Piše: Ivo Andrić

To je datum o kome se često misli i za koji se vezuju mnoga i raznovrsna razmišljanja. Njega ćemo se još dugo svi sećati. I na mnogo raznih načina prepričavati i opisivati.

U mom sećanju, ja ga danas ovako vidim.

Već od početka oktobra meseca, vidno i čujno sazreva ova drama. Pokreti vojske, huka aviona, vatre na vidiku, topovska grmljavina u daljini, uzbudljivi glasovi. Strepnja i očekivanje. Sve se to sliva ujedno [sic].Tako je nekako kao da nad ušćem Save u Dunav, negde u visinama, treperi i pucketa na vetru jedva čujno, neka zastava, nevidljiva a ogromna kao nebo iznad celog prostranstva. Ne vidiš je i slabo čuješ, ali osećaš u visinama iznad sebe njeno tajanstveno talasanje i to stalno i neprestano pri poslu, u razgovoru, čak i u snu. Dok jednog dana to što je bila slutnja u visinama ne siđe u grad i ne postade stvarnost pred našim očima.

U subotu, 14. oktobra, Nemci su izvukli na ulice teške topove i postavili mitraljeze na krovove visokih kuća. Počelo je.

Šest dana i šest noći su ljudi iz zatvorenih kuća i žene i deca iz podruma slušali kako grme i sikću sve vrste ratnih [sic] oružja, kako se ruše krovovi i fasade kuća, kako se lomi asfalt i granitna kaldrma, kao slaba poledica. Strepeći za sebe, za svoje, za sve ono što vole, ljudi su pratili te nerazumljive neljudske zvukove i uzaludno nastojali da u njima odgonetnu sudbinu koja ih čeka. A šum, i tutanj, i prasak napolju su rasli, menjali mesto i pravac, ali neprestano rasli.

To je nemački fašizam kao kockar koji gubi stav i strpljenje gromko i besno bacao svoje poslednje karte u već izgubljenoj igri sa slobodom. Dizao je u vazduh zgrade zajedno sa stanovnicima, palio škole i muzeje, sejao razaranje i smrt gde-god je samo mogao, a pretnju smrti ubacivao u svaku kuću i svako živo biće.

A šestoga dana pred zoru zavladala je po našim ulicama tišina, neka melemna tišina po kojoj se najbolje može videti šta znači za čoveka ratnika svako, i najmanje zatišje. Ali ni ta tišina nije trajala dugo, jer se posle kraćeg oklevanja ona pretvorila u neopisivu muziku od kliktanja, smeha, pesme, zazivanja i radosnog plača.

U tom trenutku maglovitog svitanja svi su prozori na kućama stali da se otvaraju širom, na njima su se pojavljivali ljudi i žene uzvitlanih ruku i ozarenih lica. Svi su nešto vikali, smejali se i pokazivali niz ulicu. Razabiru se samo ove reči: „Rusi! Naši! Naši! Rusi!“ I te dve reči se dižu, šire, mešaju i prepliću, kao da će ostati za uvek vezane. To nisu samo glave koje se pomaljaju, nego ljudi se pružaju do pasa iz prozora i prkose, kao čudom, svima fizičkim zakonima, drže se na samom pervazu. Nicale su zastave. Kapije, dotle zaboravljene samrtnim strahom prsnule su kao pupovi u proleće, iz njih je povrveo naš svet, mučeni i ponižavani ali neuništivi narod Beograda. Svet koji je izdržao što je izgledalo neizdržljivo i „nadurao“ protivnika koji je izgledao neodoljiv, svet sa kojim se sada dešavalo jedno od velikih istorijskih čuda.

Posle nepune četiri godine nečeg što tek ima da dobije svoje ime u istoriji prosvećenog čovečanstva a što se kod nas zvalo bledom reči „Okupacija“, nečeg što je sivo, i hladno, i ljigavo, i teško, i sramotno i smrtonosno, što ima ukus krvi i žuči i pepela, što je smrt pre smrti, život bez ičega ljudskog, nešto što je savršena slika budućeg života koji je fašizam spremao ne samo ovom poletnom Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji, nego celoj Evropi – posle svega toga odjednom kao buđenje iz najstrašnijeg košmara zaslepljujući bljesak, suze koje ne mogu da poteku, glas koji se ne otkida iz grla, izlazak iz tame koja je izgledala večita na vasioni, neugasivi dan. Oslobođenje!

Onaj plamičak nade koji je čovek čuvao i sačuvao u sebi po cenu najvećih napora i odricanja pretvorio se odjednom u nebesko sunce, i sad greje i svetli u visini i kazuje da za žive ljude nikad nije dockan, da ništa nije izgubljeno, samo kad je taj plamičak spasen, da ima nade za sve, da će još biti života, radosti i rada i stvaranja u lepoti i dostojanstvu.

A tu pored nas promiču ljudi borci kao sa drugog sveta; plavi i krotki maloruski seljaci sa šlemovima na glavi, u sivim sovjetskim šinjelima, pomešani sa našim partizanima, mladim, preplanulim i rano očvrslim borcima iz Bosne, Šumadije i Dalmacije. Svet im pritrčava u želji da ih dotakne, da ih vidi izbliže, daruje. Oni se osmehuju rasejano, ali neumoljivo idu dalje, sa puškom na gotovs i pogledom uperenim na drugu obalu Save odakle još s vremena na vreme zaštekće teški mitraljez ili zašišti mina.

Ulice su prekrivene razbijenim staklom koji krcka i škripi pod nogama kao sneg za zimskim [sic] vedrina. Zjape polupani prozori i rupe od mina i granata na licima kuća. Vise i vuku se svuda pokidane žice. (Dok su bile u vazduhu, zategnute iznad naših glava, nikad čovek ne bi rekao da ih ima toliko). Mrtvo leže izvrnuti tenkovi i napola sagoreli kamioni. Širi se zadah paljevine. Veliko oktobarsko sunce diže se nad Beogradom. Nailaze sve novi i novi ljudi, dozivaju se, grle. A sa jednog praznog zemljišta koje otvara vidik na Zemun, sovjetski vojnik, dečak još, viče iz sveg grla drugovima koji sa dna ulice vuku protivtenkovski top:

Kolja! Kolja, daj pušku sjuda!

Sve izgleda čarobno i zbunjeno kao u snu, ali mi znamo, ne da znamo nego osećamo celim svojim bićem da se, posle svega i pored svega što je bilo vraća život, život i sloboda.

(Izvor: „20. oktobar 1944. u Beogradu“, dečji list „Pioniri“, oktobar 1946. godine, str. 8-9)

(Priredio Dušan Đurić, Fakti.org)