( …) Постепено, уз опанчарски занат, Никола је јако развио и трговину са прерађеном кожом и платном. Продавао је рифове платна, као што је продавао и опанке, увек по утврђеној цени, по принципу зараде од једног гроша по једном рифу (77,8 цм). Платно је куповао по селима од сељанки које су га израђивале. Телалин би најављивао дан његовог доласка, а сам Никола Спасић би долазио колима са коњском запрегом, куповао на хиљаде рифова платна и одмах их стављао у кола. На тим путовањима кочијашу је био плаћен оброк и вино у кафани, а Никола Спасић је пио само воду и јео храну коју је са собом понео. Према свим муштеријама понашао се једнако, а када би дотерао робу, пребројао би муштерије, сабрао количину рифова које муштерије траже и уколико није имао довољно платна, делио га је сразмерно захтевима.
Највише је волео да буде у споственој кући, ретко је излазио у кафане. Иако је лично био веома скроман, био је велики естета, што се види из грађевина које је сазидао и завештао, а које имају лепа обележја и споља и изнутра. У то време украшавање зграда у Београду сматрало се за непотребан луксуз.
Радња Николе Спасића била је преко пута зграде „Слога“ и он је од почетка рада желео да ово имање купи. Имање и зграда били су својина кнеза Александра Карађорђевића. По прогонству кнеза Александра држава је цело ово имање конфисковала, а доцније продала акционарском друштву „Слога“ по коме је и зграда добила име. У згради је била „Београдска касина“ у којој се скупљао најотменији београдски свет, приређиване су забаве и предавања. Пред Балкански рат Никола је купио ово имање и тиме остварио свој дугогодишњи сан.
У просторијама Управе монопола (1912. године) отворио је болницу за 50 рањеника. О свом трошку набавио је постеље, постељни прибор, лекове и сав материјал којим једна добро уређена болница треба да располаже. Храна за рањенике у болници спремала се у његовој сопственој кући под надзором његове супруге Наке, која је била и главна болничарка. Много рањенике је и финансијски помогао. Када је из Спасићеве болнице изашао и последњи рањеник, Никола је сав болеснички намештај и сав лекарски материјал поклонио српском Црвеном крсту(…)
Na jucerasnjem potpisivanju pred SO "Savski venac" ( ono se nastavlja i na drugim lokacijama ) peticiju medju prvima potpisao je i unuk ucitelja Zarica.
Bilo je svima drago sto ga vide. Neupadljivo odeven covek, srednjeg rasta i bez sedina, s blagim poluosmehom cije je znacenja nepogresivo prepoznatljivo, ucitano u starim fotkama onih koji su se zrtvovali za ovu zemlju ...
Mandatar nove vlade dr. Milan Stojadinović okružen novinarima po izlasku iz svoje vile na Senjaku, ul. Milovana Glišića 3...fotografija Ace Simića.
Највише је волео да буде у споственој кући, ретко је излазио у кафане. Иако је лично био веома скроман, био је велики естета, што се види из грађевина које је сазидао и завештао, а које имају лепа обележја и споља и изнутра. У то време украшавање зграда у Београду сматрало се за непотребан луксуз.
Радња Николе Спасића била је преко пута зграде „Слога“ и он је од почетка рада желео да ово имање купи. Имање и зграда били су својина кнеза Александра Карађорђевића. По прогонству кнеза Александра држава је цело ово имање конфисковала, а доцније продала акционарском друштву „Слога“ по коме је и зграда добила име. У згради је била „Београдска касина“ у којој се скупљао најотменији београдски свет, приређиване су забаве и предавања. Пред Балкански рат Никола је купио ово имање и тиме остварио свој дугогодишњи сан.
У просторијама Управе монопола (1912. године) отворио је болницу за 50 рањеника. О свом трошку набавио је постеље, постељни прибор, лекове и сав материјал којим једна добро уређена болница треба да располаже. Храна за рањенике у болници спремала се у његовој сопственој кући под надзором његове супруге Наке, која је била и главна болничарка. Много рањенике је и финансијски помогао. Када је из Спасићеве болнице изашао и последњи рањеник, Никола је сав болеснички намештај и сав лекарски материјал поклонио српском Црвеном крсту(…)
http://youtu.be/L4W2Gd856ms?t=1m19s
(na 1:18 od početka filma)
Ja sam nešto mozgao, ali mi ne ide nikako u glavu koja bi ovo dugačka zgrada sa jednostavnim prozorima mogla biti.
Malo sam razmišljao o ovoj:
http://binged.it/11TGuap
ali se tu ne slažu mnogi detalji.
Šta vi mislite?
Istovar pošte u stanici Kosovo Polje, 1974. goine. Fotografija je sa foruma railserbija, mon.
Na jucerasnjem potpisivanju pred SO "Savski venac" ( ono se nastavlja i na drugim lokacijama ) peticiju medju prvima potpisao je i unuk ucitelja Zarica.
Bilo je svima drago sto ga vide. Neupadljivo odeven covek, srednjeg rasta i bez sedina, s blagim poluosmehom cije je znacenja nepogresivo prepoznatljivo, ucitano u starim fotkama onih koji su se zrtvovali za ovu zemlju ...
Prijatan vikend svima i pozdrav ...