Нисам наишао на неку занимљиву причу о београдским фијакеристима или кочијашима, стога сам се обрадовао када сам прошле године радећи на једном пројекту наишао на изузетно занимљив текст о великом добротвору Николи Спасићу,  кога и данас многи сматрају за цицију. Јесте био шкрт али највише према себи.  Народу је још за живота чинио колико је могао. У овом тексту, кога иначе можете наћи на сајту Задужбине Николе Спасића стоји и ово:
(…) Постепено, уз опанчарски занат, Никола је јако развио и трговину са прерађеном кожом и платном. Продавао је рифове платна, као што је продавао и опанке, увек по утврђеној цени, по принципу зараде од једног гроша по једном рифу (77,8 цм). Платно је куповао по селима од сељанки које су га израђивале. Телалин би најављивао дан његовог доласка, а сам Никола Спасић би долазио колима са коњском запрегом, куповао на хиљаде рифова платна и одмах их стављао у кола. На тим путовањима кочијашу је био плаћен оброк и вино у кафани, а Никола Спасић је пио само воду и јео храну коју је са собом понео. (…)

И још један детаљ из његовог живота за кога нисам сигуран да сви знају:

(…) У просторијама Управе монопола (1912. године) отворио је болницу за 50 рањеника. О свом трошку набавио је постеље, постељни прибор, лекове и сав материјал којим једна добро уређена болница треба да располаже. Храна за рањенике у болници спремала се у његовој сопственој кући под надзором његове супруге Наке, која је била и главна болничарка. Много рањенике је и финансијски помогао. Када је из Спасићеве болнице изашао и последњи рањеник, Никола је сав болеснички намештај и сав лекарски материјал поклонио српском Црвеном крсту.

Никола је прво сазидао кућу у Добрачиној улици, коју је убрзо продао и купио плац у Кнез Михаиловој улици број 33. На овом плацу подигао је партер и два спрата 1889. године.

Нешто доцније купио је кућу, партер и спрат, на углу Кнез Михаилове и Вука Караџића и дозидао још један спрат.

Године 1910. Спасић је купио још једну кућу у улици Кнеза Михаила број 19. Зграда је тада имала само партер и спрат из Кнез Михаилове улице и велико двориште које је излазило на Обилићев венац број 17. На целом овом комплексу 1913. године, Никола је подигао нову зграду која избија на две улице и састоји се од партера, два спрата и једног великог пасажа, првог по хронолошком реду у Београду.

Радња Николе Спасића била је преко пута зграде „Слога“ и он је од почетка рада желео да ово имање купи. Имање и зграда били су својина кнеза Александра Карађорђевића. По прогонству кнеза Александра држава је цело ово имање конфисковала, а доцније продала акционарском друштву „Слога“ по коме је и зграда добила име. У згради је била „Београдска касина“ у којој се скупљао најотменији београдски свет, приређиване су забаве и предавања. Пред Балкански рат Никола је купио ово имање и тиме остварио свој дугогодишњи сан.

Управни одбор његове Задужбине срушио је стару зграду „Слога“ и 1930. године подигао величанствену палату која излази на три улице Кнез Михаилову, Краља Петра и Николе Спасића.

Сву своју имовину, непокретна имања у улици Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1 и зграду „Слога“, коју је Управни одбор касније срушио и подигао нову у ул. Кнеза Михаила број 47, Николе Спасића 2 и 2а и Краља Петра број 18, готов новац, акције и обвезнице, завештао је српском народу, својеручним тестаментом од 09. 02. 1912. године, којим је основао Задужбину Николе Спасића. Сматра се да је вредност имовине Задужбине Николе Спасића, у то време била приближна вредности Нобелове фондације.

Означеним тестаментом оставио је супрузи Анастасији-Наки летњиковац и виноград на Топчидерском брду у својину, удовичко уживање, доживотно бесплатно коришћење стана у коме су становали, као и право коришћења још три стана у породичној кући у улици Кнеза Михаила број 33, с тим да сва ова права има само до њене евентуалне удаје. Својој родбини завештао је занемарљиво мале суме новца.