Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
A vi zapeli kod Toze! Zar nije ovde logičnije zborište?
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
A vi zapeli kod Toze! Zar nije ovde logičnije zborište?
Valja prvo proveriti kakav je roštilj. Nešto su mi mnogo blizu železničke stanice.
Kada se Anka Konstantinović vratila iz Vlaške, gde je živela na jednom od onih velikih imanja srpskih bogataša, u Beograd, koji je jako volela, što se vidi iz njenog dnevnika pisanog između 1836 i 1838,ona je u svom novom beogradskom domupočela da priređuje veliki prijemi. Ova posela, kako se onda govorilo,održavana tokom druge vlade kneza Mihaila (1860-1868), bili su centar okupljanja beogradskog visokog društva. Kao inteligentna žena, odrasla u samim vrhovima vlasti u kući kod oca Jevrema Obrenovića i majke Tomanija, ćerke ustaničkog vojvode Ante Bogićevića, Anka je, znajući principe funkcionisanja vlasti, uspela da u svom salonu okupi krem ondašnjeg društva.
Pitanje glasi; gde se nalazila kuća u čijim salonima je najobrazovanija Srpkinja svog doba držala posela?
Да није на десном ћошку пасажа Робне куће "Београд" на Теразијама, ближе "Касини"?
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
A vi zapeli kod Toze! Zar nije ovde logičnije zborište?
Valja prvo proveriti kakav je roštilj. Nešto su mi mnogo blizu železničke stanice.
Ма, све се ја слажем са вама, али прошло окупљање је организовано на брзину и иницијативу два ревносна члана. Зато је било логично да се окупимо негде где сви знамо локацију.
Ваља нам прво формирати комисију за роштиљ и... Квас, сок од грожђа...
Мислим да би уважени г. Гркморао да буде председник комисије.
Подпредседник - Милорад.
Ко се још јавља? Ја, по обичају, добровољно!
Зелени венац 10, архитекта Драгиша Брашован, зграда изграђена 1932. и одмах затим њена добра другарица, бест френдс форевр, у Ускочкој (изграђена 1934. по пројекту Бранчета Маринковића.
Кад је својевремено архитекта Маринковић био упитан да ли је зграда у Ускочкој плагијат оне на Зеленом венцу рекао је да је то била: "...помодна форма коју су из светске литературе пренели независно један од другог.".
Један од часопсиса где су тражили инспирацију је француски L'ARCHITECTURE D'AUJOURD'HUI који и дан данс излази, а почео је 1930.
Žao mi je što je u oba slučaja pri obnovi ovih fasada primenjen čuveni srpski sistem "kako moja leva noga hoće".
Ponajviše vređa mazanje veštačkog kamena sivim i tupim akrilnim bojama (čime se negira sama suština primene ovog materijala), ali i neadekvatni tonovi čime se u potpunosti negira originalni arhitektov stav i njegova zamisao.
Ponekad mi se učini kao da se to namerno radi. Iako ne bih želeo u to da verujem.
Ма какви намерно, маните се тих теорија завере. Ми смо мајстори за импровизацију и нама то тако лако иде од руке... да немам речи!
Код оваквих прича увек се сетим мемоара једног нашег пуковника који је априла 1941. године по наређењу Врховне команде ишао у Београд да преговара са Немцима о предаји. Док се возио немачким војним колима био је са немачким пуковником - инжењерцом. Сво време су ћутали, све док нису наишли на један мост који су наши инжењерци минирали и срушили. Ту је немачки пуковник проговорио: "Господине, морам да одам дужно признање Вашим инжењерцима! Ја сам прошао Пољску, Белгију, Француску, Холандију... и кад год би наишли на срушен мост, ми би га без проблема и у врло кратком времену оспособили. Али, овде, у Србији... кад Ваши инжењерци сруше мост, ту више нема поправке!"
U jednu ovakvu "tipsku" sam išao. Izgrađene su po celom gradu i Srbiji.
Ишао сам и ја у једну из истог млина. Бановић Страхиња у Кошутњаку.
Него ставио си тамо, осим оне новобеоградске, два пута Владу Аксентијевић и једну слику школе Војвода Мишић. Само да се мало организујем, па ћу о њој опширно, али сликовито.
Још мало Брашована.
Иначе, ово је Специјална основна школа Душан Дугалић, у Јужном булевару.
Још мало Брашована, али пошто није Београд, поставио сам на Слике старе Србије и шире околине, а да Београд није...
Радничко насеље, блокови Фабрике каблова у тадашњем Светозареву, 1952–1956.
Историчарима савремене архитектуре одавно је познато да су њени утицајни протагонисти периоде свог рада који претходе ,,херојском“ модернизму свесно занемаривали у контакту са биографима.
Нерадо су се сећали периода ,,лутања“ у матици уметничког живота, иако су тада извели поједина дела која по вредности не заостају за каснијом, много познатијом и признатијом продукцијом (на пример, Мис ван дер Рое и Валтер Гропијус у свету, Милан Злоковић и Драгиша Брашован код нас).
Отуд су и монографије о тим истакнутим ауторитетима деценијама биле структурно неуједначене, лишене подробног, непристрасног приказа свих фаза њиховог стварања, поготово оних које ревидирају ,,пожељну слику“ о ,,конзистентно“ модерном карактеру њиховог дела.
То је управо задесило и соцреалистичку епизоду у стваралаштву наших реномираних предратних градитеља (Јездимира Денића, Драгише Брашована, Бранка Петричића, Рајка Татића, Бранислава Маринковића, Милана Минића, Бранка Максимовића, Миладина Прљевића, Бранка Бона), као и утемељивача ауторске школе београдске послератне модерне архитектуре (Ратомира Богојевића, Иве Куртовића, Ивана Антића, Милорада Пантовића, Владете Максимовића, Милорада Мацуре, Михајла
Митровића, Богдана Богдановића и других).
Александар Кадијевић,
О соцреализму у београдској архитектури и његовим опречним тумачењима, Наслеђе УДК 72.036 (497.11)
Иначе, ово је Специјална основна школа Душан Дугалић, у Јужном булевару.
Ове типске школе су биле препознатљиве по својим пословично нефункционалним прозорима и организацијом простора по основним параметрима предвиђеним за објекте школа.
Широки ходници и добра осветљеност учионица су оно што се прво примећивало приликом уласка.
Просечан матурски рад за ученике АТШ-а, примењив једино у новоизграђеним блоковима градова ФНРЈ.
Међутим, тешко је не помислити на многобројне варијације ових типских школа које су побацане, што по Скадарлијама, што по Кошутњацима, унаказивши на многаја љета неке градске визуре.
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
A vi zapeli kod Toze! Zar nije ovde logičnije zborište?
Још мало Брашована.
Иначе, ово је Специјална основна школа Душан Дугалић, у Јужном булевару.
U jednu ovakvu "tipsku" sam išao. Izgrađene su po celom gradu i Srbiji.
Drugi, takođe Brašovanov projekat za tipske škole je ovaj:
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
A vi zapeli kod Toze! Zar nije ovde logičnije zborište?
Valja prvo proveriti kakav je roštilj. Nešto su mi mnogo blizu železničke stanice.
Pitanje glasi; gde se nalazila kuća u čijim salonima je najobrazovanija Srpkinja svog doba držala posela?
Да није на десном ћошку пасажа Робне куће "Београд" на Теразијама, ближе "Касини"?
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
A vi zapeli kod Toze! Zar nije ovde logičnije zborište?
Valja prvo proveriti kakav je roštilj. Nešto su mi mnogo blizu železničke stanice.
Ма, све се ја слажем са вама, али прошло окупљање је организовано на брзину и иницијативу два ревносна члана. Зато је било логично да се окупимо негде где сви знамо локацију.
Ваља нам прво формирати комисију за роштиљ и... Квас, сок од грожђа...
Мислим да би уважени г. Грк морао да буде председник комисије.
Подпредседник - Милорад.
Ко се још јавља? Ја, по обичају, добровољно!
Зелени венац 10, архитекта Драгиша Брашован, зграда изграђена 1932. и одмах затим њена добра другарица, бест френдс форевр, у Ускочкој (изграђена 1934. по пројекту Бранчета Маринковића.
Кад је својевремено архитекта Маринковић био упитан да ли је зграда у Ускочкој плагијат оне на Зеленом венцу рекао је да је то била: "...помодна форма коју су из светске литературе пренели независно један од другог.".
Један од часопсиса где су тражили инспирацију је француски L'ARCHITECTURE D'AUJOURD'HUI који и дан данс излази, а почео је 1930.
Žao mi je što je u oba slučaja pri obnovi ovih fasada primenjen čuveni srpski sistem "kako moja leva noga hoće".
Ponajviše vređa mazanje veštačkog kamena sivim i tupim akrilnim bojama (čime se negira sama suština primene ovog materijala), ali i neadekvatni tonovi čime se u potpunosti negira originalni arhitektov stav i njegova zamisao.
Ponekad mi se učini kao da se to namerno radi. Iako ne bih želeo u to da verujem.
Ма какви намерно, маните се тих теорија завере. Ми смо мајстори за импровизацију и нама то тако лако иде од руке... да немам речи!
Код оваквих прича увек се сетим мемоара једног нашег пуковника који је априла 1941. године по наређењу Врховне команде ишао у Београд да преговара са Немцима о предаји. Док се возио немачким војним колима био је са немачким пуковником - инжењерцом. Сво време су ћутали, све док нису наишли на један мост који су наши инжењерци минирали и срушили. Ту је немачки пуковник проговорио: "Господине, морам да одам дужно признање Вашим инжењерцима! Ја сам прошао Пољску, Белгију, Француску, Холандију... и кад год би наишли на срушен мост, ми би га без проблема и у врло кратком времену оспособили. Али, овде, у Србији... кад Ваши инжењерци сруше мост, ту више нема поправке!"
Још мало Брашована.
Иначе, ово је Специјална основна школа Душан Дугалић, у Јужном булевару.
Још мало Брашована, али пошто није Београд, поставио сам на Слике старе Србије и шире околине, а да Београд није...
Ишао сам и ја у једну из истог млина. Бановић Страхиња у Кошутњаку.
Него ставио си тамо, осим оне новобеоградске, два пута Владу Аксентијевић и једну слику школе Војвода Мишић. Само да се мало организујем, па ћу о њој опширно, али сликовито.
Још мало Брашована.
Иначе, ово је Специјална основна школа Душан Дугалић, у Јужном булевару.
Још мало Брашована, али пошто није Београд, поставио сам на Слике старе Србије и шире околине, а да Београд није...
Радничко насеље, блокови Фабрике каблова у тадашњем Светозареву, 1952–1956.
Историчарима савремене архитектуре одавно је познато да су њени утицајни протагонисти периоде свог рада који претходе ,,херојском“ модернизму свесно занемаривали у контакту са биографима.
Нерадо су се сећали периода ,,лутања“ у матици уметничког живота, иако су тада извели поједина дела која по вредности не заостају за каснијом, много познатијом и признатијом продукцијом (на пример, Мис ван дер Рое и Валтер Гропијус у свету, Милан Злоковић и Драгиша Брашован код нас).
Отуд су и монографије о тим истакнутим ауторитетима деценијама биле структурно неуједначене, лишене подробног, непристрасног приказа свих фаза њиховог стварања, поготово оних које ревидирају ,,пожељну слику“ о ,,конзистентно“ модерном карактеру њиховог дела.
То је управо задесило и соцреалистичку епизоду у стваралаштву наших реномираних предратних градитеља (Јездимира Денића, Драгише Брашована, Бранка Петричића, Рајка Татића, Бранислава Маринковића, Милана Минића, Бранка Максимовића, Миладина Прљевића, Бранка Бона), као и утемељивача ауторске школе београдске послератне модерне архитектуре (Ратомира Богојевића, Иве Куртовића, Ивана Антића, Милорада Пантовића, Владете Максимовића, Милорада Мацуре, Михајла
Митровића, Богдана Богдановића и других).
Александар Кадијевић,
О соцреализму у београдској архитектури и његовим опречним тумачењима, Наслеђе УДК 72.036 (497.11)
Још мало Брашована.
Иначе, ово је Специјална основна школа Душан Дугалић, у Јужном булевару.
Ове типске школе су биле препознатљиве по својим пословично нефункционалним прозорима и организацијом простора по основним параметрима предвиђеним за објекте школа.
Широки ходници и добра осветљеност учионица су оно што се прво примећивало приликом уласка.
Просечан матурски рад за ученике АТШ-а, примењив једино у новоизграђеним блоковима градова ФНРЈ.
Међутим, тешко је не помислити на многобројне варијације ових типских школа које су побацане, што по Скадарлијама, што по Кошутњацима, унаказивши на многаја љета неке градске визуре.