A ako pogledate snimke sa Google maps-a i Bing-a, videćete da u današnjem kompleksu MUP-a u Makišu:
- postoje dva pomoćna terena,
- koji se isto kao i teren sa ove fotografije nalaze u podnožju brda
- orjentacija tih terena u odnosu na današnje zgrade na padini je ista kao i orijentacija terena sa fotografije prema kućama u pozadini
deluje da bi to mogla da bude ta lokacija u makisu. ova velika zgrada je onda zdanje pored danasnje opstine Cukarica u Ljeskoj, ako dobro zakljucujem. odlicno, deluje da smo resili jednu "misteriju".
Inače, danas mi je otac rekao i preciznu lokaciju stadiona Čukaričkog posle Drugog svetskog rata.
Kad se krene uzbrdo od Beteksa ulicom Pere Todorovića sa leve strane ostane pijaca i dolazite do raskrsnice na kojoj se skrene desno i nailazite na kratku slepu ulicu.
Duž te ulice sa desne strane nalazi se dugačka zgrada. Teren Čukaričkog bio je odmah sa druge strane te slepe ulice (sada je na mestu terena zgrada) i bio je paralelan sa tom dugačkom zgradom...
Probaću sutra da je fotografišem...
deluje da bi to mogla da bude ta lokacija u makisu. ova velika zgrada je onda zdanje pored danasnje opstine Cukarica u Ljeskoj, ako dobro zakljucujem. odlicno, deluje da smo resili jednu "misteriju".
p.s. da, da, pere todorovica, lapsus. mea culpa.
Управо то здање поред зграде Градске општине Чукарица је Соколски дом.
Када смо већ дотакли ово...
ДР МИОДРАГ СТЕВАНОВИЋ (1898, Чукарица Београд-1944, Београд). Са 16 година отишао као добровољац у Први светски рат. После прележаног тифуса заробљен је у Македонији и интерниран у Словенију. У заробљеништву је био болничар и преводилац. По завршетку рата, након завршеног школовања, одлази на студије медицине у Загреб, а по завршетку доктората службује три године у Коцељеву код Шапца. Враћа се на Чукарицу где отвара ординацију и заснива породицу. За кратко време стиче велики углед, гради соколски дом и постаје председник соколског друштва на Чукарици.
У току рата био је лекар и лечио је многе људе и бесплатно. Такође, према опису посла морао је лечити и немачке војнике на шта га је обавезивала окупациона сила али и лекарска етика.
Иако упамћен као частан лекар и добротвор и патриота, по ослобођењу Чукарице 1944. бива ухапшен као симпатизер ЈВуО и породица више о њему не сазнаје ништа. Једно време је био и у истражном затвору ОЗН-е у Радничкој улици, IV кварт, одакле је успео да пошаље опроштајно писмо. Убрзо му се губи сваки траг. У књизи ухапшених лица ОЗН-е за Београд (Фонд БИА) наводи се да је Миодраг Стевановић интерниран на Бањицу и стрељан као народни непријатељ и колаборант. Чланови породице су трпели такође као непријатељи режима, сва имовина им је конфискована. Временом се породично стабло угасило, али су Чукаричани који га памате као добротвора покренули петицију током 2001. године за његову рехабилитацију да би био рехабилитован коначно тек по доношењу Закона о рехабилитацији после 2006. године.
Соколски збор на Чукарици 30-тих година прошлог века.
Inače, danas mi je otac rekao i preciznu lokaciju stadiona Čukaričkog posle Drugog svetskog rata.
Kad se krene uzbrdo od Beteksa ulicom Pere Todorovića sa leve strane ostane pijaca i dolazite do raskrsnice na kojoj se skrene desno i nailazite na kratku slepu ulicu.
Duž te ulice sa desne strane nalazi se dugačka zgrada. Teren Čukaričkog bio je odmah sa druge strane te slepe ulice (sada je na mestu terena zgrada) i bio je paralelan sa tom dugačkom zgradom...
Probaću sutra da je fotografišem...
То је улица Боре Марковића.
На самом њеном крају, након те дугачке зграде, налази се вртић Радосно детињство.
Врло интересантно, појма нисам имао да се ту икада налазио стадион.
Хвала на информацији и пуно поздравите оца, мислим да смо од њега својевремено сазнали за судбину неких од надгробних плоча са Немачког војног гробља у Кошутњаку, онда када сте нам изнели податак о поплочавању једне од улица у том крају.
Inače, danas mi je otac rekao i preciznu lokaciju stadiona Čukaričkog posle Drugog svetskog rata.
Kad se krene uzbrdo od Beteksa ulicom Pere Todorovića sa leve strane ostane pijaca i dolazite do raskrsnice na kojoj se skrene desno i nailazite na kratku slepu ulicu.
Duž te ulice sa desne strane nalazi se dugačka zgrada. Teren Čukaričkog bio je odmah sa druge strane te slepe ulice (sada je na mestu terena zgrada) i bio je paralelan sa tom dugačkom zgradom...
Probaću sutra da je fotografišem...
То је улица Боре Марковића.
На самом њеном крају, након те дугачке зграде, налази се вртић Радосно детињство.
Врло интересантно, појма нисам имао да се ту икада налазио стадион.
Хвала на информацији и пуно поздравите оца, мислим да смо од њега својевремено сазнали за судбину неких од надгробних плоча са Немачког војног гробља у Кошутњаку, онда када сте нам изнели податак о поплочавању једне од улица у том крају.
Tako je, Bore Markovića. Hvala na pozdravima. Hoću.
Inače, kad smo već na Čukarici, u odličnoj knjizi Zlate Vuksanović-Macura Život na ivici, pored mnoštva lepih i meni novih fotografija, nalazi se i ova...
Da li neko ima čitavu fotografiju u dobroj rezoluciji?
Klub je osnovan 4. Jula 1926. godine u radničkom delu stare Čukarice, u kafani "Majdan". Prema osnivačkom programu poneo je ime "ČSK - Čukarički sportski klub". Određene su klupske boje belo-crne što je održano i do danas. Prvi predsednik kluba fudbalskog kluba je bio Miloš Ilić, rezervni vazduhopovni kapetan 1. klase i prvi srpski avijatičar. U početku tim je trenirao i igrao na terenima oko Vilimana i Makišu i u Prepolačkoj ulici na Mihajlovcu. Vremenom, prostorije su obezbeđene u Zrmanjskoj ulici, a teren ispod Sokolane. Posle Drugog svetskog rata igralište se nalazilo na Banovom brdu pored pijace, a od 1969. na sadašnjem terenu Čukaričkog u ulici Beogradskog bataljona.
Malo sam pričao sa ocem, on je '35 godište. Po njegovim rečima, Miloš Popović je bio vlasnik strugare koja se, po njegovom sećanju, nalazila otprilike negde na mestu današnjeg parkinga ispred ulaza na Adu Ciganliju.
On kaže da je ta strugara prihvatala balvane koji su spuštani Drinom i Savom. Kaže da je ostao ljudima u lepom sećanju, jer je pomagao narod.
Ako neko ima mogućnost da proveri gde se to tačno nalazilo, bilo bi jako dobro.
A kad smo kod popločavanja nadgrobnim pločama sa Nemačkog groblja, on se seća da su tim pločama posled Drugog svetskog rata bile popločane staze koje su sa Banovog brda (odnosno negde iza terena Čukaričkog o kome smo pričali) vodile do Požeške - po njegovim rečima to je bilo negde otprilike na mestu gde je danas ona pekara preko puta osnovne škole. Moji su živeli gore u Osogovskoj i on je tuda silazio do Požeške. On misli da su one sklonjene negde u drugoj polovini pedesetih - šezdesetih već tu nisu bile. On se ne seća samog čina uklanjanja ploča, niti zna šta je s njima bilo.
- postoje dva pomoćna terena,
- koji se isto kao i teren sa ove fotografije nalaze u podnožju brda
- orjentacija tih terena u odnosu na današnje zgrade na padini je ista kao i orijentacija terena sa fotografije prema kućama u pozadini
p.s. da, da, pere todorovica, lapsus. mea culpa.
Hvala na sugestijama. i meni liči. Proveriću...
Evo pomenute slike iz 1936...
Kad se krene uzbrdo od Beteksa ulicom Pere Todorovića sa leve strane ostane pijaca i dolazite do raskrsnice na kojoj se skrene desno i nailazite na kratku slepu ulicu.
Duž te ulice sa desne strane nalazi se dugačka zgrada. Teren Čukaričkog bio je odmah sa druge strane te slepe ulice (sada je na mestu terena zgrada) i bio je paralelan sa tom dugačkom zgradom...
Probaću sutra da je fotografišem...
deluje da bi to mogla da bude ta lokacija u makisu. ova velika zgrada je onda zdanje pored danasnje opstine Cukarica u Ljeskoj, ako dobro zakljucujem. odlicno, deluje da smo resili jednu "misteriju".
p.s. da, da, pere todorovica, lapsus. mea culpa.
Управо то здање поред зграде Градске општине Чукарица је Соколски дом.
Када смо већ дотакли ово...
ДР МИОДРАГ СТЕВАНОВИЋ (1898, Чукарица Београд-1944, Београд). Са 16 година отишао као добровољац у Први светски рат. После прележаног тифуса заробљен је у Македонији и интерниран у Словенију. У заробљеништву је био болничар и преводилац. По завршетку рата, након завршеног школовања, одлази на студије медицине у Загреб, а по завршетку доктората службује три године у Коцељеву код Шапца. Враћа се на Чукарицу где отвара ординацију и заснива породицу. За кратко време стиче велики углед, гради соколски дом и постаје председник соколског друштва на Чукарици.
У току рата био је лекар и лечио је многе људе и бесплатно. Такође, према опису посла морао је лечити и немачке војнике на шта га је обавезивала окупациона сила али и лекарска етика.
Иако упамћен као частан лекар и добротвор и патриота, по ослобођењу Чукарице 1944. бива ухапшен као симпатизер ЈВуО и породица више о њему не сазнаје ништа. Једно време је био и у истражном затвору ОЗН-е у Радничкој улици, IV кварт, одакле је успео да пошаље опроштајно писмо. Убрзо му се губи сваки траг. У књизи ухапшених лица ОЗН-е за Београд (Фонд БИА) наводи се да је Миодраг Стевановић интерниран на Бањицу и стрељан као народни непријатељ и колаборант. Чланови породице су трпели такође као непријатељи режима, сва имовина им је конфискована. Временом се породично стабло угасило, али су Чукаричани који га памате као добротвора покренули петицију током 2001. године за његову рехабилитацију да би био рехабилитован коначно тек по доношењу Закона о рехабилитацији после 2006. године.
Соколски збор на Чукарици 30-тих година прошлог века.
Kad se krene uzbrdo od Beteksa ulicom Pere Todorovića sa leve strane ostane pijaca i dolazite do raskrsnice na kojoj se skrene desno i nailazite na kratku slepu ulicu.
Duž te ulice sa desne strane nalazi se dugačka zgrada. Teren Čukaričkog bio je odmah sa druge strane te slepe ulice (sada je na mestu terena zgrada) i bio je paralelan sa tom dugačkom zgradom...
Probaću sutra da je fotografišem...
То је улица Боре Марковића.
На самом њеном крају, након те дугачке зграде, налази се вртић Радосно детињство.
Врло интересантно, појма нисам имао да се ту икада налазио стадион.
Хвала на информацији и пуно поздравите оца, мислим да смо од њега својевремено сазнали за судбину неких од надгробних плоча са Немачког војног гробља у Кошутњаку, онда када сте нам изнели податак о поплочавању једне од улица у том крају.
Kad se krene uzbrdo od Beteksa ulicom Pere Todorovića sa leve strane ostane pijaca i dolazite do raskrsnice na kojoj se skrene desno i nailazite na kratku slepu ulicu.
Duž te ulice sa desne strane nalazi se dugačka zgrada. Teren Čukaričkog bio je odmah sa druge strane te slepe ulice (sada je na mestu terena zgrada) i bio je paralelan sa tom dugačkom zgradom...
Probaću sutra da je fotografišem...
То је улица Боре Марковића.
На самом њеном крају, након те дугачке зграде, налази се вртић Радосно детињство.
Врло интересантно, појма нисам имао да се ту икада налазио стадион.
Хвала на информацији и пуно поздравите оца, мислим да смо од њега својевремено сазнали за судбину неких од надгробних плоча са Немачког војног гробља у Кошутњаку, онда када сте нам изнели податак о поплочавању једне од улица у том крају.
Tako je, Bore Markovića. Hvala na pozdravima. Hoću.
Inače, kad smo već na Čukarici, u odličnoj knjizi Zlate Vuksanović-Macura Život na ivici, pored mnoštva lepih i meni novih fotografija, nalazi se i ova...
Da li neko ima čitavu fotografiju u dobroj rezoluciji?
Klub je osnovan 4. Jula 1926. godine u radničkom delu stare Čukarice, u kafani "Majdan". Prema osnivačkom programu poneo je ime "ČSK - Čukarički sportski klub". Određene su klupske boje belo-crne što je održano i do danas. Prvi predsednik kluba fudbalskog kluba je bio Miloš Ilić, rezervni vazduhopovni kapetan 1. klase i prvi srpski avijatičar. U početku tim je trenirao i igrao na terenima oko Vilimana i Makišu i u Prepolačkoj ulici na Mihajlovcu. Vremenom, prostorije su obezbeđene u Zrmanjskoj ulici, a teren ispod Sokolane. Posle Drugog svetskog rata igralište se nalazilo na Banovom brdu pored pijace, a od 1969. na sadašnjem terenu Čukaričkog u ulici Beogradskog bataljona.
On kaže da je ta strugara prihvatala balvane koji su spuštani Drinom i Savom. Kaže da je ostao ljudima u lepom sećanju, jer je pomagao narod.
Ako neko ima mogućnost da proveri gde se to tačno nalazilo, bilo bi jako dobro.
A kad smo kod popločavanja nadgrobnim pločama sa Nemačkog groblja, on se seća da su tim pločama posled Drugog svetskog rata bile popločane staze koje su sa Banovog brda (odnosno negde iza terena Čukaričkog o kome smo pričali) vodile do Požeške - po njegovim rečima to je bilo negde otprilike na mestu gde je danas ona pekara preko puta osnovne škole. Moji su živeli gore u Osogovskoj i on je tuda silazio do Požeške. On misli da su one sklonjene negde u drugoj polovini pedesetih - šezdesetih već tu nisu bile. On se ne seća samog čina uklanjanja ploča, niti zna šta je s njima bilo.