Нисам наишао на неку занимљиву причу о београдским фијакеристима или кочијашима, стога сам се обрадовао када сам прошле године радећи на једном пројекту наишао на изузетно занимљив текст о великом добротвору Николи Спасићу, кога и данас многи сматрају за цицију. Јесте био шкрт али највише према себи. Народу је још за живота чинио колико је могао. У овом тексту, кога иначе можете наћи на сајту Задужбине Николе Спасића стоји и ово:
(…) Постепено, уз опанчарски занат, Никола је јако развио и трговину са прерађеном кожом и платном. Продавао је рифове платна, као што је продавао и опанке, увек по утврђеној цени, по принципу зараде од једног гроша по једном рифу (77,8 цм). Платно је куповао по селима од сељанки које су га израђивале. Телалин би најављивао дан његовог доласка, а сам Никола Спасић би долазио колима са коњском запрегом, куповао на хиљаде рифова платна и одмах их стављао у кола. На тим путовањима кочијашу је био плаћен оброк и вино у кафани, а Никола Спасић је пио само воду и јео храну коју је са собом понео. (…)
И још један детаљ из његовог живота за кога нисам сигуран да сви знају:
(…) У просторијама Управе монопола (1912. године) отворио је болницу за 50 рањеника. О свом трошку набавио је постеље, постељни прибор, лекове и сав материјал којим једна добро уређена болница треба да располаже. Храна за рањенике у болници спремала се у његовој сопственој кући под надзором његове супруге Наке, која је била и главна болничарка. Много рањенике је и финансијски помогао. Када је из Спасићеве болнице изашао и последњи рањеник, Никола је сав болеснички намештај и сав лекарски материјал поклонио српском Црвеном крсту.
Ovakve price, ovakve primere trebalo bi stavljati u Bukvare i Citanke nasoj valjanoj deci. Da od malih nogu oformimo u njih karaktere slicne Spasicevom, dedovskom. A moze i neki los primer da se stavi (prodaja kartonskih opanaka sopstvenoj vojsci ... kao sto citiramo da je Stefana Decanskog otac oslepeo a sin zadavio. Ovakve stvari, i dobre i lose, ali iz nase sopstvene istorije i od "obicnih ljudi", oplemenjuju potomstvo od najranijih dana kao i izvorna narodna muzika. To je ono pravo sto i narod zeli da cuje. A posle neka slede kompjuteri, igrice, elektronika, itd. Iz svog nekog iskustva s mladima zakljucio sam da su zeljni domacih primera; nije dovoljan samo Tesla, Pupin, i sl. Potrebni su vise "narodni", iskustveni zivotni primeri neposrednog prakticnog poucavanja istinitim pricama. Jedna takva prica, kao ova o Spasketu, ispricana skolskom odeljenju dece pred Spasicevom zaduzbinom ne bi se lako zaboravljala. Deca "gutaju" ovakve price, prosto ih gutaju. A i mi smo ih gutali kao mali, al' malo ih je bilo. Nije dovoljno da ih ima po knjigama. Deca to hoce 'zivo' da cuju ili nadju u svojoj Citanci koju svakodnevno listaju. Njima je dosta Vuka, Dositeja, Tesle, i sl. "nedodirljivih" polubogova. Izvinjavam se na "popovanju" (slicno sam i ranije cnio) ali ovo pisem upravo jer ovaj cenjeni Forum pruza ono sto "Citanke" ne daju. Obrazovniji je ovaj Forum za mlade od obaveznog skolskog "gradiva". Milorad je dosta o tome pisao. Znacaj POLITIKINIOG ZABAVNIKA [ koji predstavlja "Cujte Srbi!" svoje vrste; v. broj od 10.1.2014g. ] s prilozima o ovakvim ljudima od neprocenjivog je znacaja za obrazovanje nase, inace divne, mladezi u nacionalnom duhu mada nema ovde niko nista protiv ni duha Evrope.
Kako neko ovde reče, foteljski istraživajući, tj. surfujući po talasima beogradske košave naiđoh na dva podatka vezana za ovdašnju gospodu kočijaše beogradske:
(…) Kako je „razuzdani hor” fijakerista postrojenih ispred Kapetan-Mišinog zdanja, larmom i skarednim rečima „ružio“ kraj, a naročito „školsku mladež” Velike škole, 1867. godine pijaca biva izmeštena u Jovanovu ulicu, a tadašnji Pančićev skver preimenovan je u Akademski park.(…)
I još jedan policijski izveštaj:
"Juče, 12. oktobra, u Beogradu, pored kafane 'Ruski car', jedan fijakerista tako je besno jurio svoje konje, da je zakačio jedno dete i na zemlju ga oborio, pa se sada ne zna da li će preživeti pozlede. - Okolni gledaoci tvrde da je fijakerista dete pregazio, jer je s takvom brzinom jurio da nisu ni videli kad je dete pogaženo..." Uz policijski izveštaj sledi i ovakav komentar "Samouprave": "Toliko puta svraćana pažnja policije i mesne policajne vlasti ovakve i još groznije prebrze vožnje pojedinih varoških fijakerista, pa pošto se ovakvi sudari fijakera i deližansa događaju, mi smo uvereni da se na naša upozorenja u štampi niko od nadležnih ne osvrće... Naročito neka gospoda, evropski konzuli, imaju taj običaj, da uvek ulicama prestonice jure svoje konje u galopu kao d su na konjskim trkama po sred najživljih ulica, što stalno preti novim nesrećama. Ovome jednom treba stati na put i reći gospodi konzulima da po varoši svoja kola i jahaće konje po srpskoj prestonici lakše voze ili jašu. Treba ih upitati da li tako čine po Parizu, Beču ili Pešti..."
Нисам наишао на неку занимљиву причу о београдским фијакеристима или кочијашима, стога сам се обрадовао када сам прошле године радећи на једном пројекту наишао на изузетно занимљив текст о великом добротвору Николи Спасићу, кога и данас многи сматрају за цицију.
Sa istog sajta o Spasićevim kućama
Никола је прво сазидао кућу у Добрачиној улици, коју је убрзо продао и купио плац у Кнез Михаиловој улици број 33. На овом плацу подигао је партер и два спрата 1889. године.
Нешто доцније купио је кућу, партер и спрат, на углу Кнез Михаилове и Вука Караџића и дозидао још један спрат.
Године 1910. Спасић је купио још једну кућу у улици Кнеза Михаила број 19. Зграда је тада имала само партер и спрат из Кнез Михаилове улице и велико двориште које је излазило на Обилићев венац број 17. На целом овом комплексу 1913. године, Никола је подигао нову зграду која избија на две улице и састоји се од партера, два спрата и једног великог пасажа, првог по хронолошком реду у Београду.
Радња Николе Спасића била је преко пута зграде „Слога“ и он је од почетка рада желео да ово имање купи. Имање и зграда били су својина кнеза Александра Карађорђевића. По прогонству кнеза Александра држава је цело ово имање конфисковала, а доцније продала акционарском друштву „Слога“ по коме је и зграда добила име. У згради је била „Београдска касина“ у којој се скупљао најотменији београдски свет, приређиване су забаве и предавања. Пред Балкански рат Никола је купио ово имање и тиме остварио свој дугогодишњи сан.
Управни одбор његове Задужбине срушио је стару зграду „Слога“ и 1930. године подигао величанствену палату која излази на три улице Кнез Михаилову, Краља Петра и Николе Спасића.
Сву своју имовину, непокретна имања у улици Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1 и зграду „Слога“, коју је Управни одбор касније срушио и подигао нову у ул. Кнеза Михаила број 47, Николе Спасића 2 и 2а и Краља Петра број 18, готов новац, акције и обвезнице, завештао је српском народу, својеручним тестаментом од 09. 02. 1912. године, којим је основао Задужбину Николе Спасића. Сматра се да је вредност имовине Задужбине Николе Спасића, у то време била приближна вредности Нобелове фондације.
Означеним тестаментом оставио је супрузи Анастасији-Наки летњиковац и виноград на Топчидерском брду у својину, удовичко уживање, доживотно бесплатно коришћење стана у коме су становали, као и право коришћења још три стана у породичној кући у улици Кнеза Михаила број 33, с тим да сва ова права има само до њене евентуалне удаје. Својој родбини завештао је занемарљиво мале суме новца.
Може ли неко да ме подсети где је био овај Спасићев летњиковац на Топчидерском брду? Узгред, када је умрла Нака Спасић?
Kako neko ovde reče, foteljski istraživajući, tj. surfujući po talasima beogradske košave naiđoh na dva podatka vezana za ovdašnju gospodu kočijaše beogradske:
(…) Kako je „razuzdani hor” fijakerista postrojenih ispred Kapetan-Mišinog zdanja, larmom i skarednim rečima „ružio“ kraj, a naročito „školsku mladež” Velike škole, 1867. godine pijaca biva izmeštena u Jovanovu ulicu, a tadašnji Pančićev skver preimenovan je u Akademski park.(…)
I još jedan policijski izveštaj:
"Juče, 12. oktobra, u Beogradu, pored kafane 'Ruski car', jedan fijakerista tako je besno jurio svoje konje, da je zakačio jedno dete i na zemlju ga oborio, pa se sada ne zna da li će preživeti pozlede. - Okolni gledaoci tvrde da je fijakerista dete pregazio, jer je s takvom brzinom jurio da nisu ni videli kad je dete pogaženo..." Uz policijski izveštaj sledi i ovakav komentar "Samouprave": "Toliko puta svraćana pažnja policije i mesne policajne vlasti ovakve i još groznije prebrze vožnje pojedinih varoških fijakerista, pa pošto se ovakvi sudari fijakera i deližansa događaju, mi smo uvereni da se na naša upozorenja u štampi niko od nadležnih ne osvrće... Naročito neka gospoda, evropski konzuli, imaju taj običaj, da uvek ulicama prestonice jure svoje konje u galopu kao d su na konjskim trkama po sred najživljih ulica, što stalno preti novim nesrećama. Ovome jednom treba stati na put i reći gospodi konzulima da po varoši svoja kola i jahaće konje po srpskoj prestonici lakše voze ili jašu. Treba ih upitati da li tako čine po Parizu, Beču ili Pešti..."
Праве таксистичке приче из прошлости! : ( Само, 1867. је за премештање пијаце у Јованову деценијама прерано. Тада је начињен план да се ту установи парк, али је то учињено тек 1886. и то само на половини трга/пијаце. Друга половина остала је пијаца све до 1926.
Шта се дешава на слици горе? Да ли неко свира или се чита неко објашњење...?
Kako neko ovde reče, foteljski istraživajući, tj. surfujući po talasima beogradske košave naiđoh na dva podatka vezana za ovdašnju gospodu kočijaše beogradske:
(…) Kako je „razuzdani hor” fijakerista postrojenih ispred Kapetan-Mišinog zdanja, larmom i skarednim rečima „ružio“ kraj, a naročito „školsku mladež” Velike škole, 1867. godine pijaca biva izmeštena u Jovanovu ulicu, a tadašnji Pančićev skver preimenovan je u Akademski park.(…)
I još jedan policijski izveštaj:
"Juče, 12. oktobra, u Beogradu, pored kafane 'Ruski car', jedan fijakerista tako je besno jurio svoje konje, da je zakačio jedno dete i na zemlju ga oborio, pa se sada ne zna da li će preživeti pozlede. - Okolni gledaoci tvrde da je fijakerista dete pregazio, jer je s takvom brzinom jurio da nisu ni videli kad je dete pogaženo..." Uz policijski izveštaj sledi i ovakav komentar "Samouprave": "Toliko puta svraćana pažnja policije i mesne policajne vlasti ovakve i još groznije prebrze vožnje pojedinih varoških fijakerista, pa pošto se ovakvi sudari fijakera i deližansa događaju, mi smo uvereni da se na naša upozorenja u štampi niko od nadležnih ne osvrće... Naročito neka gospoda, evropski konzuli, imaju taj običaj, da uvek ulicama prestonice jure svoje konje u galopu kao d su na konjskim trkama po sred najživljih ulica, što stalno preti novim nesrećama. Ovome jednom treba stati na put i reći gospodi konzulima da po varoši svoja kola i jahaće konje po srpskoj prestonici lakše voze ili jašu. Treba ih upitati da li tako čine po Parizu, Beču ili Pešti..."
Праве таксистичке приче из прошлости! : ( Само, 1867. је за премештање пијаце у Јованову деценијама прерано. Тада је начињен план да се ту установи парк, али је то учињено тек 1886. и то само на половини трга/пијаце. Друга половина остала је пијаца све до 1926.
Шта се дешава на слици горе? Да ли неко свира или се чита неко објашњење...?
Slažem se s tobom i ja mislim da je ovo bilo prerano za premeštanje kočijaša. Dešavanje na fotografiji је vrlo zanimljivo. Vide se neke nogare i to na dva mesta. Ili su fotografske ili muzičke (notne), a možda je i štafelajčić. A društvo šarenoliko, muško.
Što se tiče žena Nikole Spasića, opet izvodi iz njegove biografije:
Никола Спасић престао је да се бави пословима 1899. године. Женио се три пута. Први пут 1864. године са Лепосавом, сестром Ђоке Јовановића, повереником Мише Анастасијевића, непосредно пре отварања своје прве радње. После шест година супруга Лепосава умире без порода. Други пут оженио се 1873. године Станком-Цајом, ћерком Лазара Милојковића, абаџије из Београда, која је је преминула 1903. године, такође без порода. Трећи пут оженио се 1907. године са Анастасијом-Наком, ћерком почасног конзула Лујановића у Оршави. Сматра се да је његова последња супруга Нака највише утицала на Николу Спасића да оснује задужбину, па зато и не чуде њене речи, када су јој пријатељи и адвокати саветовали да код суда тражи своје законско право и оспори тестамент, нагласила: „Спасићева жеља је закон за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу?“
Настасија Нака Спасић умрла је у Београду 13. октобра 1953. године, сахрањена је на Топчидерском гробљу у цркви чији је ктитор био њен супруг Никола Спасић.
Да ли би неко од форумаша могао да постави линк за план Навојева? Нажалост, првобитном линку за скидање је вероватно истекао "рок трајања", те га не могу пронаћи... :(
Нисам наишао на неку занимљиву причу о београдским фијакеристима или кочијашима, стога сам се обрадовао када сам прошле године радећи на једном пројекту наишао на изузетно занимљив текст о великом добротвору Николи Спасићу, кога и данас многи сматрају за цицију. Јесте био шкрт али највише према себи. Народу је још за живота чинио колико је могао. У овом тексту, кога иначе можете наћи на сајту Задужбине Николе Спасића стоји и ово:
(…) Постепено, уз опанчарски занат, Никола је јако развио и трговину са прерађеном кожом и платном. Продавао је рифове платна, као што је продавао и опанке, увек по утврђеној цени, по принципу зараде од једног гроша по једном рифу (77,8 цм). Платно је куповао по селима од сељанки које су га израђивале. Телалин би најављивао дан његовог доласка, а сам Никола Спасић би долазио колима са коњском запрегом, куповао на хиљаде рифова платна и одмах их стављао у кола. На тим путовањима кочијашу је био плаћен оброк и вино у кафани, а Никола Спасић је пио само воду и јео храну коју је са собом понео. (…)
И још један детаљ из његовог живота за кога нисам сигуран да сви знају:
(…) У просторијама Управе монопола (1912. године) отворио је болницу за 50 рањеника. О свом трошку набавио је постеље, постељни прибор, лекове и сав материјал којим једна добро уређена болница треба да располаже. Храна за рањенике у болници спремала се у његовој сопственој кући под надзором његове супруге Наке, која је била и главна болничарка. Много рањенике је и финансијски помогао. Када је из Спасићеве болнице изашао и последњи рањеник, Никола је сав болеснички намештај и сав лекарски материјал поклонио српском Црвеном крсту.
Ovakve price, ovakve primere trebalo bi stavljati u Bukvare i Citanke nasoj valjanoj deci. Da od malih nogu oformimo u njih karaktere slicne Spasicevom, dedovskom. A moze i neki los primer da se stavi (prodaja kartonskih opanaka sopstvenoj vojsci ... kao sto citiramo da je Stefana Decanskog otac oslepeo a sin zadavio. Ovakve stvari, i dobre i lose, ali iz nase sopstvene istorije i od "obicnih ljudi", oplemenjuju potomstvo od najranijih dana kao i izvorna narodna muzika. To je ono pravo sto i narod zeli da cuje. A posle neka slede kompjuteri, igrice, elektronika, itd. Iz svog nekog iskustva s mladima zakljucio sam da su zeljni domacih primera; nije dovoljan samo Tesla, Pupin, i sl. Potrebni su vise "narodni", iskustveni zivotni primeri neposrednog prakticnog poucavanja istinitim pricama. Jedna takva prica, kao ova o Spasketu, ispricana skolskom odeljenju dece pred Spasicevom zaduzbinom ne bi se lako zaboravljala. Deca "gutaju" ovakve price, prosto ih gutaju. A i mi smo ih gutali kao mali, al' malo ih je bilo. Nije dovoljno da ih ima po knjigama. Deca to hoce 'zivo' da cuju ili nadju u svojoj Citanci koju svakodnevno listaju. Njima je dosta Vuka, Dositeja, Tesle, i sl. "nedodirljivih" polubogova. Izvinjavam se na "popovanju" (slicno sam i ranije cnio) ali ovo pisem upravo jer ovaj cenjeni Forum pruza ono sto "Citanke" ne daju. Obrazovniji je ovaj Forum za mlade od obaveznog skolskog "gradiva". Milorad je dosta o tome pisao. Znacaj POLITIKINIOG ZABAVNIKA [ koji predstavlja "Cujte Srbi!" svoje vrste; v. broj od 10.1.2014g. ] s prilozima o ovakvim ljudima od neprocenjivog je znacaja za obrazovanje nase, inace divne, mladezi u nacionalnom duhu mada nema ovde niko nista protiv ni duha Evrope.
Hvala Varoškapidžiku na ovoj lepoj kobasici.
Kako neko ovde reče, foteljski istraživajući, tj. surfujući po talasima beogradske košave naiđoh na dva podatka vezana za ovdašnju gospodu kočijaše beogradske:
(…) Kako je „razuzdani hor” fijakerista postrojenih ispred Kapetan-Mišinog zdanja, larmom i skarednim rečima „ružio“ kraj, a naročito „školsku mladež” Velike škole, 1867. godine pijaca biva izmeštena u Jovanovu ulicu, a tadašnji Pančićev skver preimenovan je u Akademski park.(…)
I još jedan policijski izveštaj:
"Juče, 12. oktobra, u Beogradu, pored kafane 'Ruski car', jedan fijakerista tako je besno jurio svoje konje, da je zakačio jedno dete i na zemlju ga oborio, pa se sada ne zna da li će preživeti pozlede. - Okolni gledaoci tvrde da je fijakerista dete pregazio, jer je s takvom brzinom jurio da nisu ni videli kad je dete pogaženo..." Uz policijski izveštaj sledi i ovakav komentar "Samouprave": "Toliko puta svraćana pažnja policije i mesne policajne vlasti ovakve i još groznije prebrze vožnje pojedinih varoških fijakerista, pa pošto se ovakvi sudari fijakera i deližansa događaju, mi smo uvereni da se na naša upozorenja u štampi niko od nadležnih ne osvrće... Naročito neka gospoda, evropski konzuli, imaju taj običaj, da uvek ulicama prestonice jure svoje konje u galopu kao d su na konjskim trkama po sred najživljih ulica, što stalno preti novim nesrećama. Ovome jednom treba stati na put i reći gospodi konzulima da po varoši svoja kola i jahaće konje po srpskoj prestonici lakše voze ili jašu. Treba ih upitati da li tako čine po Parizu, Beču ili Pešti..."
Нисам наишао на неку занимљиву причу о београдским фијакеристима или кочијашима, стога сам се обрадовао када сам прошле године радећи на једном пројекту наишао на изузетно занимљив текст о великом добротвору Николи Спасићу, кога и данас многи сматрају за цицију.
Sa istog sajta o Spasićevim kućama
Никола је прво сазидао кућу у Добрачиној улици, коју је убрзо продао и купио плац у Кнез Михаиловој улици број 33. На овом плацу подигао је партер и два спрата 1889. године.
Нешто доцније купио је кућу, партер и спрат, на углу Кнез Михаилове и Вука Караџића и дозидао још један спрат.
Године 1910. Спасић је купио још једну кућу у улици Кнеза Михаила број 19. Зграда је тада имала само партер и спрат из Кнез Михаилове улице и велико двориште које је излазило на Обилићев венац број 17. На целом овом комплексу 1913. године, Никола је подигао нову зграду која избија на две улице и састоји се од партера, два спрата и једног великог пасажа, првог по хронолошком реду у Београду.
Радња Николе Спасића била је преко пута зграде „Слога“ и он је од почетка рада желео да ово имање купи. Имање и зграда били су својина кнеза Александра Карађорђевића. По прогонству кнеза Александра држава је цело ово имање конфисковала, а доцније продала акционарском друштву „Слога“ по коме је и зграда добила име. У згради је била „Београдска касина“ у којој се скупљао најотменији београдски свет, приређиване су забаве и предавања. Пред Балкански рат Никола је купио ово имање и тиме остварио свој дугогодишњи сан.
Управни одбор његове Задужбине срушио је стару зграду „Слога“ и 1930. године подигао величанствену палату која излази на три улице Кнез Михаилову, Краља Петра и Николе Спасића.
Сву своју имовину, непокретна имања у улици Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1 и зграду „Слога“, коју је Управни одбор касније срушио и подигао нову у ул. Кнеза Михаила број 47, Николе Спасића 2 и 2а и Краља Петра број 18, готов новац, акције и обвезнице, завештао је српском народу, својеручним тестаментом од 09. 02. 1912. године, којим је основао Задужбину Николе Спасића. Сматра се да је вредност имовине Задужбине Николе Спасића, у то време била приближна вредности Нобелове фондације.
Означеним тестаментом оставио је супрузи Анастасији-Наки летњиковац и виноград на Топчидерском брду у својину, удовичко уживање, доживотно бесплатно коришћење стана у коме су становали, као и право коришћења још три стана у породичној кући у улици Кнеза Михаила број 33, с тим да сва ова права има само до њене евентуалне удаје. Својој родбини завештао је занемарљиво мале суме новца.
Може ли неко да ме подсети где је био овај Спасићев летњиковац на Топчидерском брду? Узгред, када је умрла Нака Спасић?
Из ког угла је овај поглед? Са десне стране (из Добрачине)? Да нема димњака и жица никада не бих ни погодио шта је...
Kako neko ovde reče, foteljski istraživajući, tj. surfujući po talasima beogradske košave naiđoh na dva podatka vezana za ovdašnju gospodu kočijaše beogradske:
(…) Kako je „razuzdani hor” fijakerista postrojenih ispred Kapetan-Mišinog zdanja, larmom i skarednim rečima „ružio“ kraj, a naročito „školsku mladež” Velike škole, 1867. godine pijaca biva izmeštena u Jovanovu ulicu, a tadašnji Pančićev skver preimenovan je u Akademski park.(…)
I još jedan policijski izveštaj:
"Juče, 12. oktobra, u Beogradu, pored kafane 'Ruski car', jedan fijakerista tako je besno jurio svoje konje, da je zakačio jedno dete i na zemlju ga oborio, pa se sada ne zna da li će preživeti pozlede. - Okolni gledaoci tvrde da je fijakerista dete pregazio, jer je s takvom brzinom jurio da nisu ni videli kad je dete pogaženo..." Uz policijski izveštaj sledi i ovakav komentar "Samouprave": "Toliko puta svraćana pažnja policije i mesne policajne vlasti ovakve i još groznije prebrze vožnje pojedinih varoških fijakerista, pa pošto se ovakvi sudari fijakera i deližansa događaju, mi smo uvereni da se na naša upozorenja u štampi niko od nadležnih ne osvrće... Naročito neka gospoda, evropski konzuli, imaju taj običaj, da uvek ulicama prestonice jure svoje konje u galopu kao d su na konjskim trkama po sred najživljih ulica, što stalno preti novim nesrećama. Ovome jednom treba stati na put i reći gospodi konzulima da po varoši svoja kola i jahaće konje po srpskoj prestonici lakše voze ili jašu. Treba ih upitati da li tako čine po Parizu, Beču ili Pešti..."
Праве таксистичке приче из прошлости! : ( Само, 1867. је за премештање пијаце у Јованову деценијама прерано. Тада је начињен план да се ту установи парк, али је то учињено тек 1886. и то само на половини трга/пијаце. Друга половина остала је пијаца све до 1926.
Шта се дешава на слици горе? Да ли неко свира или се чита неко објашњење...?
Зна ли се из које је године ова слика? Мора бити после 1926. када је завршен "Руски цар" али би могло бити и доста касније.
Kako neko ovde reče, foteljski istraživajući, tj. surfujući po talasima beogradske košave naiđoh na dva podatka vezana za ovdašnju gospodu kočijaše beogradske:
(…) Kako je „razuzdani hor” fijakerista postrojenih ispred Kapetan-Mišinog zdanja, larmom i skarednim rečima „ružio“ kraj, a naročito „školsku mladež” Velike škole, 1867. godine pijaca biva izmeštena u Jovanovu ulicu, a tadašnji Pančićev skver preimenovan je u Akademski park.(…)
I još jedan policijski izveštaj:
"Juče, 12. oktobra, u Beogradu, pored kafane 'Ruski car', jedan fijakerista tako je besno jurio svoje konje, da je zakačio jedno dete i na zemlju ga oborio, pa se sada ne zna da li će preživeti pozlede. - Okolni gledaoci tvrde da je fijakerista dete pregazio, jer je s takvom brzinom jurio da nisu ni videli kad je dete pogaženo..." Uz policijski izveštaj sledi i ovakav komentar "Samouprave": "Toliko puta svraćana pažnja policije i mesne policajne vlasti ovakve i još groznije prebrze vožnje pojedinih varoških fijakerista, pa pošto se ovakvi sudari fijakera i deližansa događaju, mi smo uvereni da se na naša upozorenja u štampi niko od nadležnih ne osvrće... Naročito neka gospoda, evropski konzuli, imaju taj običaj, da uvek ulicama prestonice jure svoje konje u galopu kao d su na konjskim trkama po sred najživljih ulica, što stalno preti novim nesrećama. Ovome jednom treba stati na put i reći gospodi konzulima da po varoši svoja kola i jahaće konje po srpskoj prestonici lakše voze ili jašu. Treba ih upitati da li tako čine po Parizu, Beču ili Pešti..."
Праве таксистичке приче из прошлости! : ( Само, 1867. је за премештање пијаце у Јованову деценијама прерано. Тада је начињен план да се ту установи парк, али је то учињено тек 1886. и то само на половини трга/пијаце. Друга половина остала је пијаца све до 1926.
Шта се дешава на слици горе? Да ли неко свира или се чита неко објашњење...?
Slažem se s tobom i ja mislim da je ovo bilo prerano za premeštanje kočijaša. Dešavanje na fotografiji је vrlo zanimljivo. Vide se neke nogare i to na dva mesta. Ili su fotografske ili muzičke (notne), a možda je i štafelajčić. A društvo šarenoliko, muško.
Što se tiče žena Nikole Spasića, opet izvodi iz njegove biografije:
Никола Спасић престао је да се бави пословима 1899. године. Женио се три пута. Први пут 1864. године са Лепосавом, сестром Ђоке Јовановића, повереником Мише Анастасијевића, непосредно пре отварања своје прве радње. После шест година супруга Лепосава умире без порода. Други пут оженио се 1873. године Станком-Цајом, ћерком Лазара Милојковића, абаџије из Београда, која је је преминула 1903. године, такође без порода. Трећи пут оженио се 1907. године са Анастасијом-Наком, ћерком почасног конзула Лујановића у Оршави. Сматра се да је његова последња супруга Нака највише утицала на Николу Спасића да оснује задужбину, па зато и не чуде њене речи, када су јој пријатељи и адвокати саветовали да код суда тражи своје законско право и оспори тестамент, нагласила: „Спасићева жеља је закон за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу?“
Настасија Нака Спасић умрла је у Београду 13. октобра 1953. године, сахрањена је на Топчидерском гробљу у цркви чији је ктитор био њен супруг Никола Спасић.
Леп i vrlo interesantan текст Мире Софронијевић о Наки на сајту Растко:
http://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-naka_c.html
Нака Спасић са женама са Косова и Метохије у свом летњиковцу на Топчидерском брду, стоји у другом реду пета с леве стране
Из ког угла је овај поглед? Са десне стране (из Добрачине)? Да нема димњака и жица никада не бих ни погодио шта је...
Iz dvorišta GSP-a, u visini Ul. kn. Ljubice:
http://www.autobusi.net/forum/viewtopic.php?f=20&t=1571&start=5730
Зна ли се из које је године ова слика? Мора бити после 1926. када је завршен "Руски цар" али би могло бити и доста касније.
Koliko vidim u pozadini postoji saobracajni znak (zabranjeno parkiranje?) a recimo na ovoj iz 1929 ga jos uvek nema
PS mozda neko moze nesto da zakljuci i po uniformi ?