„Оснивање Групе 143 у марту 1975. одиграло се у тренутку када је неформална група шест уметника (Биљана Томић, Мишко Шуваковић, Јован Чекић, Паја Станковић, Неша Париповић, Маја Савић) повезана са Галеријом Студентског културног центра у Београду доживела прве интернационалне успехе. Београд је деловањем Галерије Студентског културног центра у седамдесетим годинама успео да достигне референтни ниво глобалне концептуалне и постконцептуалне уметности. Група 143 са својом епистемолошком затвореношћу и аналитичком систематиком представља супротан пол групи шест уметника која делује, пре свега, као отворени однос индивидуалних пракси и која је често виђена као несистематска и активистичка. Група 143 консеквентно одбија интеграције у свет уметности и инсистира на иманентном аналитичком раду. Чланови Групе 143 су програмски тежили да створе „микродруштво“ које је активно, засновано на знању и које се користи средствима теорије и анализе. Њихов рад је био озбиљан покушај да се еманципују од свеприсутне, противречне стварности југословенског касног социјализма и да створе алтернативне моделе знања и живота.“
Група је постојала до 1980. године.
Наравно да нисам ја написао овај текст. Не умем овако стручно да пишем. Текст је преузет од Службеног гласника и представља приказ једне књиге.
Извињавам се оцу Влади, ако је већ постављао ову слику, као и што сам се умешао у поље његовог интересовања. Просто сам, листајући интернет, налетео на ову разгледницу...
Malo sam pričao sa ocem, on je '35 godište. Po njegovim rečima, Miloš Popović je bio vlasnik strugare koja se, po njegovom sećanju, nalazila otprilike negde na mestu današnjeg parkinga ispred ulaza na Adu Ciganliju.
On kaže da je ta strugara prihvatala balvane koji su spuštani Drinom i Savom. Kaže da je ostao ljudima u lepom sećanju, jer je pomagao narod.
Ako neko ima mogućnost da proveri gde se to tačno nalazilo, bilo bi jako dobro.
A kad smo kod popločavanja nadgrobnim pločama sa Nemačkog groblja, on se seća da su tim pločama posled Drugog svetskog rata bile popločane staze koje su sa Banovog brda (odnosno negde iza terena Čukaričkog o kome smo pričali) vodile do Požeške - po njegovim rečima to je bilo negde otprilike na mestu gde je danas ona pekara preko puta osnovne škole. Moji su živeli gore u Osogovskoj i on je tuda silazio do Požeške. On misli da su one sklonjene negde u drugoj polovini pedesetih - šezdesetih već tu nisu bile. On se ne seća samog čina uklanjanja ploča, niti zna šta je s njima bilo.
Господине Миловановићу, хвала на овим исцрпним подацима.
Радничка улица некад и сад.
Пропагандна разгледница / СКЦ
„Оснивање Групе 143 у марту 1975. одиграло се у тренутку када је неформална група шест уметника (Биљана Томић, Мишко Шуваковић, Јован Чекић, Паја Станковић, Неша Париповић, Маја Савић) повезана са Галеријом Студентског културног центра у Београду доживела прве интернационалне успехе. Београд је деловањем Галерије Студентског културног центра у седамдесетим годинама успео да достигне референтни ниво глобалне концептуалне и постконцептуалне уметности. Група 143 са својом епистемолошком затвореношћу и аналитичком систематиком представља супротан пол групи шест уметника која делује, пре свега, као отворени однос индивидуалних пракси и која је често виђена као несистематска и активистичка. Група 143 консеквентно одбија интеграције у свет уметности и инсистира на иманентном аналитичком раду. Чланови Групе 143 су програмски тежили да створе „микродруштво“ које је активно, засновано на знању и које се користи средствима теорије и анализе. Њихов рад је био озбиљан покушај да се еманципују од свеприсутне, противречне стварности југословенског касног социјализма и да створе алтернативне моделе знања и живота.“
Група је постојала до 1980. године.
Наравно да нисам ја написао овај текст. Не умем овако стручно да пишем. Текст је преузет од Службеног гласника и представља приказ једне књиге.
Извињавам се оцу Влади, ако је већ постављао ову слику, као и што сам се умешао у поље његовог интересовања. Просто сам, листајући интернет, налетео на ову разгледницу...
On kaže da je ta strugara prihvatala balvane koji su spuštani Drinom i Savom. Kaže da je ostao ljudima u lepom sećanju, jer je pomagao narod.
Ako neko ima mogućnost da proveri gde se to tačno nalazilo, bilo bi jako dobro.
A kad smo kod popločavanja nadgrobnim pločama sa Nemačkog groblja, on se seća da su tim pločama posled Drugog svetskog rata bile popločane staze koje su sa Banovog brda (odnosno negde iza terena Čukaričkog o kome smo pričali) vodile do Požeške - po njegovim rečima to je bilo negde otprilike na mestu gde je danas ona pekara preko puta osnovne škole. Moji su živeli gore u Osogovskoj i on je tuda silazio do Požeške. On misli da su one sklonjene negde u drugoj polovini pedesetih - šezdesetih već tu nisu bile. On se ne seća samog čina uklanjanja ploča, niti zna šta je s njima bilo.
Господине Миловановићу, хвала на овим исцрпним подацима.
Радничка улица некад и сад.
Ово не знам где је. Можда Неши нешто значи...
Диван поглед на дрворед у Булевару :)
Jos nema mosta "Bratstva i jedinstva"(*Brankovog)...
I malo atmosfere sa zel. stanice. Jos uvek "tvrdi" komunizam, ali svi natpisi na ЋИРИЛИЦИ...