Ево поново оног аустро-угарског споменика на Топличином венцу. Слика је из окупационих "Београдских новина". У тексту се не говори ништа више о њему већ су некакве безазлене анегдоте. Но, сада барем знамо ко га је подигао. Нека самоиницијатива, рекао бих.
Подсети ме на најживљи, најбогатији, најплоднији период нашег форума, када смо сви учествовали, допуњавали једни друге, жељни да докучимо у дуго нам скривану прошлост заједничким снагама, пуни ентузијазма и одушевљења над сваком новом и непроцењиво дирљивом, невероватно упечатљивом и непобитно веродостојном сликом некадашњег Београда. Били смо учтиви једни према другима, помагали се, захваљивали се једни другима, хвалили једни друге, почели и да се виђамо, било нам је забавно...Касина је сваког јутра већ у седам почињао серијом својих разгледница са одређеном темом, као неком врстом лајт мотива тог дана на форуму...
Око стварне локације те прве Голдијеве слике овог споменика на чијој је полеђини писало Гундулићев Венац - 1924 година, Путник и ја смо се мало и инатили, али све је било духовито и без вређања.
Звездарка је одмах проверила у скеновима Јеремијиних фотографија које нам је ревносно постовала да ли постоји и тамо нека слика ово локације.
Декс је улетео са својим снимцима предратног ратног ваздухопловства, гледали смо у нејасан кружић у парку, сликан са висине, ал споменику на тим сликама није било трага.
Због моје сумње да је можда у питању зграда на самом почетаку Гундулићевог Венца, једноспратница са балконом на првом спрату, односно тамошњи сквер на углу Дспота Стефана, јер се на Голдијевој слици кроз грање назирао балкон од кованог гвожђа,
Путника није мрзело да у сред зиме у осам увече седне у кола, оде тамо да провери стање, слика спорно ћоше, врати се кући и одмах слику постави на форум...
Сви смо нестрпљиво исчекивали разрешење енигме. Пао је рапорт-није у питању Гундулићев Венац. Тамо као овде није било десно сецесијске једноспратнице већ се налазио неки врло стар уџерак...
Касина га је тад већ унапед због труда частио будућим турама пива.
Онда је дошла фотографија оца покојног господина Јовичића. нашег сјајног Дунда да целу причу заокружи, на којој се десно види мистериозни балкон, па цртеж извесне госпође Папакостопулос, која је највероватније била у роду са власником зграде на углу Топличиног Венца и Царице Милице која се налазила на слици иза овог споменика и која и дан данас постоји.
Она је нацртала перспективу од угла Царице Милице Топличиним Венцом ка Змај Јовиној скоро идентичну оној са фотографије господина Јовичића-оца. Ова ме је коенциденција инспирисала да напишем текст који се нарочито допао нашем Милораду...
Odlicna Varos Kapije. Ako se ne varam, nije bila. Rasciscavanje vrse nasi ratni zarobljenici pod nemackom strazom.
Uzgred, nevezana anegdota: zaustavlja saobracajna policija mladog svestenika koji je vozio nekog vladiku brzinom vecom od dozvoljene.
Policajac: "Molim vasa dokumenta".
Svestenik:" Ma zurimo prijatelju, vidis da vozim visoko duhovno lice".
P: "Molim vas vasa dokumenta".
S: "Dobro, 'ajde, evo! Vi i jeste tu da kaznjavate a mi da oprastamo".
Policajac ga odmeri hladnim pogledom: " Prvo, ne kaznjavamo mi, nego zakon. A prasta Gospod Bog! Ne vi".
Eto i policajci na putevima razmisljaju u uzvisenim kategorijama.
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Fotografije legendarnog fotoreportera Politike i Tanjuga Stevana Kragujevića.
Već više puta se u istoriografiji govori da je ograda oko Skupštine posle rata razmontirana i da je njome ograđena vila Steve Krajačića. O tome se, doduše, samo priča, a podaci o krađi i montaži ograde se prepisuju bez navođenja nekih konkretnih dokaza (ili barem fotografije te Krajačićeve vile).
Ono što se u svim tim senzacionalističkim napisima previđa jeste da identična ograda stoji na ulaznoj kapiji iz Bulevara (levo od nje) oko kompleksa Kraljevog i Belog dvora na Dedinju.
Da li je, zapravo, u Titovo doba skupštinskom ogradom ograđeno ovo imanje?
Ili je istovetan detalj primenjen na obe ograde još pre rata, napravljen od strane istog arhitekte i/ili bravara? Da li se to možda desilo u doba Kneza Pavla (kada je i Skupština ograđena)?
Uopšte, kako je izgledala ograda dvorskog kompleksa pre Drugog svetskog rata?
Tek na osnovu odgovora na ova pitanja, moglo bi se (opet, samo delimično) reći šta se konkretno dešavalo.
Зелени венац 10, архитекта Драгиша Брашован, зграда изграђена 1932. и одмах затим њена добра другарица, бест френдс форевр, у Ускочкој (изграђена 1934. по пројекту Бранчета Маринковића.
Кад је својевремено архитекта Маринковић био упитан да ли је зграда у Ускочкој плагијат оне на Зеленом венцу рекао је да је то била: "...помодна форма коју су из светске литературе пренели независно један од другог.".
Један од часопсиса где су тражили инспирацију је француски L'ARCHITECTURE D'AUJOURD'HUI који и дан данс излази, а почео је 1930.
Žao mi je što je u oba slučaja pri obnovi ovih fasada primenjen čuveni srpski sistem "kako moja leva noga hoće".
Ponajviše vređa mazanje veštačkog kamena sivim i tupim akrilnim bojama (čime se negira sama suština primene ovog materijala), ali i neadekvatni tonovi čime se u potpunosti negira originalni arhitektov stav i njegova zamisao.
Ponekad mi se učini kao da se to namerno radi. Iako ne bih želeo u to da verujem.
Kada se Anka Konstantinović vratila iz Vlaške, gde je živela na jednom od onih velikih imanja srpskih bogataša, u Beograd, koji je jako volela, što se vidi iz njenog dnevnika pisanog između 1836 i 1838,ona je u svom novom beogradskom domupočela da priređuje veliki prijemi. Ova posela, kako se onda govorilo,održavana tokom druge vlade kneza Mihaila (1860-1868), bili su centar okupljanja beogradskog visokog društva. Kao inteligentna žena, odrasla u samim vrhovima vlasti u kući kod oca Jevrema Obrenovića i majke Tomanija, ćerke ustaničkog vojvode Ante Bogićevića, Anka je, znajući principe funkcionisanja vlasti, uspela da u svom salonu okupi krem ondašnjeg društva.
Pitanje glasi; gde se nalazila kuća u čijim salonima je najobrazovanija Srpkinja svog doba držala posela?
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
"Унутрашњост павиљона такође је најмодерније уређена. Импозантни улаз, велики хол, две велике сале са стране и низ боксова врло су погодни и прегледни за излагање целокупног нашег природног богатства и производа. Витрине с дуваном, опиумом, угљем, пшеницом, кукурузом и другим производима..."
Подсети ме на најживљи, најбогатији, најплоднији период нашег форума, када смо сви учествовали, допуњавали једни друге, жељни да докучимо у дуго нам скривану прошлост заједничким снагама, пуни ентузијазма и одушевљења над сваком новом и непроцењиво дирљивом, невероватно упечатљивом и непобитно веродостојном сликом некадашњег Београда. Били смо учтиви једни према другима, помагали се, захваљивали се једни другима, хвалили једни друге, почели и да се виђамо, било нам је забавно...Касина је сваког јутра већ у седам почињао серијом својих разгледница са одређеном темом, као неком врстом лајт мотива тог дана на форуму...
Око стварне локације те прве Голдијеве слике овог споменика на чијој је полеђини писало Гундулићев Венац - 1924 година, Путник и ја смо се мало и инатили, али све је било духовито и без вређања.
Звездарка је одмах проверила у скеновима Јеремијиних фотографија које нам је ревносно постовала да ли постоји и тамо нека слика ово локације.
Декс је улетео са својим снимцима предратног ратног ваздухопловства, гледали смо у нејасан кружић у парку, сликан са висине, ал споменику на тим сликама није било трага.
Због моје сумње да је можда у питању зграда на самом почетаку Гундулићевог Венца, једноспратница са балконом на првом спрату, односно тамошњи сквер на углу Дспота Стефана, јер се на Голдијевој слици кроз грање назирао балкон од кованог гвожђа,
Путника није мрзело да у сред зиме у осам увече седне у кола, оде тамо да провери стање, слика спорно ћоше, врати се кући и одмах слику постави на форум...
Сви смо нестрпљиво исчекивали разрешење енигме. Пао је рапорт-није у питању Гундулићев Венац. Тамо као овде није било десно сецесијске једноспратнице већ се налазио неки врло стар уџерак...
Касина га је тад већ унапед због труда частио будућим турама пива.
Онда је дошла фотографија оца покојног господина Јовичића. нашег сјајног Дунда да целу причу заокружи, на којој се десно види мистериозни балкон, па цртеж извесне госпође Папакостопулос, која је највероватније била у роду са власником зграде на углу Топличиног Венца и Царице Милице која се налазила на слици иза овог споменика и која и дан данас постоји.
Она је нацртала перспективу од угла Царице Милице Топличиним Венцом ка Змај Јовиној скоро идентичну оној са фотографије господина Јовичића-оца. Ова ме је коенциденција инспирисала да напишем текст који се нарочито допао нашем Милораду...
Odlicna Varos Kapije. Ako se ne varam, nije bila. Rasciscavanje vrse nasi ratni zarobljenici pod nemackom strazom.
Uzgred, nevezana anegdota: zaustavlja saobracajna policija mladog svestenika koji je vozio nekog vladiku brzinom vecom od dozvoljene.
Policajac: "Molim vasa dokumenta".
Svestenik:" Ma zurimo prijatelju, vidis da vozim visoko duhovno lice".
P: "Molim vas vasa dokumenta".
S: "Dobro, 'ajde, evo! Vi i jeste tu da kaznjavate a mi da oprastamo".
Policajac ga odmeri hladnim pogledom: " Prvo, ne kaznjavamo mi, nego zakon. A prasta Gospod Bog! Ne vi".
Eto i policajci na putevima razmisljaju u uzvisenim kategorijama.
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
Fotografije legendarnog fotoreportera Politike i Tanjuga Stevana Kragujevića.
Već više puta se u istoriografiji govori da je ograda oko Skupštine posle rata razmontirana i da je njome ograđena vila Steve Krajačića. O tome se, doduše, samo priča, a podaci o krađi i montaži ograde se prepisuju bez navođenja nekih konkretnih dokaza (ili barem fotografije te Krajačićeve vile).
Ono što se u svim tim senzacionalističkim napisima previđa jeste da identična ograda stoji na ulaznoj kapiji iz Bulevara (levo od nje) oko kompleksa Kraljevog i Belog dvora na Dedinju.
Da li je, zapravo, u Titovo doba skupštinskom ogradom ograđeno ovo imanje?
Ili je istovetan detalj primenjen na obe ograde još pre rata, napravljen od strane istog arhitekte i/ili bravara? Da li se to možda desilo u doba Kneza Pavla (kada je i Skupština ograđena)?
Uopšte, kako je izgledala ograda dvorskog kompleksa pre Drugog svetskog rata?
Tek na osnovu odgovora na ova pitanja, moglo bi se (opet, samo delimično) reći šta se konkretno dešavalo.
Jedna od onih rečitih fotografija 1941. posle koje zastaje dah: poluuništeni tramvaj, ruševine, krateri, naši zarobljenici, nemački okupator.
Hvala na ovome.
Зелени венац 10, архитекта Драгиша Брашован, зграда изграђена 1932. и одмах затим њена добра другарица, бест френдс форевр, у Ускочкој (изграђена 1934. по пројекту Бранчета Маринковића.
Кад је својевремено архитекта Маринковић био упитан да ли је зграда у Ускочкој плагијат оне на Зеленом венцу рекао је да је то била: "...помодна форма коју су из светске литературе пренели независно један од другог.".
Један од часопсиса где су тражили инспирацију је француски L'ARCHITECTURE D'AUJOURD'HUI који и дан данс излази, а почео је 1930.
Žao mi je što je u oba slučaja pri obnovi ovih fasada primenjen čuveni srpski sistem "kako moja leva noga hoće".
Ponajviše vređa mazanje veštačkog kamena sivim i tupim akrilnim bojama (čime se negira sama suština primene ovog materijala), ali i neadekvatni tonovi čime se u potpunosti negira originalni arhitektov stav i njegova zamisao.
Ponekad mi se učini kao da se to namerno radi. Iako ne bih želeo u to da verujem.
Pitanje glasi; gde se nalazila kuća u čijim salonima je najobrazovanija Srpkinja svog doba držala posela?
Jedina mi poznata kafana u Beogradu koja iznutra je i dalje zadrzala izgled iz '60-etih je "Nase More" ugostiteljskog preduzeca "Varos Kapija". U ul. Milovana Milovanovica (juce sam bio na autobuskoj stanici pa sam prosao pored nje). Stolnjaci karirani kako i treba, itd. Ranije sam na Forumu postovao njenu sliku, i dalje nije se izmenila. Po omami vruceg dana delovala je kao da je drzi neko sa Foruma, vremeplovska. Naravno, u ovoj zemlji koja se ne moze pojmiti umom, nikakvo iznenadjenje.
Prijatan weekend svima,
U divnom romanu "Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića pominje se ova kafana na simpatičan način.
"Унутрашњост павиљона такође је најмодерније уређена. Импозантни улаз, велики хол, две велике сале са стране и низ боксова врло су погодни и прегледни за излагање целокупног нашег природног богатства и производа. Витрине с дуваном, опиумом, угљем, пшеницом, кукурузом и другим производима..."
Још мало Брашована.
Иначе, ово је Специјална основна школа Душан Дугалић, у Јужном булевару.