljubinka Jovanović, Kosa Bokšan. Možda bi moglo biti zanimljivo da se iz današnje perspektive i sa ove distance ispita kakav i koliki je bio uticaj tog literarno nastrojenog kruga na nas slikare početnike. Jedno je sigurno: iako smo u diskusijama o literarnim problemima punopravno i ravnopravno sa ostalima učestvovali, nismo prestajali da se branimo od literarnog tumačenja našeg slikarskog rada i od strane naših prijatelja književnika. Imao se utisak da su slikari bili zasebna grupa uvek pomalo nakostrešena kad god bi se likovni problemi počeli da pretresaju nelikovnim jezikom i sa literarnih pozicija. Svađali smo se u Siminoj 9a i voleli istom snagom, bili otvoreni jedan pred drugim i ambiciozni jedan za drugoga, ali kao da je usred te idile anarhizam postojao jedan mali, odbrambeni i zakamuflirani i tajni bedem iza kojeg su se mladi slikari sklanjali od nasrtaja mladih književnika.

Izgleda, međutim, da đavo kad-tad dođe po svoje. Literarnost, koje smo se u ono vreme toliko čuvali, pojavila se, u većoj ili manjoj meri, ranije ili kasnije, u delima svih slikara iz Simine 9a. Da li je asimilaciona snaga literature zakonito velika (ona se kao takva pokazuje u mnogim likovnim trendovima od pop-arta do konceptualne umetnosti, od hiperrealizma do bad painting-a) ili smo mi imali sreću i nesreću da u Siminoj 9a naletimo na literarno osinje gnezdo, tek u kasnijim delima svih nabrojanih slikar a iz prijateljskog kruga literatura je odigrala neku ali uvek vidljivu rolu. Mora biti da smo Bata Mihailović i ja bili relativno rano skloni da popustimo pred naletima literarnosti i da je baš nas dvojicu literarnost unutar likovnosti najmanje brinula. Između kompozicije Srbija iz svojih najranijih slikarskih dana i Ćele-kule iz svog najnovijeg perioda, u Mihailovićevom opusu nit literarnosti nije nikad prekidana. Sličan je slučaj i sa mojim radovima. Od kompozicije Građani do Slikarstva prizora literarisano šta i likovno kako ostali su da se bore za primat i prevagu. Omčikus je, posle briljantnih realističkih početaka i učešća (na evropskom nivou) u avanturi tašizma, stvorio kasnih sedamdesetih godina snažan ciklus o policijskom nasilju koji ne bi mogao da nastane bez slikarevog pristanka na literarne implikacije. Pre dve godine video sam u njujorškoj Galeriji Šoelkopf izložbu Milete Andrejevića. Asocijacije na drvenu Grčku nisu bile samo čisto likovne prirode; u njima su neskriveno postojali elementi legende i  literature. Slična nadovezivanja na pričanja naših srednjovekovnih fresaka i ikona prisutna su u delu Ljubinke Jovanović-Mihailović. Vera Božičković, koja inače istrajava u antiliterarnom enformelu, svakih nekoliko godina ima potrebu da napravi, doduše neveliki, ciklus slika u kojima tema (pouzdan predznak literarnosti) ima predominantnu ulogu. Mislim, dabome, i na slikarski period Kose Bokšan poznat pod naslovom Žene-planine.

Svestan sam opasnosti da ovakva paušalna procenjivanja uticaja literature iz Simine 9a na slikare sa iste adrese mogu biti neopravdana, to jest naknadno i nasilno izvedena. Ali, budući da mo svi mi u onom davnom prijateljskom krugu jedni drugima bili istovremeno i đaci i učitelji, ukrštena zračenja i uticaji nisu mogli ostati bez posledica.

U Simino 9a se nije samo intelektuovalo već i, uz bedu, prijateljstvovalo. Za razliku od današnjih istuacija, u kojima se prijateljstva lako kidaju, prijateljstva stvorena tada i danas traju. Iz šale ili iz milja prijatelji međusobno nadevaju sebi nadimke. Vaš je bio, čini mi se, Fama Famić...

Teško je, naravno, opisati vrstu lepka koji bi mogao da garantuje trajnost prijateljstva, ali je, po mom uviđanju, najpouzdaniji onaj u čijem je sastavu pristajanje na mane drugih i koji podrazumeva priznavanje da smo i sami sa manama. U skoro četiri decenije našeg druženja moralo je dolaziti i dolazilo je do okršaja (nekada vrlo oštrih) ali smo svi mi, čini mi se, ko svešću ko instinktom, razumeli da je sumnja u drugog pre svega sumnja u samog sebe, pa smo popuštali za dobrobit obe strane.

O Fami Famiću opširno sam pričao Milu Gligorijeviću.

Od polaznika u Siminoj 9a osmorica su postali naučnici i profesori univerziteta, trojica slikari, četvorica književnci.
studentiflu.files.wordpress.com/2012/01/4-simina-9a.doc